Драган Бисенић: Нови светски конфронтацијски поредак

Амерички председник Бајден вратио се у Европу у тренутку када је све око рата у Украјини теже. Док је руски извоз нафте нагло опао, руски приходи су у порасту, што је последица скока цена горива; након што је концентрисала своје ратне напоре на југу и истоку Украјине, Русија остварује делимичне али значајне добитке на војном пољу, пошто Украјинци, окружени, почињу да се одричу кључних градова: прво Мариупоља, а сада, на истоку, Северодоњецка.

Шефови влада земаља НАТО-а састаће се сутра у Мадриду. Овај скуп је завршница и врхунац серије самита на којима, после самита Европске уније у Бриселу и групе Г7 у Немачкој, западна војна алијанса жели да покаже своје јединство. И не само то. Мадридски самит НАТО-а, очекује се, требало би дефинитивно да оконча и напусти тзв. кооперативни светски поредак утемељен на Париској повељи и Хелсиншком завршном акту, које су потписале Русија и западне земље. Уместо њега, на сцену ступа „конфронтацијски светски поредак“ у коме се безбедност у Европи више не гради с Русијом на интегративни начин.

Руска акција у Украјини зауставила је рад на два основна безбедносна документа Запада – Стратешком концепту НАТО и Стратегији националне безбедности САД. У оба документа Русија је стављена на место примарне претње, а у америчком документу готово је уз бок с Кином која и даље има стратешки приоритет.

Свет више није исти од оног у коме је лорд Исмеј, први генерални секретар алијансе, једном рекао да је НАТО створен да „држи Русе напољу, Американце унутра, а Немце доле“.

Дакле, Бајден мора да припреми своје савезнике за жестоки сукоб – повратак на „дугу, сумрачну борбу“ о којој је у време Хладног рата говорио председник САД Џон Ф. Кенеди – и то усред шокова на тржишту хране и енергије и високе инфлације, што је мало ко замишљао пре само шест месеци. Није изненађујуће ни да се на Западу већ појављује неколико пукотина, а народно незадовољство и предстојећи избори почињу да забрињавају савезничке лидере.

Три месеца након мартовског боравка у Европи, Бајден има тежи задатак него што га је тада имао. Пре само два месеца, Американци су отворено говорили о победи над Русима и „разумној нади“ да ће Путинове снаге бити принуђене да се повуку на положаје које су држале пре инвазије 24. фебруара. На крају свог последњег говора на том путовању, у Варшави, после посете украјинским избеглицама које су пребегле преко границе у Пољску, Бајден је о Путину рекао: „Забога, овај човек не може да остане на власти“.

Бајден је сада опрезнији у јавним иступима, иако су његови циљеви остали суштински непромењени. Питање је да ли он може да преусмери савезнике од бављења питањима одговора на кризу ка одрживом одговору на руску инвазију, знајући да ће трошкови и притисак на њих временом само расти, како Путин буде користио свако средство које му је на располагању, као што је ограничавање извоза гаса или наставак блокаде украјинског извоза житарица, како би ослабио позицију својих противника.

Кампања максималног притиска

Одрживост америчке кампање максималног притиска на Русију зависи од подршке савезника и партнера, посебно у Европи. Као што је државни секретар Ентони Блинкен више пута рекао, земље које чине „више од 50 одсто светског бруто домаћег производа“ (осим европских земаља укључујући Јапан, Јужну Кореју и Аустралију) сада делују заједно како би наметнуле економске и финансијске трошкове Русији због инвазије на Украјину. То Сједињеним Државама и савезницима даје извесну предност у могућим преговорима, уколико ублажавање санкција буде везано за ограничене и оствариве политичке циљеве.

До сада је коалиција коју је Вашингтон саставио да изолује Русију држала линију, чак и ако прокламовани циљеви – „слабљење Русије“ и наоружавање Украјине како би стекла „најјачу позицију за преговарачким столом“, како је председник Џо Бајден изнео недавно у тексту у Њујорк тајмсу – тек треба да се постигну. Међутим, војна и политичка равнотежа се одлучно нагнула у корист Русије – она наставља да руши украјинске положаје у региону Донбаса, преузима контролу над главним урбаним центрима и деградира украјинску борбену моћ. Док су амерички креатори политике скептични у погледу изгледа за мировне преговоре између Русије и Украјине, други међународни посредници су ускочили да попуне празнину.

Ипак, пукотине и поделе које су постојале у Европи пре руско-украјинског рата нису нестале. Уколико Бајденова администрација не изврши оштру промену политике, поделе унутар трансатлантске коалиције окупљене против Русије ризикују да Сједињене Државе постану посматрач, а не учесник у будућем мировном процесу. Ако се креатори америчке политике надају да ће учествовати у стварању решења које ће поставити сцену за трајни мир – и евентуално отопљавање у односима између САД и Русије – онда морају усвојити другачију стратегију која гледа даље од следећег пакета смртоносне помоћи послатог Кијеву.

У извештају Њујорк тајмса од 11. јуна наводи се да поводом „сукоба који траје већ четврти месец, амерички званичници суочавају са разочаравајућом реалношћу да моћна коалиција нација – која се протеже од Северне Америке преко Европе до источне Азије – можда неће бити довољна да се избегне надолазећи ћорсокак у Украјини“. Бајденова администрација није успела да убеди своје номиналне партнере, укључујући Индију, Бразил и заливске државе, да се придруже кампањи економских санкција, војне подршке Украјини и дипломатског притиска у циљу даље изолације Русије.

Али званичници Беле куће кажу да то неће одвратити Бајдена да још јаче притисне Русију; у протеклих неколико недеља иза кулиса улагани су значајни напори да се постигну споразуми о новим начинима изолације Москве, с притиском на земље БРИКС-а које су недавно конферисале с Путином.

Самит НАТО-а у Мадриду треба да зацементира изолацију Русије на неодређени временски период. Ширење НАТО-а и ЕУ поново су на столу. Да ли ће последице рата ојачати НАТО и, с њим, централну позицију САД у европској безбедности? Или руска војна акција може да подстакне већу безбедносну сарадњу изван НАТО-а, дајући европским државама и ЕУ већу улогу када је реч о безбедносним питањима у Европи?

Оснивачки акт Русија-НАТО

Основни циљ НАТО самита јесте формално редефинисање односа са Москвом, при чему ће одвраћање и одбрана бити приоритети нове стратегије. Алијанса оживљава концепт који је развијен убрзо након завршетка Другог светског рата: „oбуздавање“ је био назив стратегије за обрачун са Москвом коју је развио амерички дипломата Џорџ Ф. Кенан.

Уочи самита НАТО-а у Мадриду, стална представница САД у алијанси Џулијана Смит саопштила је да је Руска Федерација својим деловањем у Украјини прекршила Оснивачки акт Русија-НАТО, потписан 1997. С тим у вези, Запад, према њеним речима, више не сматра потребним да се везује за одредбе документа који је одређивао правила игре у односима Москве и Брисела у последњих четврт века. Ипак, судбина Оснивачког акта ће се коначно одлучити у Мадриду.

Иронично, изјава Џулијане Смит уследила је непосредно након што је Оснивачки акт прославио своју 25. годишњицу. Документ који је осмишљен да Москву и Брисел претвори у стратешке партнере, потписали су 27. маја 1997. у Паризу, у Јелисејској палати, руски председник Борис Јељцин, шефови држава чланица НАТО-а (тада их је било само шеснаест) и генерални секретар Алијансе Хавијер Солана. Тачно пет година касније, 28. маја 2002, нови руски лидер Владимир Путин потписао је у Риму споразум о оснивању Савета Русија-НАТО, чиме је створена платформа за примену одредаба Оснивачког акта.

Документ из 1997. године садржавао је много добрих речи о одрицању од употребе силе једних против других, о поштовању суверенитета, независности и о жељи страна да створе заједнички европски безбедносни простор. У практичном смислу, можда најважнија одредба споразума била је обавеза алијансе да трајно не распоређује значајне додатне борбене снаге на територији земаља чланица, и обавеза Русије да буде уздржана у размештању својих конвенционалних снага у Европи.

Како су наде да ће овај документ Москву и Брисел претворити у стратешке партнере из године у годину бледиле, стране су почеле да све више обраћају пажње на формалности. Шта се подразумева под појмом „трајно“? Шта су „значајне борбене снаге“? На Западу су полазили од чињенице да „значајне снаге“ почињу са нивоа бригаде, па је стога, као одговор на украјинску кризу 2014. године, НАТО одлучио да распореди четири нова батаљона у балтичким државама и Пољској, на ротационој основи како се формално не би прекршиле одредбе Оснивачког акта. Москва је протестовала, али није хтела да преузме иницијативу за укидање споразума. Стручњаци су се спорили ко је први прекршио Оснивачки акт, али сада ови спорови коначно бледе. Алијанса ће се на самиту у Мадриду готово сигурно званично одрећи свих формалних самоограничења и руководиће се искључиво сопственим идејама о „руској претњи“. А то значи да ћемо на источном крилу НАТО-а стално видети не само батаљоне, већ читаве бригаде и дивизије.

Источни Европљани и Велика Британија такође желе да формално пониште и прогласе застарелим Оснивачки акт НАТО-Русија, али Немачка оклева да предузме овај корак, наводећи да би то Москви само дало изговор да укаже на злу вољу Запада, па је у том смислу исход половичан. Изабрано је соломонско решење: Оснивачки акт НАТО се не помиње у документима самита.

Оснивачки акт тако неће бити званично проглашен мртвим, што може да улије извесне наде и остави одшкринута врата НАТО-а и Запада за контакт с Русијом, али у сваком случају, од напада на Украјину, он више нема никакав практични значај, укључујући и обавезу НАТО-а да трајно не стационира „значајне борбене трупе“ на источном крилу. У осам источноевропских земаља сада постоје такозване борбене групе – пре 24. фебруара било их је само четири и биле су знатно мање.

Нове снаге треба да буду интегрисане у општи план са стално додељеним одбрамбеним зонама и значајно скраћеним временом приправности – са 180 дана данас на само десет дана, за најбрже јединице. Овај план би требало да буде детаљно доступан средином следеће године, али НАТО у Мадриду жели да одлучи о трајном јачању свог источног крила.

Борбене групе, које су првобитно имале око 800 војника, постаће бригаде од 3.000 до 5.000 војника. Немачка је представила почетни концепт како би се то могло конкретно урадити: канцелар Олаф Шолц је током посете Литванији почетком јуна најавио да ће Бундесвер повећати своје снаге у земљи „ка робусној борбеној бригади“. Чак и ако се тачна дефиниција такве бригаде разликује унутар НАТО-а, то би било најмање три пута више војника уместо садашњих хиљаду.

Литвански фронт

Спор око руске енклаве Калињинград показује колико је безбедност Европе у балтичким државама рањива. Литванија је почела да спречава транспорт санкционисане робе у Калињинград, али након снажних руских претњи ЕУ и Литванија су се повукли и сада припремају ново упутство о примени четвртог пакета санкција које ће омогућити кретање робе унутар руског тржишта, чиме ће калињинградска енклава бити изузета из примене санкција.

Ипак, Шолц је пажљиво бирао речи приликом посете Литванији. Заправо, Бундесвер ће у почетку само незнатно повећати своје трупе у овој земљи. Иако треба да се изврше припреме за распоређивање борбене бригаде, у почетку ће стално бити стационирано само особље од 50 до 60 планера и стратега, трупе ће остати у Немачкој и само ће бити пребачене на источну границу алијансе ради великих вежби са Литванцима. Немачки канцелар само је учврстио свој манир опрезности када је још прокоментарисао да греше сви они који мисле да тенкови силазе са траке као аутомобили.

За Литванију и друге балтичке државе, овај план је далеко испод њихових очекивања – поготово зато што није јасно ни колико брзо ће војници бити превезени из Немачке у Литванију у хитним случајевима. Не само у Вилњусу су се надали сталном стационирању НАТО бригада. Летонски премијер Кришјанис Каринш рекао је да су се припремили за „веродостојну напредну одбрану, односно стационирање борбене бригаде за сваку балтичку државу“. Само такво „стално присуство“ обезбедило би ефикасно одвраћање.

„Било би сјајно када бисмо могли да распоређујемо војнике широм Европе са мање напора“, рекао је Александар Солфранк, командант НАТО-ове Заједничке команде за омогућавање подршке (JSEC), која се бави кретањем трупа и снабдевањем и координирањем логистике. Солфранк је генерал са три звездице који директно одговара главнокомандујућем НАТО-а и одговоран је да обезбеди да се војници, опрема, оружје и гориво могу несметано кретати широм континента – било да долазе из Канаде, САД или Норвешке. За сада је далеко од тога да испуни своју мисију.

Након Хладног рата, НАТО не само да је укинуо тенкове и оружје у Европи, већ је и затворио касарне и железничке пруге. Неки аеродроми нису у стању да поднесу велике покрете трупа и материјала, неке луке су премале за војне бродове. Али ако ништа не долази отпозади, не можете пуцати испред. Европа је само делимично спремна да се брани.

Јужно и северно крило

Чак и две вероватно најбоље вести за НАТО последњих недеља, захтеви Финске и Шведске за чланство, изазвале су отпоре, на изненађење многих посматрача: две демократије на важном северном крилу алијансе и опремљене модерним оружаним снагама – ко би се противио њиховом чланству? „Јавите нам у среду“, рекао им је бивши командант НАТО-а Џејмс Ставридис почетком марта, „онда ћете бити тамо у петак“.

Али амерички адмирал тада није размишљао о једној чланици НАТО-а која би могла бити стратешки још важнија: турски шеф државе Реџеп Тајип Ердоган блокира приступање две скандинавске земље јер се њихове владе не дистанцирају довољно од Радничке партије Курдистана (ПКК), која је забрањена у многим земљама НАТО-а.

Наиме, НАТО већ годинама има проблем са Турском. Земља је превише важна да би алијанса прекинула везе с њом. Турска има другу војску по величини, после САД и, уз Албанију, једина је држава НАТО-а са већинским муслиманским становништвом. И што је најважније – Анкара контролише приступ Црном мору

Али влада у Анкари оспорава алијансу као ниједан други партнер. НАТО себе види као савез вредности, његове чланице посвећене демократији и владавини права отворено оптужују Турску да се под Ердоганом земља претворила у аутократију, а да се Ердоган понекад понаша као двоструки агент. Његова влада је добила од Москве противракетни одбрамбени систем С-400, упркос жестоким протестима НАТО-а, а, осим тога, Турци одбијају да подрже санкције Запада против Русије. Али при свему томе, Ердогану за сада сасвим добро иде.

Ако Турска пристане на проширење НАТО-а на север (према медијским извештајима од среде увече, Турска ће дати зелено светло за улазак Шведске и Финске у НАТО; прим. НС), алијанса ће то скупо платити. Између осталог, Анкара жели да Стокхолм и Хелсинки изруче Турској присталице ПКК-а које потражује, а ограничења на извоз оружја треба да буду укинута.

Неки од ових захтева су толико претерани да ће Шведска и Финска тешко да их испуне. То за НАТО партнере сукоб чини још компликованијим. Коначно, само амерички председник Џо Бајден може да га реши.

ЕУ као допуна НАТО-а

Значај Сједињених Држава у алијанси не само да игра одлучујућу улогу у питању северне експанзије НАТО-а, већ обликује и другу линију сукоба – компликоване односе између НАТО-а и ЕУ. Многе државе рачунају на то да ће две организације усвојити заједничку декларацију у Мадриду о чему је преговарано до детаља. Реч је о заједничкој одбрани од сајбер напада и ближој сарадњи у случају кризе – стварима које се у извесној мери већ дешавају.

С једне стране, међутим, Француска је спречила усвајање документа у том смеру током свог председавања Саветом ЕУ, које се завршава 30. јуна. Макрон није желео да се његова дијагноза НАТО-а као „клиничког мртваца“ девалвира; с друге стране, и трзавице између институција ЕУ и НАТО спречиле су брзу одлуку. Декларација сада треба да буде усвојена након мадридског самита.

Источноевропске државе се опиру покушајима да се олабаве њихове блиске војне везе са Сједињеним Државама. Оне Вашингтон виде као гаранта своје безбедности. Овај мото важи и за Немачку и већину других земаља ЕУ. У „Стратешком концепту“ стога стоји да ЕУ „чини допуну НАТО-у, који остаје темељ колективне одбране њених чланица“.

Француска се до краја противила овом параграфу. Концепт „стратешке аутономије“ који Макрон пропагира у најмању руку предвиђа већу независност ЕУ од НАТО-а. Обе организације својим члановима нуде гаранцију помоћи. НАТО га је укоренио у члану 5 Повеље НАТО-а, а ЕУ у члану 42(7) Уговора о ЕУ. Међутим, Унија не би имала војна средства да заштити своје чланице у случају напада.

Ослонац атлантског савеза су и даље Сједињене Државе. Ако су се у вези с тим и појавиле сумње последњих година, оне су развејане после руске војне акције у Украјини.

За сада налаз бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да су за Европу „прошли дани када смо могли у потпуности да се ослонимо на друге“ још важи: избори за Конгрес у САД су најесен, а за две године одржаће се и нови амерички председнички избори. Ако рејтинг Џоа Бајдена настави да пада као што је сада случај, могла би се очекивати победа републиканског кандидата.

„У најгорем случају Трамп би се вратиo“, каже Ема Ешфорд из Атлантског савета у Вашингтону, „а у најбољем случају, резултат ће бити нешто мање блистава републиканска администрација, која ће се, међутим, веома концентрисати на Кину. Да, САД би поново потврдиле своје трансатлантске одговорности након руске инвазије на Украјину, али било би глупо да Европљани о томе размишљају као о сталном присуству“.

Истина, не би требало правити велику разлику по овом питању било да следећи амерички председник буде демократа или републиканац. Садашња америчка администрација Пекинг сматра „највећим дугорочним изазовом међународном поретку“, како је крајем маја рекао државни секретар Ентони Блинкен.

НАТО на Пацифику

Самиту Севернотлантске алијансе у Мадриду, поред Европљана и Американаца, први пут ће присуствовати четири политичара са другог краја света: јапански премијер Фумио Кишида, председник Јужне Кореје Јун Сук Јеол, нови премијер Аустралије Ентони Албанезе и новозеландска премијерка Јацинда Ардерн.

Чињеница да се и амерички председник састаје са лидерима земаља са пацифичке обале може бити знак да је САД још увек код куће на обе хемисфере, или како је рекао секретар за одбрану Лојд Остин: „Америка може да хода и жваће жваку у исто време“.

Али то би такође могло бити показатељ да Америка има нове приоритете. У овом тренутку водећа улога САД је неспорна, али шта ће се десити ако Трамп, или други политичар са сличним склоностима, постане амерички председник 2024? А чак и да то не буде случај, није ли стратешки интерес Вашингтона све више усмерен на Индо-Пацифик и обуздавање Кине?

Оптимисти у Москви рачунају да ће Москва и Брисел и даље морати да комуницирају – смањење ризика од директног војног сукоба је у интересу обе стране. Колико год парадоксално изгледало, они претпостављају да ће Северноатлантска алијанса тек после самита у Мадриду, који ће успоставити нераскидиво јединство чланица блока и усвојити нову, крајње антируску стратегију, моћи да смогне снаге да започне нови дијалог са Москвом.