Драган Бисенић: На пола пута до раскида са Западом

Управо окончани 20. конгрес Комунистичке партије био је лични тријумф Си Ђинпинга и „конгрес победника” за групу њему лојалних сарадника: лидер земље је изабран по трећи пут, што га изједначава са оснивачем нове Кине Мао Цедунгом, а у историјској перспективи учиниће период његове владавине временом процвата Кине и њених максималних достигнућа, можда упоредивим са царевима династије Танг, који су владали пре више од хиљаду година.

Истовремено, Конгрес је обележио инцидент „Тјенанмен 2.0”. Врхунац симболике пораза „омладинске” струје, не само као ривалске групације него групације која је била носилац и костур споразумевања са САД, било је буквално истеривање претходног генералног секретара КП Кине Ху Ђинтаоа из конгресне сале и то пред камерама и лицем целог света, а не само Кине.

Владајуће елите одлучиле су да је Кина „прерасла” овај статус и да не намерава да га и даље одржава. Напротив, „традиционалистички јастребови” у руководству земље, на челу са Си Ђинпингом, започели су „чишћење” од „комсомолских голубова” оријентисаних према САД и активној економској сарадњи са њом. Све ово сведочи о великој промени равнотеже у кинеским елитама и намери Кине да појача ривалство са САД, све до потенцијалног војног окршаја око Тајвана, како сматрају стручњаци.

Тако је педесетогодишњи америчко-кинески савез, заснован на „дипломатском маневру” Хенрија Кисинџера почетком седамдесетих година прошлог века са СССР-ом и Кином, услед чега је „Небеско царство” ушло у економску симбиозу са Сједињеним Државама, може се сматрати завршеним. Поред будућих економских проблема, који ће, са великом вероватноћом, сада нарастати као грудва снега, то указује на повећану вероватноћу војног сукоба с Тајваном.

Није неопходно да Тајван одмах постане поприште сукоба, већ ће, напротив, окршај бити осмишљен да буде демонстрација одлучности Кине по питању „побуњене провинције” према САД, као и тајванској елити и становништву, а десиће се највероватније на другом месту, иза неког атола или вештачког острва.

Промена курса

Током четири деценије у Кини су доминирале групације које су ослонац налазиле у америчко-кинеском консензусу. Због тога је кинеска индустрија суштински доминантно била оријентисана на америчке технологије и тржиште. Тек  с доласком Си Ђинпинга Кина је заузела курс ка диверсификацији ризика и померању од зависности од Сједињених Држава. Овај  Конгрес не само да је потврдио Си Ђинпинга као лидера партије, пошто је ово питање решено на пленуму који је претходио конгресу и где је Си Ђинпинг назван „језгром партије”, већ се нова политика консолидује на личном нивоу.

Полузванични кинески дневник на енглеском Глобал тајмс саопштио је да се „Кина нада да ће Сједињене Државе исправно схватити сигнале 20. Конгреса Комунистичке партије и прилагодити свој приступ односима Кине и САД. Она се нада да ће Сједињене Државе бити у стању да у потпуности и тачно сагледају сигнале које је послао 20. Конгрес КПК, да прилагоде своју стратешку визију Кине, сретну је на пола пута и врате кинеско-америчке односе на пут здравог и стабилног развоја”.

Пораз Комсомолске групе у Кини у великој мери утиче на позицију Демократске партије САД на изборима за Конгрес на средини Бајденовог мандата: Демократска партија се налази пред раскршћем – или да је Републиканци потпуно поразе, или да предузме радикалне кораке којим могу да се консолидују они који се колебају око владајуће Бајденове администрације.

Комсомолска Кина

Кинески Комсомол почиње своју званичну историју 1922. године, годину дана након формирања Комунистичке партије Кине. Међутим, од тада је овај савез морао да преживи више од једног рођендана. У годинама „културне револуције” он је, као и многа друга званична тела, уништен и постојао је, заправо, само на папиру. Након смрти Мао Цедунга, организацију је крајем 1970-их обновио Ху Јаобанг (1915-1989), први секретар Централног комитета Комсомола, који ју је водио од 1953. године.

Ху Јаобанг кретао се стазом совјетских узора, пре свих аналогном оној Александра Шељепина, „гвозденог Шурика” који је исту праксу, само знатно раније увео у Совјетском Савезу. Као прва личност совјетске омладине, Шељепин је већ почетком педесетих створио језгро омладинских руководилаца који ће наредних 15 година бити незабилазни фактор у свакој кадровској вртешци, али на крају неће успети да се домогну самог врха.

У кинеском случају, Ху Јаобанг био је први који је успео да вишемилионску организацију младих са активном животном позицијом претвори у хомогену групу, чији чланови помажу једни другима да се пробију до врха. Истовремено, први пут се у партијском жаргону појавила реч „туанпаи” – „група комсомолаца”. Сам Ху постао је први комсомолац који је стигао до врха и суштински може да се сматра утемељивачем ове групације.

Године 1982. изабран је за генералног секретара Комунистичке партије Кине, али није могао дуго да издржи – пет година касније смењен је због претераног либерализма, а две године касније умире. Иначе, акције студената који су желели да одају почаст осрамоћеном Ху Јаобангу постали су пролог крваве драме на Тргу Тјенанмен јуна 1989. године.

Да би био јаснији профил ове групације, можемо да се послужимо примером из Јаобангове најуже породице. Њени потомци најрадије су своју каријеру везивали за инвестиционе банке. Хуова унука Јенис Ху дипломирала је на Кембриџу и била је један је од водећих менаџера кинеске филијале „Credit Suisse”. Та банка је невероватном коинциденцијом, годинама добијала уносне послове у кинеским финансијама и предузећима у државном власништву.

Стране компаније састављају картотеке „принчева” и покушавају да запосле најперспективније на самом почетку њихове каријере, јер могућност да се упути прави позив или једноставно размене визит-карте много одлучује у условима „социјалистичке тржишне привреде са кинеским карактеристикама”.

Успон комсомолаца

Сама идеја о коришћењу Комсомола као одскочне даске за напредовање у каријери остала је жива – искористио ју је још један од штићеника Ху Јаобанга, млади друг Ху Ђинтао, који је био на челу омладине 1984-1985. За две године успео је да окупи своје колеге у ЦК Комсомола и да их учини својим верним саборцима. Тада се у Пекингу формирало главно језгро комсомолске групе: најближи заменици Ху Ђинтаоа били су, на пример, млади другови Ли Кећијанг  и Ли Јуанчао. Напредујући у служби, Ху је наставио да унапређује своје сараднике и уздиже их у партијској хијерархији.

Они имају још много тога заједничког осим личности свог покровитеља. Готово сви потичу из простих радничко-сељачких породица. Зато је служба у Комсомолу постала логичан пут за њих. У годинама „културне револуције” и будући комсомолци су слати на радно преваспитавање, али су углавном били мање подвргнути малтретирању него њихови вршњаци из „принчевске” групације.

Све до 2002. године, када је Ху Ђинтао постао генерални секретар на 17. конгресу Комунистичке партије, сви чланови групе су се прилично споро кретали на лествици каријере, дуго су радили на нижим позицијама и служили у најудаљенијим провинцијама. Преокрет у каријерама после 2002. за многе је био нагао и, кажу критичари, лоше припремљен претходним искуством у служби: после релативно скромне позиције у централном апарату, човек би могао да се нађе на челу велике провинције.

Ипак, кривудави пут комсомолаца до врха био је пре плус, него минус за снагу система. Верује се да комсомолци боље разумеју акутност проблема кинеског залеђа, па су стога подржавали курс повећања социјалне потрошње и повећања инвестиција у унутрашње заостале регионе земље, за разлику од бизнис оријентисаних руководилаца, који се радије фокусирају на динамичне приморске покрајине које живе од извоза.

Каријера у Комсомолу оставила је трага и на чињеници да су они били најуспешнији у идеолошком и пропагандном раду. Међу њима није било и нема истакнутих економиста, делимично због чињенице да комсомолци нису добијали посластице кинеског јавног сектора на управљање и нису стварали приватне пословне империје, користећи покровитељство старијих рођака.

Прича се да је на традиционалном састанку партијске елите одржаном у августу 2012. у приморском летовалишту Бејдајхе, где се иза затворених врата разговарало о кадровским именовањима на предстојећем партијском конгресу у новембру, на ком је Си Ђинпинг први пут изабран за партијског лидера, генерални секретар Ху Ђинтао посебно лобирао за смањење броја сталних чланова Политбироа са девет на седам како би се на тај начин повећао удео групације „комсомолаца”.

Кадровска чистка

Си Ђинпингова каријера била је пресек више фактора и партијских линија. На пример, Си Ђинпинг би могао да се нађе међу „принчевима” као син Си Џонгсуна, и међу „Шангајцима”, због искуства руковођења провинцијама Фуђијан и Џеђијанг, али и „комсомолцем” – имајући у виду његово искуство током „културне револуције” на почетку његове бирократске каријере у провинцији Хубеј, као и с „безбедносним структурама” – због утицаја Си Џонгкуна у кинеској Ослободилачкој армији и пријатељства са генералом Ли Јуаном.

Комсомол може бити другачији. На пример, Ли Џаншу, Сијев присталица, који је обезбедио промену Устава да прихвати Сијеву неограничену владавину, такође је био на челу структура Комсомола – међутим, за разлику од већине, заузео је јавни став против догађаја на Тјенанмену 1989.

Има погледа који претпостављају да се реформе структура моћи у Кини неће завршити јачањем Сијеве позиције у Сталном комитету Политбироа, па се те промене доводе у раван с планирањем „тајванске операције”. Како се она буде приближавала, сматра се да ће доћи до још једне интеграције власти коју ће да обележи појава одређеног органа војно-цивилне администрације, попут Државног комитета за одбрану који је постојао у првим годинама НР Кине.

Шта је био разлог за тако бескомпромисну ​​борбу и, чини се, ризично деловање Си Ђинпинга, који је решио да једним ударцем сруши своје политичке конкуренте? За сада, појављује се један одговор: то је читав низ промена насталих као резултат рата у Украјини, а посебно америчког става према Украјини. Желећи да истовремено уплаше Кину ударима на Русију, започињући свеобухватни сукоб, плашећи је санкцијама у војним питањима због куповине руске нафте, уклањајући кинеске компаније, ударајући на индустрију полупроводника и упумпавајући оружја у Тајван – Американци су, чини се, постигли супротан ефекат. Кина је почела да се припрема за најцрњи сценарио будућности, а у овом сценарију нису потребни никакви проамерички лидери као део Сталног комитета, Политбироа или Централног комитета.

Гвожђе у души

Америчко понашање према Кини није одступило много од модела који је примењиван у случајевима Садама Хусеина или Слободана Милошевића, иако је овде реч о сасвим другим димензијама, величинама, али и психологији. Суштински, јасно је да Кина може да се носи са САД у технолошком и војном погледу. Али Кина је најорганизованија ривалска сила која се појавила пред Америком. Она је у стању да поништи „неоконзервативни аксиом” из 1992. који је обележио све америчке спољнополитичке потезе у протекле три деценије – војно јачање у тој мери да спречи појаву било које ривалске силе у свету. Си Ђинпинг је, по свему судећи, тај лидер који се припрема за одлучујуће суочавање са САД.

Један од правих познавалаца савремене Кине који је осетио да је Си Ђинпинг изузетна личност међу кинеским лидерима, био је вишегодишњи дописник Танјуга из Кине Александар Новачић. Он је, тек што је Си започео свој други мандат, најавио да му то засигурно неће бити и последњи петогодишњи мандати. Сада се то и остварило.

„Већ сада мало ко сумња у његову државничку моћ и харизму. Занимљиве су у том контексту, поново, речи Хенрија Кисинџера, који се стотинак пута састајао с низом кинеским вођа: ‘Кад Си Ђинпинг уђе у собу, одмах осетите да је присутна значајна личност. Личност која зрачи’. Бивши амерички председник Барак Обама истакао је да је Си консолидовао власт брже од било ког другог кинеског лидера. Сингапурски председник, лидер азијских економских ‘малих тигрова’, Ли Куан Ји назвао је Сиа ‘азијским Манделом’, имајући у виду његову бурну прошлост. Још је рекао: ‘Тај има гвожђе у души’”, забележио је Новачић.

Кинески биланс

На Конгресу Комунистичке партије, кинески лидер није ни једну земљу именовао ни као пријатеља, ни као непријатеља. У свом говору који је трајао скоро два сата, Си Ђинпинг је потврдио да ће земља „наставити да води независну спољну политику и јача свој утицај на Истоку”.

„Суочени са радикалном променом међународног пејзажа, задржали смо снажну стратешку одлучност и показали борбени дух. Кроз ове напоре заштитили смо достојанство и основне интересе Кине и одржали добру прилику за развој и безбедност”, рекао је Си Ђинпинг. Си је такође изнео најважније догађаје за Кину у протеклој деценији.

Социјализам са кинеским карактеристикама ушао је у нову фазу развоја. Кина је испунила историјски задатак интензивног искорењивања сиромаштва и изградње умерено просперитетног друштва у сваком погледу.

У прошлости су кинески лидери заснивали свој легитимитет на својој способности да генеришу економски раст јер Кина није била важан светски фактор безбедности. Сада више није тако. Си Ђинпинг сада помера и шири основу легитимитета, па уз економске факторе додаје и безбедност, показујући да Кина има делотворну политику и на овом подручју.

Кина пооштрава реторику према Тајвану и шаље сигнал прокинеским сународницима на Тајвану. „Пекинг намерава да чврсто сузбије покушаје изолације Тајвана, да свим средствима ‘осигура процес поновног уједињења матице’, рачуна на подршку тајванских сународника зарад лепе будућности и уједињења нације која се поново оживљава; сепаратисти на Тајвану су велика препрека уједињењу отаџбине”, саопштио је представник Канцеларије за послове Тајвана при Државном савету Кине Ма Сјаогуанг.

Реакције из САД

На основу свега тога, тајвански министар спољних послова Џозеф Ји тврди да ће „Кина вероватно појачати своје нападе и претње Тајвану после 20. конгреса Комунистичке партије, посебно на дипломатском плану”.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен, у осврту на кинеску политику, изјавио је у истом тону да „Кина под Си Ђинпингом спроводи своје планове за анексију Тајвана… Уместо да се држи статус квоа, који је успостављен на позитиван начин, Пекинг је усвојио начелну одлуку да он више није прихватљив, а Пекинг је одлучан да инсистира на поновном уједињењу у много краћем времену”, рекао је Блинкен.

„Си Ђинпинг ствара антилиберални светски поредак”, додао је Блинкен. Он је још рекао да САД желе да играју водећу улогу у обликовању светског поретка али, према његовом мишљењу, и Кина такође покушава да одигра улогу у уређењу светског поретка који може бити „антилиберални”. Или, како је рекао шеф немачке обавештајне службе Томас Халденванг, „Русија је олуја, а Кина је климатска промена и морамо да се припремимо”.

У последњем истраживању центра Пју, 87 одсто Американаца сматра кинеско-руске односе озбиљним проблемом за САД: 57 одсто – веома озбиљним проблемом; 30 одсто – донекле озбиљним; док 71 одсто испитаника сматра да је трећи мандат Си Ђинпинга на месту генералног секретара странке озбиљан проблем за Сједињене Државе.

Командант поморских операција америчке морнарице, адмирал Мајкл Гилдеј, у истом тону најавио је да би америчка морнарица требало да се припреми за почетак сукоба на Тајвану већ ове године. Он сматра да би војне операције у Тајванском мореузу могле да почну ове или наредне године, а не 2027. како се раније предвиђало.

Упитан како америчка морнарица треба да одговори на Сијево упозорење са 20. партијског конгреса о тајванском сепаратизму, Мајкл Гилдеј је одговорио: „Не ради се само о томе шта председник Си каже, већ о томе како се Кинези понашају и шта раде”. Амерички адмирал подсетио је да је Кина у протеклих 20 година остварила своје циљеве раније него што је планирано.

Гилдеј сматра да је за америчку морнарицу исплативије ако непријатељства почну раније, него да САД наставе да и даље повећавају величину своје флоте као одговор на „све агресивније акције Кине и Русије”.

Гилдејев временски оквир заснован је на прошлогодишњој процени Филипа Дејвидсона, пензионисаног адмирала који је у то време предводио индопацифичку команду САД, по којој би пекиншка војска могла да покуша да уједини Тајван са континенталном Кином „у наредних шест година”. Адмирал Гилдеј је 2021. године представио „План пловидбе” за наредну деценију, чији је главни циљ превласт америчке флоте у океанима. У документу се као главни ривали САД наводе Русија и Кина.

Ко помаже Кини?

Велики скандал избио је ове недеље у Великој Британији када је откривено да Кина ангажује десетине британских војних пилота да обучавају кинеске пилоте у коришћењу западне војне опреме и тактике.

Тридесетак углавном бивших британских пилота брзих млазњака, и неколико пилота хеликоптера, привучени годишњом платом од око 240 хиљада фунти тренутно у Кини обучава пилоте кинеске армије за оно што британски војни аналитичари кажу да представља „запањујуће кршење безбедности Уједињеног Краљевства”. Због тога су посланици британског парламента тражили да се пилотима чак одузме држављанство. Један од многих удараца који је сада већ бивша премијерка Лиз Трас примила, био је и овај случај.

Један западни званичник открио је Скај њузу да Кина користи стране компаније да ангажује пилоте из западних земаља, укључујући и једну компанију са седиштем у Јужној Африци.

Из свега овога, многи, попут израелског Џерузалем поста, закључују да се окончава светски поредак у коме су САД биле хегемон, а да коначни одговор на то даје 20. Конгрес КП Кине.  „Ово није нови хладни рат, већ огромна глобална промена: од евроцентричног света који је био укорењен у европској моћи и ери колонијалне владавине (као и светских ратова), а након Другог светског рата света у коме су Сједињене Државе биле једини хегемон и владале међународним светским поретком заснованом на правилима, до новог светског поретка који би требало да буде мултиполаран и предвођен Кином, Русијом, Ираном, Турском и њиховим пријатељима, углавном ауторитарним режимима”, закључио је коментатор израелског листа.