Мало ко је уочи миленијумске 2000. године обратио пажњу на чланак „На размеђу миленијума“ (Россия на рубеже тысячелетий) који је 28. децембра 1999. у Независимој газети објавио тадашњи премијер Русије Владимир Владимирович Путин. Уосталом, нико тада није могао ни да наслути да ће три дана касније, у јавном телевизијском обраћању, руски председник Борис Јељцин своје кремаљске председничке одаје да препусти управо Путину. За све је то био доминантан догађај, а не новински чланак који је објавио изабрани наследник.
То је била несмотреност свих који су с пажњом гледали и анализирали кремаљска збивања. Већ у том тексту, Путин је најавио свој политички еклектицизам, спајање модерног и историјског, универзалног и локалног, у настојању да се Русија преобрази на јединствени начин.
Путин је у чланку оценио да „Русија завршава прву, прелазну фазу економских и политичких реформи“, да је и поред свих потешкоћа и неуспеха „стигла на главни пут, којим иде цело човечанство“, јер „само овај пут, како светско искуство убедљиво сведочи, отвара реалне изгледе за динамичан раст привреде и подизање животног стандарда људи. Он нема алтернативе“, написао је Путин, дајући тако почаст универзалним и глобалним вредностима.
Биланс деведесетих
Описујући тешкоће тадашње Русије, Путин је маркирао да она више није међу државама које одређују највише границе економског и друштвеног развоја савременог света, већ да се суочава са веома тешким економским и социјалним проблемима. Током деведесетих руски бруто друштвени производ се скоро преполовио и према њему Русија је заостајала 10 пута за САД и пет пута за Кином. После кризе 1998. бруто друштвени производ по глави становника пао је на око 3.500 долара, што је око пет пута ниже од просека земаља Г7.
Структура руске привреде се променила, па су кључне позиције у националном економском комплексу заузимале нафтна индустрија, електропривреда, црна и обојена металургија. Њихово учешће у друштвеном производу било је око 15 одсто, у укупном обиму индустријске производње 50 одсто, а у извозу – више од 70 одсто.
Продуктивност рада у реалном сектору је изузетно ниска. Ако је у индустрији сировина и енергије близу светског просека, онда је у остатку много нижа – 20-24 одсто ниже него у Сједињеним Државама.
Недостатак капиталних инвестиција, недовољна пажња на иновације довели су до наглог смањења производа који су по односу цене и квалитета конкурентни на светским тржиштима. То се посебно односило на тржиштима научно интензивних производа. Удео руских производа овде је мањи од један одсто. Поређења ради: САД чине 36, Јапан – 30 одсто ових тржишта, навео је Путин. Било је јасно шта све чека новог руског лидера у остварењу његовог главног задатка – настојању да Русију врати међу водеће државе света.
У обимном чланку, Путин се није превише бавио статистикама и економским рачуницама. Уосталом, знао је да Русију може да понесе само нова идеја. Већ тада је могла да се уочи његова изричита нетрпељивост према превратима: „Русија је исцрпела своје лимите на политичке и друштвено-економске преокрете, катаклизме и радикалне трансформације. Само фанатици или политичке снаге дубоко индиферентне, равнодушне према Русији, према народу, у стању су да позову на још једну револуцију. Под каквим год паролама – комунистичким, национално-патриотским или радикално-либералним – да би се десио следећи нагли слом свега и свакога, држава и народ то неће издржати. Стрпљење и способност нације да опстане, као и да ствара, на граници су исцрпљености. Друштво ће се једноставно урушити – економски, политички, психолошки и морално“, упозорио је Путин.
Тражење пута
Јасно је било да Владимир Путин у свој пројекат улази са одређеном филозофијом друштвеног развоја која ће у каснијим годинама све јасније да се испољава. Он је позвао „одговорне друштвене и политичке снаге“ да понуде народу „стратегију препорода и процвата Русије“, која би укључивила све позитивно што је створено у току тржишних и демократских реформи, уз ограничење да буде спроведена „искључиво еволутивним, постепеним, уравнотеженим методама, у условима политичке стабилности и без погоршања услова живота руског народа“. Оно што је до тада било, Путин је назвао „опипавањем пута“ и свог модела трансформације.
„Моћи ћемо да рачунамо на достојну будућност само ако успемо да органски спојимо универзалне принципе тржишне економије и демократије са реалношћу Русије“, навео је. „Чини ми се да ће се нова руска идеја родити као легура, као органски спој универзалних људских вредности са исконским руским вредностима које су издржале тест времена“, сажео је Путин свој кредо.
Било је, дакле, јасно да нови лидер одступа од универзализма западног либералног система. Запад – да; демократија – да, али у руском културном миљеу и на руским основама.
Путин је већ тада увидео да је кључ препорода и успона Русије у државно-политичкој сфери. Зато је нагласио да је „Русији потребна јака државна сила и мора је имати“. Он је одбацио да је овде реч о позиву на тоталитарни систем. „Историја убедљиво показује да су све диктатуре и ауторитарни системи власти пролазни. Само су демократски системи трајни. Уз све њихове недостатке, човечанство није смислило ништа боље. Јака државна власт у Русији је демократска, правна, способна савезна држава“, формулисао је он.
Путинова доктрина
Данас, док траје сукоб у Украјини, у овом чланку из 1999. можемо да препознамо да је још тада Путин наглашавао улогу цивилизација, идентитета и културних фактора у руској политици. На истој линији налазе се и два значајна недавна Путинова иступа, један из јула прошле године, када је објавио чланак „О историјском јединству Руса и Украјинаца“, и други од 22. фебруара ове године, у којима је детаљно елаборирао културно-историјске односе Руса и Украјинаца. Тако је руски председник формулисао оно што неки зову „Путинова цивилизацијска доктрина у међународним односима“, која темељно одређује његов однос према Западу.
У њеном настанку и формулисању, Владимир Путин има низ значајних претеча. У последњој деценији он је више пута помињао идеје Лава Гумиљова – једног од очева модерног евроазијства – у контексту улога цивилизације и културних фактора у руској унутрашњој политици. Готово сваке године у различитим приликама наводио је његове идеје, а Гумиљовљево име се често појављује и у наступима Путинових најближих сарадника.
Лав Гумиљов (1912-1991) син је племића и песника Николаја Гумиљова и песникиње Ане Ахматове. Декларишући себе као „евроазијца“, Гумиљов је у својим учењима истицао да Русија може да се спаси само уколико одбаци идеологију (комунизам) која је страна њеној религиозно-историјској традицији, као и постојећу државну форму (Совјетски Савез), и еманципацијом од туђих елемената поново се врати оригиналном руском етносу.
Идеје Лава Гумиљова стекле су право грађанства у преломном и судбинском тренутку руске историје, 1980-их година у доба перестројке, управо када је, како је то Гумиљов и предлагао, одбациван совјетски комунизам заједно са совјетским државним моделом, а обнављала се руска идеја и руска државност.
Године 1988. огромна совјетска партијска публицистичка машинерија сасвим је престала да објављује литературу и филмове који су пропагирали марксизам-лењинизам. Уместо тога, она је почела да штампа експлицитно антикомунистичка, историјска и религиозна дела предреволуционарних мислилаца и филозофа, укључујући и „евроазијце“.
Идеолог перестројке Александар Јаковљев је у свом меморандуму упућеном Политбироу Комунистичке партије Совјетског Савеза предложио преусмеравање пропагандне машинерије у религиозном и филозофском правцу. Једна од првих књига која је објављена у партијској академској публицистици била је књига Древна Русија и Велика степа (Древняя Русь и Великая степь, 1989) култне личности „евроазијаца“ Лава Гумиљова, с предговором академика Дмитрија Лихачова. Гумиљов је тим поводом дао интервјуе некадашњим званичним органима ЦК КПСС – листовима Совјетска култура, Литературнаја газета, Питања филозофије.
Етногенеза руске нације
Према његовом учењу, животна енергија народа одређена је спољним светом. Енергија која долази из космоса ствара активне услове за живот и претвара се у нацију или етнос. Током успона, нација осваја територију за себе, ствара националну државу и доминира регионом, напредујући у науци, технологији и хуманистичким наукама. Повремено, два или више етноса, који су природно и генетички слични и географски блиски, могу да се уједине у суперетнос.
Тако су Руси, Украјинци и Белоруси, заједно са монголско-туркијским народима из доба Златне хорде створили етнос Велике Русије. Други суперетнос је немачко-романски. Пошто сваки етнос има животни век који је између 1.200 и 1.500 година, Гумиљов оцењује да је европски суперетнос потрошен. У историјским терминима, он је осуђен да умре, осим ако не добије нову енергију од младог суперетноса, рецимо од Велике Русије која је стара само 500 година.
Међуетнички контакт може да буде фаталан за млађи и енергичнији етнос, ако он дође у контакт са старијим „реликтним“ етносом. Много гори је контакт са „паразитским“ етносом, који се дефинише као етнос који је изгубио властиту националну енергију и сада постоји на енергији других етноса.
Према Гумиљовљевом мишљењу, сваки пут када „паразитски етнос“ доминира над „староседелачким етносом“ долази до рата и револуције и стварања „химеричке државности“. То се догодило са француским рационалистима који су довели до велике Француске револуције и британским пуританцима који су створили „химеричку државу“ – Сједињене Америчке Државе.
Гумиљов означава САД као „паразитску државу“ која је створена од „дисидената“ и од „остатака“ умирућег англосаксонског етноса. Према његовом мишљењу, та држава може да живи само од експлоатације страних менталних, биолошких и енергетских ресурса.
Гумиљовљева Русија има своју велику судбину, али би требало да буде отворена за међуцивилизацијски дијалог. Ово је тиме у потпуној супротности са неким екстремнијим и затворенијим верзијама неоевроазијства.
Солжењицинов манифест
Експлицитно решење за Русију на „евроазијским основама“, које ће касније доиста бити усвојено у нешто модификованом облику, предложио је и напознатији совјетски дисидент Александар Солжењицин у свом есеју „Како да изградимо Русију“, који је објављен у септембру 1990. у часописима Комсомолскаја правда и Литературнаја газета у укупном тиражу од 28 милиона примерака.
Солжењицин је сматрао да је распад Совјетског Савеза неминовност и предложио је да се створи савез од четири републике, Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана, а да остале републике добију независност. Суштински, био је то концепт како да централноазијске и неруске републике брзо и једноставно добију независност, а не хвалоспев принципу самоопредељења. Текст је изазвао незапамћене реакције, па чак и демонстрације.
„Горбачов је, наводно, брошуру прочитао пажљиво, два пута с оловком у руци и рекао да сам ‘цео у прошлости’, да сам ‘наступио као монархиста’ и да брошура у целини ‘није прихватљива’“, сведочио је касније Солжењицин.
Горбачов није желео да ово прихвати као програм, али јесте руски председник Борис Јељцин. Оно што је Солжењицин преложио, он је спровео после сукоба са Горбачовим и необичног и неуспелог државног удара 8. августа 1991. године, који је у суштини означио Горбачовљев крај и ступање Јељцина на велику позорницу.
Теорија страствености
Нације, попут људи, умиру не само кад им снага исуши – већ и када никоме не користе. Само што се у случају нације ради о одбацивању самих људи од њихове заједнице, њихове историје и, што је најважније, од вере у сопствене снаге, а тиме и у сопствену будућност. У том смислу, Путин сматра да судбина Русије зависи од вере њених припадника у њу, од дубине разумевања њене суштине и пута, од способности да га следе и правилно процене своје стање. Он од Гумиљова преузима појам „страствености“ нације.
На састанку са главним уредницима медија фебруара 2021. Владимир Путин је овако говорио о томе: „Свака нација, као и свака особа, има своју судбину. Верујем у страственост, у теорију страствености. То у ствари значи да како у природи тако и у друштву постоји развој, врхунац и слабљење. Русија није достигла свој врхунац. Ми смо сада у маршу, маршу развоја. Она је прошла кроз тешка, најтежа искушења у својој историји – деведесетих и почетком двехиљдитих – али сада је у маршу развоја. У то сам апсолутно уверен…“
Ово није први пут да се Путин подсећа на теорију страствености и етногенезе Лава Гумиљова (теория пассионарности и этногенеза), према којој свака етничка група пролази кроз одређене фазе у свом животу, од настанка до деградације и нестајања. Али овог пута Путин је детаљно објаснио своје разумевање извора моћи руског народа – тачније, руског суперетноса:
„Можете клеветати и пљувати било који концепт, али осећај патриотизма и љубави према отаџбини су срж наше будућности. Јер ако не волите своју отаџбину, односите се према њој с омаловажавањем, презиром, пљујете по својој историји, својим прецима у којима се заправо огледамо, понижавате њих и њихова достигнућа, то значи да не верујете у будућност. А ја сам апсолутно убеђен да за Русију она постоји…“
„Да, има пуно проблема, али ми смо и даље у успону, за разлику од других старих нација или нација које брзо старе. Ми смо прилично млада нација. Имамо бескрајан генетски код. Заснован је на мешавини крви, да кажем то на једноставан, популаран начин. Наш успон је могућ ако одржавамо међунационално јединство и међуконфесионално јединство, поштујући сваког човека на нашој територији, тако да свако ко овде живи осећа да је ово његова домовина, чак и ако је представник најмање нације. Стога се све ово може објединити у једној речи – ‘патриотизам’“.
Кључни концепт овде је „бескрајни генетски код прилично младе нације“. Сама по себи, ова изјава изазвала је пуно замерки – како то, Руси су прешли миленијум, каква млада нација! Али за Путина је најважније да је оно што он назива „бесконачним генетским кодом“ заправо извор младости руског суперетноса и извор руске снаге.
Обраћајући се 2012. учесницима форума „Заоставштина Лава Гумиљова и судбина народа Евроазије: историја, модерност, изгледи“, Путин је о Гумиљову рекао да је дао јединствен допринос развоју домаће и светске научне мисли, оцењујући да ће „конструктивни дијалог у образовној, културној и духовној сфери да допринесе даљем унапређењу интеграционих процеса на простору Заједнице независних држава, јачању поверења и међусобног разумевања у региону“.
Исте године, у свом редовном годишњем обраћању Думи, Путин је цитирао овог евроазијског класика: „Глобални развој постаје све неравномернији. Сазревају услови за нове економске, геополитичке и етничке сукобе. Конкуренција за ресурсе постаје све јача. И да нагласим: не само за метале, нафту и гас, већ пре свега за људске ресурсе, за интелект. Ко ће напредовати а ко остати аутсајдер и неизбежно изгубити независност, зависиће не само од економског потенцијала, већ пре свега од воље сваке нације, од њене унутрашње енергије; како рече Лав Гумиљов, од страсти, од способности да се иде напред и да се мења.“
Након овог иступа, Центар „Лав Гумиљов“ примио је бројне захтеве за коментарисање говора руског председника, а посебно за објашњење појма „страствености“. Директор Центра Павел Зарифуљин, посветио се овом задатку.
„Хипотеза Гумиљова описује историјски процес као интеракцију етничких група у развоју са другим етничким групама“, навео је Зарифуљин. „А страственошћу се назива вишак биохемијске енергије живе материје, неодољива унутрашња жеља за активностима усмереним на промену живота и околине. Ово је друштвено-историјски феномен који карактерише појава великог броја људи са одређеном активношћу на ограниченом подручју.“
Он је додао да је Гумиљов „први именовао ову неухватљиву супстанцу растворену у свету, која, можда, води људе и просторе… Страственост је жива супстанца, захваљујући којој настаје све: генијалност, страст, крсташки ратови, нове етничке групе. Страствени народи су увек у покрету и спремни су да наелектришу све око себе“, прецизирао је Зарифуљин.
Обраћајући се руским средњошколцима 2017. године, Путин им је поручио да њихов задатак није само да ураде „нешто ново“.
„Ваш задатак је да направите суштински нови корак. Погледајте како се свет данас развија. Постоје земље које су неупоредиво веће од наше по броју становника, постоје државе у којима су технологије и савремени методи управљања много ефикаснији од наших. Али поставља се питање: ако ми постојимо више од 1000 година и активно се развијамо и јачамо, да ли то значи да имамо нешто што томе доприноси? То ‘нешто’ је унутрашњи ‘нуклеарни реактор’ нашег народа, руског човека, руске личности, што нам омогућава да идемо напред. Ово је нека врста страсти о којој је говорио Гумиљов, која нашу земљу гура напред. И тако ви, који сада улазите у активан живот, морате то имати на уму“, рекао је Путин школарцима.
Настављајући свој говор, Путин је предложио Министарству образовања да одржи сверуско такмичење за састав на тему „Русија, гледајући у будућност“. „Наше Министарство просвете организује писање годишњег есеја, па предлажем да напишете такав есеј – ‘Русија, гледајући у будућност’, да погледамо како ви видите нашу земљу за 40-50 година“, позвао је Путин руске средњошколце.
Руски свет
Конзервативном политичару попут Путина, који води Русију током периода светских турбуленција, Гумиљовљева синтеза културних и духовно заснованих предвиђања о руској величини послужила му је као добра основа да сугерише да цивилизацијска јединственост Русије не може да се користи само као домаћа већ и као међународна агенда, изводећи из тога закључак да руска цивилизација може постати референтни оквир за односе и са суседним земљама.
Полазећи од тога, предложио је да историја, култура и вера буду фактички основне везе које уједињују Русију, Украјину и Белорусију – поред, наизменично или чак насупрот везама на нивоу односа између држава.
О томе је Путин писао у тексту под називом „О историјском јединству Руса и Украјинаца“, који је објавио 12. јула прошле године.
Као један од повода за писање овог чланка, Путин је навео усвајање Закона о аутохтоним народима у Украјини, који је украјинској скупштини поднет на усвајање 1. јула те године, и који у потпуности елиминише и дискриминише руски национални идентитет као део украјинске и садашњости и историје.
Свој чланак Путин је назвао аналитичким материјалом заснованом на историјским чињеницама, догађајима и документима. Због тога ће бити тешко расправљати са оним што је у њему наведено, нагласио је руски лидер, изражавајући уверење да би украјинске власти требало пажљиво да га анализирају пре него што се о њему изјасне.
Украјински председник Володимир Зеленски одговорио је да је спреман да о Путиновом чланку дискутује у директном сусрету, али до те академске дебате никада није дошло. Зеленски је поменути Закон потписао десетак дана касније, 21. јула 2021. године, чиме је он ступио на снагу.
Четири предлога
Након објављивања чланка „О историјском јединству Руса и Украјинаца“ Путин је додао да је он намењен становницима Русије и Украјине, али и „спонзорима украјинског политичког руководства“. „Они би такође требало да знају шта смо и како смо повезани једни с другима. По мом мишљењу, ово је важно за све“, закључио је руски председник.
У основи, Путин је у свом тексту изнео четири предлога.
Прво, „да бисмо боље разумели садашњост и гледали у будућност, морамо се окренути историји“, навео је руски председник, јер су „Руси, Украјинци и Белоруси потомци Древне Русије, која је била највећа држава у Европи“ и која је створила снажне обједињујуће темеље за државност и изградњу нације.
Друго, чињеница је да је руска цивилизација истовремено пригрлила три нације док је совјетска политика то пореметила: „Совјетска национална политика је уместо велике руске нације – тројединог народа који су чинили Великоруси, Малоруси и Белоруси – на државном нивоу установила одредбу о три одвојена словенска народа: руском, украјинском и белоруском.“
Треће, Путин је у тексту тврдио да је модерна Украјина у потпуности производ совјетске ере: „Знамо и памтимо да је она у великој мери настала на рачун историјске Русије“.
Коначно, он у чланку закључује да су садашње украјинске политичке елите нарушиле културно, духовно и историјско јединство Руса и Украјинаца.
Анти-Русија
Опомињући тон текста руски председник је поткрепио описом пројекта „анти-Русије“, који је на делу како би се Украјина непријатељски поставила према источном суседу. Након објављивања чланка он је о том пројекту посебно говорио.
Према његовим речима, на томе се активно ради и то не може а да не изазове забринутост. Путин је објаснио да је тај пројекат започео у 17-18. веку у пољско-литванском комонвелту, а затим су га користили пољски национални покрет и Аустроугарска пре Првог светског рата. За главни циљ овог пројекта Путин је навео слабљење Русије.
Према његовим речима, Украјина је корак по корак увучена у опасну геополитичку игру чији је циљ да је претвори у баријеру између Русије и Европске уније, а истовремено у пројекту „анти-Русије“ нема места за суверену Украјину. Резултат ове политике, према Путину, били су трагични догађаји 2014. године.
„Милиони Украјинаца одбацили су антируски пројекат. Становници Крима и Севастопоља направили су свој историјски избор. А људи на југоистоку мирно су покушавали да одбране своје становиште. Али сви они, укључујући и децу, евидентирани су као сепаратисти и терористи. Почели су да им прете етничким чишћењем и употребом војне силе. И житељи Доњецка и Луганска узели су оружје да заштите свој дом, језик, свој живот“, навео је руски председник.
Путин је додао да се сада за „исправне“ украјинске патриоте проглашавају само они који мрзе Русију, док грађани са проруским ставовима „не смеју да подигну главу“ – застрашују их, тајно и некажњено убијају. Истовремено је приметио да је Русија отворена за дијалог са Украјином, али за њега Кијев мора да брани своје националне интересе, а не да буде инструмент у погрешним рукама за борбу са Москвом. „Русија никада није била и никада неће бити ‘анти-Украјина’. А шта би Украјина требало да буде – на њеним грађанима је да одлуче“, резимирао је Путин.
Истовремено, „тројство руског народа неће нигде нестати, колико год се неко трудио“, био је сигуран руски лидер. Према његовом мишљењу, милиони Украјинаца желе да обнове односе са Русијом. Неке политичке снаге такође то желе, али се елиминишу незаконитим средствима. Заузврат, Москва је спремна да на сваки могући начин одржава односе са Кијевом и ради на партнерству са свим суседима.
Цивилизацијски дискурс
Оно што је у овим Путиновим изјавама најзанимљивије из перспективе међународних односа јесу идеје које чине основу нове руске доктрине међународних односа, која цивилизацију третира као моћан референтни оквир у међудржавним односима.
По њој, у случајевима Русије, Украјине и Белорусије, културе могу премашити друге формалне асоцијације. „Руси, Украјинци и Белоруси“, пише Путин, „су сви наследници Древне Русије, која је била највећа држава у Европи“. Овде се сугерише да би цивилизацијске везе могле бити стабилније, дубље и чак хуманије од међувладиних односа заснованих на националним интересима и посредоване тренутним политичким руководствима три државе.
На основу данашњих догађаја, можемо да реконструишемо да је Путинов чланак отворио најмање четири међусобно повезана пута за тумачење како Русија може да се понаша у међународним односима и да структурира своје односе са непосредним суседством.
Он је указао да се Русија придружује осталим моћним актерима попут Кине, Индије, Ирана и других „ревизионистичких држава“, које светску политику виде као улазак у ново доба дефинисано мноштвом културних и цивилизацијских дискурса, а у којем цивилизација – поред држава, међународних организација, закона и регионалних и глобалних друштвених кретања – постаје један од пресудних елемената у новој структури међународних односа.
Било је уочљиво да руски лидер верује да се дуги период од последња три века, у којем је Запад био доминантна економска, културна и политичка сила, не само завршава, већ да га замењује нова парадигма. Ову парадигму карактерише појава цивилизацијског модела међународних односа и регионалног дијалога, у којем ће културно-цивилизацијске сличности и разлике утицати на глобалне обрасце сарадње, конфронтације и зависности.
То значи да ће у свету цивилизација неке мање и средње државе (попут Белорусије или Украјине) морати да донесу кључне одлуке које могу да преобликују тренутни облик геополитике заснован на односима моћи, како би се уклопиле у модел заснован на ослањању на регионално или глобално доминантну цивилизацију.
Путинов чланак из јула прошле године имао је занимљиве међународне одјеке. Агенција РИА Новости је 14. јула известила из Софије како су читаоци бугарских медија на друштвеним мрежама коментарисали текст „О историјском јединству Руса и Украјинаца“.
„Азијати поново желе да поробе најстарију нацију и искористе креативни геније потомака древних Сумера“, саркастично је написао Тарас Васиљевич. „Међутим, они немају шансе, јер су поносни наследници својих великих предака. Пошто су једном окусили слободу, демократију и евроатлантске вредности, радије би умрли него да се врате под јарам потомака Хорде.“
„Моје честитке председнику Путину – врло разуман чланак“, написао је Злодухи. „Штета што је украјинском народу Бајденов син украо милијарде. У земљи владају јака корупција и сиромаштво, а председник је још и хумориста.“
„Украјину је 1991. године основао Хенри Кисинџер да би Русе супротставио Русима“, навео је Фактицет.
„Русија је 2014. године потценила подлост и обману Запада“, уверен је корисник под надимком Посматрач.
„Путин у самом чланку јасно каже да је Украјина у њеним границама после 1991. производ СССР-а. И у принципу је тачно, а ко год је ушао, нека оде… Који су то ‘поклони’ – Крим, Донбас, Одеска област, Галиција и слично?“ – поставила је питање 007.
„Зеленски зове Русију Каином, али жели две милијарде за транзит гаса!“, резимирао је Њакои. „Дакле, ви сте и даље браћа и хоћете да тргујете, или сте непријатељи? Јер ако сте непријатељи, зашто би вам Москва плаћала транзит? Или сте партнери, или сте у рату.“
Насловна фотографија: kremlin.ru
Извор oko.rts.rs
