Драган Бисенић: Геополитика турско-сиријског земљотреса
фото: PROFIMEDIA/MEHMET AKIF PARLAK/ANADOLU AGENCY/ABACAPRESS.COM
Број погинулих у катастрофалним земљотресима у Турској и Сирији за сада износи више од 19.000, док су стотине хиљада људи остале без крова над главом. Турска je сада ослабљена земља којој је потребна међународна помоћ. Сви су се ангажовали у томе, од Европске уније до Израела.
Тимови из више од 65 земаља стигли су у јужну Турску како би подржали напоре за пружање помоћи настрадалима, а турски председник Реџеп Тајип Ердоган прогласио је тромесечно ванредно стање у 10 провинција.
Русија је била међу првима која је послала своје спасилачке екипе. Израелска војска је саопштила да је послала тим за потрагу и спасавање од 150 инжењера, медицинског особља и других хуманитарних радника, и да ће пружити „тренутну помоћ у напорима за спасавање живота“.
Сирија, такође погођена разорним земљотресом, није у могућности да прими директну помоћ од многих земаља због санкција уведених влади Башара ал-Асада. Поред тога, у катастрофи је оштећен гранични прелаз који се користио за испоруку хуманитарне помоћи северној Сирији коју држе побуњеници.
Политичке последице
Расплет руско-украјинског сукоба очекује се у наредних 6-8 месеци, па сваки нови фактор који се појави с њим у вези заслужује посебну пажњу. Земљотреси у политички осетљивим подручјима више су од елементарне непогоде. Они могу понекад да значајно допринесу промени односа снага, понекад и да одлучујуће утичу на њихову равнотежу или да силом прилика успоставе нову која ће ићи скоро неминовно на штету већ погођене стране.
Овога пута реч је о елементарним непогодама у земљама у „првом прстену” око украјинског сукоба, најпре у Ирану, а сада у Турској и Сирији. Све три земље на свој начин играју значајну улогу у руским капацитетима за вођење операција у Украјини: Иран обезбеђује веома ефикасне дронове, Турска игра незаменљиву стратешку и дипломатску улогу док Сирија комплетира медитеранску подршку руској операцији.
Земљотрес у Ирану
Недељу дана пре земљотреса у Турској, 28. јануара земљотрес јачине 5,9 степени Рихтерове скале погодио је северозападни део Ирана и град Кој у провинцији Западни Азербејџан у којем живи 175.000 људи. Земљотрес је оштетио 2 града и више од 70 села. У исто време, објављено је да су дроновима нападнута иранска војна постројења: уништена је фабрика муниције у Исфахану, Рафинерија нафте у Табризу је захваћена пожаром. Али најважнија ствар се можда догодила под земљом, у поменутом земљотресу. Оно што је изузетно важно јесте да у западном Азербејџану постоје постројења иранске нуклеарне индустрије, чувени градови подземних складишта ракета, о којима се Иран никада није оглашавао. Према речима очевидаца, те ноћи у Ширазу су у ваздух подигнуте борбене летелице, а у Техерану су се на небу појавили борбени авиони.
Руска војна операција у Украјини од фебруара 2022. има бројне импликација на односе Москве и Анкаре. Док је активно сарађивала са Русијом и подстицала стрепње Запада да би њене комерцијалне везе са Москвом могле послужити Русији за избегавање западних санкција, Турска је истовремено Украјини обезбедила беспилотне летелице „ТБ2 Бајрактар“, позивала се на Конвенцију из Монтреа о правилима пролаза кроз Босфор и понудила се као посредник у разним оперативним питањима у руско-украјинском сукобу.
Турска је играла улогу у свим успелим посредовањима између Русије и Украјине, од првог сусрета преговарача у Истанбулу у марту прошле године преко споразума о извозу украјинских житарица до договора о размени заробљеника. Као резултат ових корака, утицај Турске и на Русију и на НАТО снажно је повећан од фебруара 2022. године.
Америчке реакције су помешане јер је Турска своју повећану улогу на међународној сцени обезбеђивала корацима који прете да поткопају америчке интересе и јединство НАТО. Док је тако, Русији то савршено одговара.
Турски председник Ердоган није од јуче навукао бес и омразу Запада, што је потврђено и прошле недеље када су га водећи западноевропски недељници, енглески Економист и немачки Шпигел, готово симултано на насловним странама оптужили за намере да своју аутократију претвори у чисту диктатуру. Ердоган је, наиме, одлучно стао у одбрану исламских симбола и осудио спаљивање Курана на демонтрацијама у Шведској.
Турска се одлучно противи уласку Финске и Шведске у НАТО све док оне одбијају да продају оружје другој НАТО чланици – Турској, и док пружају склониште водећим људима курдских и гуленистичких организација које је Турска прогласила терористичким.
Поред свега, Турску очекују важни парламентарни и председнички избори 14. маја. Обраћајући се посланицима своје партије (АКП), Ердоган је најавио да ће „Турци победити опозицију” на изборима који ће бити одржани истог датума када су одржани и избори 1950. године. Наиме, на изборима 1950. године победио је Аднан Мендерес, човек који је Турску приближио Западу, али је био оптуживан за оркестрирање серије напада на припаднике грчке мањине, да би 1961. био свргнут у војном удару и погубљен.
„Наша нација ће истог дана, и то тачно 73 године касније, рећи ‘доста’ онима који су подржали пуч, том амбициозном али неспособном скупу шесторке”, рекао је Ердоган помињући савез шест странака који желе да га свргну. Ова изјава има и антиамеричку подлогу, јер је Ердоган у бројним приликама оптужио САД бар за саучешће у неуспелом пучу јула 2016. године. Ипак, све турске партије су после земљотреса објавиле заједнички проглас у коме су навеле да „као представници у парламенту стоје уз народ и на располагању су грађанима“.
Турска и Америка
Окретање Турске ка Русији такође је нуспродукт и растућег скептицизма турског естаблишмента према Сједињеним Државама, које се у Анкари због својих активности у региону доживљавају као непредвидив и непоуздани заштитник.
Турски експерти упозоравају да посматрачи лако погреше наводећи да антиамеричка осећања у турској јавности и елитама указују на пораст проруских ставова. Таква осећања су почела да јачају још уочи америчке инвазије на Ирак 2003. године, када се турски безбедносни естаблишмент бринуо се да ће инвазија створити нестабилност у њеном непосредном суседству и под вођством САД „поништити” постојећу блискоисточну државу, са озбиљним импликацијама по безбедност Турске.
Растућа забринутост због политике САД у региону, заједно са недостатком било каквог кохерентног антиамеричког погледа или идеологије безбедносног естаблишмента, јесте отворила простор за проруске и евроазијске ставове. Али док евроазијство у Турској никада није представљало кохерентну, доследну или широко подржавану идеологију, антиамерички елементи су се поново етаблирали широм турских војних и безбедносних институција након неуспелог пуча 2016. године.
Теорија завере: Тесла, Израел, САД
Бивши градоначелник Анкаре Мелих Гокчек у интервјуу иранским новинарима изнео је верзију да је разорни земљотрес у Турској „дело САД и Израела“. „Имају машине за земљотресе, зову их ‘Тесла’“, рекао је Гокчек. „ Она активира енергију акумулирану на линији раседа. Могућно је и сабијање гасова. Земљотрес је могућно изазвати. Најбољи пример за то је овај земљотрес“, рекао је он. Овај 74-годишњак, бивши градоначелник Анкаре којом је управљао целе 23 године, до 2017, једна је од најконтроверзнијих и најистакнутијих личности Турске. Он се редовно појављује на телевизији и шири теорије завере својим пратиоцима на Твитеру којих је скоро пет милиона. Гокчек је још пре скоро 10 година тврдио да западне силе изазивају земљотресе у Турској.
Пошто ван нуклеарног арсенала не постоји оружје које може да досегне снагу природних феномена попут земљотреса, вулкана, поплава и лавина, веома рано је настало интересовање које је разматрало могућности њиховог вештачког изазивања и војне примене. Земљотрес са свим својим деструктивним капацитетима одавно је опседао машту војних стратега. Године 1996, одговарајући на новинске извештаје да су постојала два тајна совјетска програма, „Меркур” и „Вулкан”, усмерена на развој „тектонског оружја” које би могло покренути земљотресе са велике удаљености, професор геофизике на Универзитету Лидс, Роџер Кларк, рекао је у угледном часопису Нејчер (Nature): „Не мислим да је то немогуће или погрешно, али прошло искуство сугерише да је то врло мало вероватно“. Према писању Нејчера ови програми били су „већ неколико година незванично познати западним геофизичарима“. Према тим наводима, програм „Меркур“ почео је 1987. године. Три теста су наводно обављена у Киргистану, а последњи тест „Вулкана“ био је наводно 1992. године. Такво оружје, без обзира да ли постоји или је уопште изводљиво, представљало је извор забринутости у званичним круговима. На пример, амерички секретар за одбрану Вилијам С. Коен рекао је 28. априла 1997. на Конференцији о тероризму, оружју за масовно уништење и стратегији САД, да се „други баве чак и еколошким типом тероризма у којем могу да мењају климу, изазивају земљотресе и вулкане на даљину коришћењем електромагнетних таласа“. Новозеландски неуспешни програм „Project Seal“ током Другог светског рата покушао је да створи таласе цунамија као оружје. Године 1999. објављено је да би такво оружје могло бити одрживо. Сто година раније, Никола Тесла је тврдио да је малим механичким осцилатором (нечим што „можете да ставите у џеп капута“) 1898. године произвео ефекте сличне земљотресу, али то никада није поновио.
Свеједно, неколико земљотреса од почетка године у „првом“ и „другом“ прстену земаља око руско-украјинског сукоба није дало никаквог повода да се размишља у овом SF правцу, али се чини да је оправдано да се анализира могу ли и на који начин ови земљотреси да промене позицију Турске, Ирана и Сирије у руско-украјинском сукобу и тако утичу на његов исход.
Сиријски чвор
Русија има стратешки интерес да задржи своју сферу утицаја на Медитерану и регионима Блиског истока и севера Африке, што захтева очување њеног војног присуства, пријатељске владе и стабилности у областима под контролом централне власти у Сирији.
У циљу унапређења овог свог фундаменталног интереса, Русија настоји да нормализује положај Асадове владе на међународном плану, затим да неутралише претње са северозапада Сирији (што захтева сарадњу Турске) и обезбеди постепен повратак сиријских институција у североисточну Сирију, што захтева повлачење САД и приближавање сиријских Курда и Дамаска. Руски економски интереси у Сирији су споредни.
Стратешки интереси Турске пак налазе се у обуздавању претњи стабилности и територијалном интегритету Турске. Отуда Турска настоји да задржи своје војно присуство у Сирији, затим да створи окружење погодно за повратак сиријских избеглица из Турске и, с тим у вези, висок степен аутономије за протурске групе на северозападу Сирије, те да спречи да аутономни регион на североистоку који држе Курди добије још више аутономије и западно политичко признање. Смањење прекограничних безбедносних претњи Турској, на пример од Хајат Тахрир ал-Шама (ХТС) или Јединица за заштиту народа (ИПГ), мањи је турски приоритет.
Сценарији за Украјину
Све ове промене неминовно утичу на држање ових земаља према руско-украјинском сукобу, где је посебно важна Турска која је најближа региону конфликта и има директну и највећу улогу у њему. Претпоставља се да на ове околности Турска може да реагује на два начина: повећењем кооперативности према земљама које су јој потребне у отклањању последица земљотреса или повећаном агресивношћу како би се и даље очувао утисак снаге на међународној сцени.
Највероватније је да ће турско понашање бити мешавина ове две опције, али у сваком случају у догледно време Турска и њен председник Ердоган вероватно неће моћи истим жаром и страшћу да се посвете међународним питањима као што су то чинили пре земљотреса.
У том смислу, може да се очекује попустљивији турски став за пријем скандинавских земаља у НАТО, док ће однос према руско-украјинском сукобу зависити од кретања на фронту.
Могућни сценарији који се разматрају за даље кретање у украјинском сукобу узимају три варијанте: 1) рат исцрпљивања; 2) руско повлачење; 3) руско напредовање.
Сценарио 1: рат исцрпљивања
Рат исцрпљивања се углавном води у источној и јужној Украјини, при чему, по овом сценарију, ни Русија ни Украјина неће постићи територијалне добитке довољне за окончање сукоба. У овом сценарију дуготрајног сукоба ниског интензитета, Русија може да задржи Запорошку и Херсонску област и да гађа друге украјинске градове пројектилима, али Украјина задржава приступ Црном мору и (ограничену) могућност да обавља трговину.
У основи, рат исцрпљивања ће Турској вероватно пружити прилику да настави балансирање између Русије и НАТО-а и неће је приморати да прекине везе с Москвом. Улога Турске у односу на Русију могла би чак и да ојача ако се недавни споразум о извозу житарица — уз посредовање Уједињених нација и Турске, а који је операционализован са великом улогом Анкаре — покаже одржив током времена, и ако Русија настави да избегава традиционалне преговарачке платформе, попут Женеве, за преговоре са западним званичницима. Турско руководство настојаће да искористи посредничку улогу и на домаћем и на међународном плану, вероватно захтевајући уступке од Сједињених Држава и НАТО-а по питањима од виталног интереса за Турску.
Привлачност Русије као економског партнера Турске ће опасти. Под претпоставком да западне санкције Русији остану на снази, Москва неће бити у позицији да обезбеди директне инвестиције које су потребне турској економији.
Рат исцрпљивања ће имати додатне негативне економске последице по Турску, пошто би то за последицу имало стално повећавање цена хране и енергије на глобалном нивоу. Ипак, ове негативне стране делимично ће за Турску бити надокнађене одабраним комерцијалним пословима са Русијом. Анкара би настојала да привуче међународне послове који беже из Русије као и да попуни одабране празнине на руском тржишту настале одласком западних компанија.
Сценарио 2: руско повлачење
Делимично или потпуно руско повлачење из Украјине је корисно за Турску ако то за последицу буде имало „понижену“ Русију која делује мање агресивно у свом суседству, уз задржавање средстава за трговину са Турском и ограничено војно присуство. У овом случају, турске економске полуге у вези са Русијом и привлачност Москве као економског партнера опашће још више у поређењу са „ратом исцрпљивања“, као и привлачност Русије као извора војних средстава. С друге стране, турска предузећа би могла имати користи од учешћа у послератној обнови Украјине.
У поређењу са друге две опције, овај сценарио који подразумева делимично или потпуно руско повлачење из Украјине и прекид непријатељстава са ограниченим или без руских територијалних добитака, био би пожељан за Турску, али „екстремни“ сценарио, у којем би руско повлачење покренуло унутрашњу дестабилизацију Русије озбиљно ослабивши њену економију, или чак претило унутрашњим сукобима, могао би да утиче негативно на интересе турске националне безбедности.
Већина турских званичника тврди да је Анкари потребна стабилна, „функционална“ Русија, како за стабилност у „проширеном суседству Турске”, тако и за балансирање са Сједињеним Државама. Штавише, руско понижење у Украјини би такође повећало ризик од непредвидљивих руских спољно-политичких потеза, укључујући и оне према Турској.
У мањини су они који сматрају да би руска унутрашња превирања могла навести руске регионе са културним и верским афинитетима ка Турској да ближе сарађују са Анкаром, што би с њене тачке гледишта „било добродошло”, али би додатно дестабилизовало такву Русију.
Сценарио 3: Русија напредује
У случају да се Русија даље консолидује, односно оствари додатне територијалне добитке на црноморској обали Украјине, заузме је у потпуности или делимично, импликације за Турску зависиће од трајности и обима руског напредовања. Ако је руско држање територија на украјинској обали привремено како би се искористило у преговорима о коначном мировном решењу, негативне последице би могле бити ублажене, али стално руско присуство на црноморској обали, посебно оно која би укључивало Одесу, поткопало би равнотежу снага у црноморском региону на штету Турске.
Иако би на једној страни овакав исход могао да представља и „егзистенцијалну претњу Турској”, на другој страни готово је сигурно да би Анкара пронашла нове начине да одржава балансирање односа са Русијом, па чак и да искористи нове могућности пошто може да искористи Конвенцију из Монтреа.
Недавни напори Турске да увећа своје поморске капацитете, укључујући балистичке ракете и ратовање беспилотним летелицама у различитим доменима — довели су турску морнарицу у још снажнију позицију у односу на руску флоту која се до сада није најбоље показала у сукобу са Украјином.
У овом сценарију, јединствена улога Турске као посредника између Запада и Русије може постати још важнија. Уколико Украјина, на пример, задржи приступ некој од својих лучких инфраструктура, иако на ограничен начин или под руском контролом, Русија би се могла обратити Турској да помогне у извозу украјинских производа. Ово би могло побољшати усклађивање интереса две државе и нагласити централну улогу Турске како на Западу, тако и у другим регионима.
Даље, Турска би могла да покрене механизме стишавања сукоба са Русијом у Црном мору, настављајући тако њихово заједничко искуство у Сирији. Економске и војне опције Турске у односу на Русију би се смањиле, имајући у виду импликације равнотеже снага након руског заузимања територија у јужној Украјини. Истовремено, западна изолација Русије могла би да достигне свој врхунац, што би такође могло да пружи могућности Анкари и укључи је као посредника за трговину из украјинских лука.
Иранске могућности
У случају „рата исцрпљивања” и руског повлачења постоји неколико могућности за Иран: Техеран ће вероватно инсистирати на унапређењу војно-одбрамбене сарадње са Русијом, и имаће већу улогу у томе, имајући у виду одбрамбене потребе Русије и своје ограничене могућности за извоз оружја. Усред извештаја да Иран обезбеђује Русији борбене беспилотне летелице, на пример, Техеран би заузврат могао да захтева борбене авионе, напредне системе противваздушне одбране и друго.
Иран и његови савезници, укључујући регионалне шиитске милиције, вероватно ће добити већи маневарски простор у Сирији и Централној Азији, где би Москва чак могла експлицитно да поздрави њихово присуство као противтежу Турској.
Ипак, биће изазова и за Иран: снажнија турска спољна политика могла би да угрози иранске интересе у Сирији и посебно на Јужном Кавказу, где Техеран преферира статус кво у односу на оснажени Азербејџан.
Даљи продор Русије Техерану би можда дао мање оперативних користи, посебно ако произведе самоуверенију или опуштенију Русију, што би Ирану могло да умањи слободу маневара у Сирији. Неки аналитичари упозоравају да би Русија, са могућностима да спроведе своју нову поморску доктрину, такође могла да тежи ближој поморској сарадњи са Ираном, укључујући и Персијски залив.
Земљотреси су, дакле, дали нове оквире руско-украјинском сукобу. Али, постоје и нови, они који се нису догодили, али могу да се догоде и то са непредвидивим последицама.
Земљотрес упоредив по размерама са ванредним стањем у Турској могао би се једног дана десити на Криму, пошто је регион укључен у исти сеизмички појас. На такав ризик упозорио је главни истраживач Института за теорију предвиђања земљотреса и математичку геофизику Руске академије наука Александар Горшков. Академик Горшков је објаснио да је то полуострво део алпско-хималајског појаса и понављање турског сценарија на Криму је суштински могуће. Горшков је нагласио да се земљотреси јачине око 8 степени Рихтерове скале у таквим областима дешавају отприлике једном у 30 година. Од IV века нове ере до данас на Криму је било 77 земљотреса од којих се последњи већи земљотрес догодио 26. јуна 1927. године.
