ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: „УСРЕЋИТЕЉКА” ЧОМИЋ

Гордана Чомић мисли да је циљ државе да учини своје грађане срећним или прецизније, али што му дође исто, мање несрећним.

  На приговор више од двеста академика, професора универзитета, научних истраживача, књижевника и новинара да су предложени нацрти закона о истополним заједницама, родној равноправности и забрани дискриминације противуставни, министарка Чомић је одговорила како „постоји група људи која жели да LGBT заједница буде несрећна”, док она, насупрот тога, сматра да ће предложени закон о истополним заједницама „многе људе учинити мање несрећним”, пошто „сад имате људе који су несрећни јер не могу да користе своја људска права.” Једном речју, Гордана Чомић мисли да је циљ државе да учини своје грађане срећним или прецизније, али што му дође исто, мање несрећним.

Такво разумевање циља државе показује да је ова дугогодишња функционерка једне по програму либералне странке – Демократске – по својим политичким уверењима знатно ближа Владимиру Иљичу Лењину него Џону Локу. Наиме, власт која жели да подстиче срећу међу људима увек је по својој природи тоталитарна, јер само неограничена власт може да продре у унутрашњи човеков живот с којим је тесно везано питање човекове среће. Стога је појам среће био незаобилазан у реторици свих тоталитарних режима. Нису ли комунисти револуционарни терор над животима, слободом и имовином класних непријатеља оправдавали борбом за срећну будућност? Насупрот томе, класична либерална мисао, полазећи од Локове идеје ограничене владе (limited government), сматра да циљ државе није да обезбеди срећу грађана већ спољну сигурност појединца, односно његову личну и имовинску слободу. При томе, у модерној држави реална слобода живи само у уставним параграфима, који су њено једино јемство.

Размишљајући о томе каква би форма деспотизма могла да се јави под демократским режимима, Алексис де Токвил је средином 19. века закључио да би демократски деспотизам могао да наликује „огромној старатељској власти”, која се уздиже изнад људи и „сама стара да им обезбеди задовољства и да бди над њиховим судбинама”. Уз то, „радо она ради на њиховој срећи, али хоће да им је једино она пружа и сама о њој да суди.“ Ако судимо према одговору који је Гордана Чомић упутила потписницима Петиције 212, њен „демократски” идеал јесте управо таква „усрећитељска” власт. То што истовремено министарка за људска и мањинска права у име среће припадника LGBT популације потпуно игнорише јасну одредбу члана 62. ст. 2. Устава Републике Србије, према којој „брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене”, само показује да она има исти револуционарни однос према праву какав је имао и Броз, да се „не треба се држати закона као пијан плота.” Као и за сваког поклоника револуционарног тоталитаризма, устав је за министарку Чомић тек једно средство у служби „људскоправашке” идеологије. То што се у њеним безобалним и бесмисленим покушајима тумачења Устава (нпр. „Nisu ljudi teritorije, ljudi su svi ljudska bića, i ovaj zakon omogućava da i žene i muškarci i pripadnici istopolnih zajednica žive ljudska prava zapisana u Ustavu Srbije”) не помиње ни једна конкретна уставна одредба, не долази само од зле намере да се логорејом сакрије очигледна неуставност нацрта закона о истополним заједницама, већ од револуционарног макијавелистичког уверења да устав вреди само онолико колико је у служби неолибералне „људскоправашке” идеологије. Прецизније, уставна одредба не сме бити „формална” препрека да припадници LGBT буду срећни. То што, када се једном погази Устав, остају без гаранција слобода, животи и имовина свих нас не интересује другарицу Чомић, као што није интересовало ни другове Лењина и Броза.

Насупрот другарице Чомић нашли су се потписници Петиције Коалиције за природну породицу, који су се, не само садржајем Петиције, већ пре свега одбијањем да учествују у „дијалогу” о противуставним нацртима, јасно пред јавношћу Србије показали као браниоци Устава Републике Србије, односно његовог члана 62. који регулише установу брака. Одбрана Устава је исто што и одбрана Отаџбине. Стога је ствар једноставна када је у питању исход целог овог проблема. Да не би капитулирала Отаџбина мора да капитулира другарица Чомић и то тако што ће Влада одустати од предложених противуставних нацрта три закона, а она поднети оставку. То би за све било најјевтиније. Уколико Влада под спољним притиском буде одлучила да је заштити, тада ће се сав гнев огромне већина грађана Србије с правом усмерити као напредњацима и Вучићу. Тако ће даља судбина три противуставна нацрта закона заправо бити показатељ тога да ли се у Србији, као и у време Милошевића, до непомирљивости повећава раскол између друштва и државе.