др Владислав Б. Сотировић: Револуције у Русији 1917. г.- Фебруарска и Октобарска
Русија у Великом рату
Обе револуције из 1917. г. у Русији, тзв. Фебруарска и тзв. Окробарска, су се збиле за време Првог светског рата када је Русија ратовала против Централних сила и њихових савезника као пуноправна чланица сила Антанте заједно са Француском и Великом Британијом и њиховим савезницама (тј. придруженим чланицама) међу којима је била и Краљевина Србија због које је, иначе, царска Русија самопожртвовано и несебично у рат и ушла иако тог лета 1914. г. за рат против Централних сила није била довољно спремна поготово по питањима чисто војних параметара. Међутим, у августу 1914. г., у Петрограду су пресудили више морални и културолошко-историјски резони а не чисто војно-политички обзиром да је Русија, тј. њен цар Николај II, одлучила да по сваку цену брани независност Србије против пангерманског империјализма и политике Берлина „Продора на исток“ (преко Балкана до Басре и Персијског залива)– Drang nach Osten.
Русија иако је нерадо ушла у Велики рат 1914. г. у исти је ушла са велим ентузијазмом и вером у коначну победу. Међутим, убрзо након почетних војних успеха, показало се да руска војска није била у стању да се ефикасно супротстави војсци Другог немачког рајха која је тада била најјача војна копнена сила у Европи. Прва ратна одушевљења у руској војсци почела су да нестају након тешког пораза код Таненберга у лето 1914. г. у току првог месеца немачке офанзиве на Источном фронту (тзв. Друга битка код Таненберга или Гринвалда, 23.‒30. август 1914. г.).
У Русији у то време су се само бољшевици одлучно супротстављали рату а који су били оптуживани од стране власти царске Русије и руских патриота као немачки плаћеници. Стога је пет бољшевичких депутата у Думи (руски парламент) било протерано у Сибир од стране царистичких власти. Вођа бољшевика, Владимир Иљич – Лењин (1870.‒1924. г.) је у војном поразу Русије видео једини и најсигурнији пут за постизање револуционарних циљева бољшевика који су се здушно борили за пропаст царске Русије на било који начин.
Фебруарска/Мартовска револуција
Постајало је јасно како се рат продужавао да што су непријатељства дуже трајала то је влада царске Русије била све неспособнија да тај рат приведе крају у своју корист. Постојала је и могућност да царска влада потпише сепаратрни мир са Централним силама обзиром да се Западни фронт није померао а где се водио стационирано-рововски рат без већих резултата ни за једну зараћену страну. У том контексту, Русија је сматрала да западни савезници (Француска и Британија са свим својим богатим прекоморским колонијама) нису до краја вољни да пробију Западни фронт остављајући тако Русију у тешком положају на Источном фронту (нешто слично се догодило и у Другом светском рату. Наиме тек када је Стаљин након успешних битака Црвене армије против Немачке војске у 1943. г. запретио да ће отпочети преговоре са Немцима са могућношћу потписивања сепаратног мира са Берлином уколико западни савезници не отпочне копнену инвазију на Немачку отварајући тако Западни фронт тај исти фронт, договорен на Техеранској конференцији, је коначно отворен јуна месеца 1944. г. савезничким искрцавањем у Нормандији). Уз то, Галипољска операција савезника из 1915. г. је пропала, а Централне циле су прегазиле Србију у јесен исте те године. Царску владу је, у сваком случају, непријатно изненадила револуција у марту (фебруару по старом календару) 1917. г. исто тако као и њене противнике. Власт цару Николају II (1868.‒1918. г.), који је био приморан да абдицира 15. марта, одузели су гладни сељаци, разочарана и незадовољна аристократија као и бунтовничка војска. Власт у Петрограду је пренесена на привремену владу чији је задатак био да управља земљом док се не донесе нови устав од стране Уставотворне скупштине на основу кога би се формирала легална влада у пуном смислу те речи. Прва привремена влада није хтела да изведе Русију из рата и стога је имала подршку западних савезника али је уједно са друге стране и пала јер није успела да оконча рат који се те 1917. г. неповољно одвијао по Русију.
Тада су мир (тј. излазак Русије из рата) и прерасподела земље (тј. аграрна реформа) били у најтешњој вези. Мора се нагласити да је до тада Русија платила огромну цену у људским жртвама због своје неприпремљености за рат као и неспособности да води дуготрајан и исцрпљујући савремени рат, за разлику, нпр., од Немачке. До средине 1917. г. мобилисано је у Русији више од 15 милиона људи. Око 1,7 милиона људи је нестало на бојном пољу, 4,9 милиона је рањено а 2,4 милиона је заробљено. С једне стране, у току рата Русија је била надмоћнија против Отоманског Царства, Бугарске и Аустро-Угарске али се показала на главном ратишту против главног непријатеља – Немачке, као инфериорна страна. Уколико би Русија изашла из рата под било којим условима, војници, тј. углавном сељаци у униформама, захтевали би да им се додели више земље за обрађивање. Уколико би сељаци добили земљу у оквиру аграрне реформе за време рата, војници-сељаци би дезертирали како би преузели свој део. Влада је у исто време морала да се бори против нових облика власти – совјета (савета). Најутицајнији и најчувенији совјети су се налазили у Москви и Петрограду, али су други ницали по читавој Русији након Мартовске револуције.
Априлске демонстрације 1917. г. уперене против рата, довеле су до пада прве привремене владе и оставке министра спољњих послова Миљукова (1859.‒1943. г.). Међутим, Русија је наставила ратне напоре, а совјети су све више подржавали бољшевике који су били за излазак Русије из рата што је неоспорно одговарало Централним силама а поготово Немачкој. В. И. Лењин, који је од 1900. г. углавном живео у инистранству, се априла вратио из Швајцарске у блиндираном возу уз помоћ Немаца и своје захтеве за социјалистичком револуцијом као и погледе на социјализам изложио у Априлским тезама. Захтевајући мир и постепен прелазак власти са привремене владе на совјете, демонстранти су у јуну 1917. г. показали да са једне стране утицај бољшевика све више расте а са друге да подршка привременој влади рапидно опада. И поред подршке умерених социјалиста (мењшевика и социјал-револуционара), привременој влади су се одлучно супротстављали бољшевици на челу са Лењином. У Петрограду су избиле демонстрације наоружаних радника и војника 16.‒18. јула 1917. г. када су демонстранти захтевали сву власт совјетима и када су покушали да приграбе власт, али је привремена влада ову побуну угушила. Привремена влада је и званично оптужила Лењина да је немачки агент, да га Немачка финансира и да му је циљ извођење револуције како би преузео власт на нелегитиман начин а након тога склопио сепаратни мир са Централним силама на штету Русије и тако Русију извео из рата што би Немачкој омогућило да све своје армије на истоку пребаци на западни фронт против Француза и Британаца што би Немцима дало круцијалну војну предност на Западном фронту што би вероватно довело до окончања рата у корист Немачке.
Након неуспелих јулских демонстација и уличног пуча у Петрограду, Лењин је био приморан да се склони у Финску (која је тада фактички била отцепљена од Русије) а Александар Керенски (1881.‒1970. г.) је 22. јула 1917. г. постао председник владе (премијер) и покушао је да у престоници заведе ред. Сам Керенски је одиграо важну улогу у остваривању политике свих привремених влада револуционарне 1917. г. Био је министар у прве две привремене владе, председник владе од јула па надаље, а након угушивања војне побуне у септембру постао је и врховни командант војске. Ипак, неуспех Керенског да реши главне проблеме у земљи отворио је пут Лењину и његовим бољшевицима да преузму власт у новембру 1917. г. (Октобарска/Новембарска револуција). Сам Керенски је у септембру 1917. г. направио кардиналну грешку која је касније у новембру додатно олакшала пут бољшевицима до власти. Наиме, генерал Л. Г. Корнилов (1870.‒1918. г.), главнокомандујући у влади Александра Керенског, кренуо је са својим трупама на Петроград августа 1917. г. Керенски је справом ову војну акцију схватио као покушај државног удара против њега и привремене владе па се у намери супротстављања пучистима обратио за оружану помоћ Лењиновим бољшевицима. Овај политички маневар је јасно указао да Керенски није био у стању да сам са привременом владом преброди круцијалне проблеме и изазове у датом тренутку па је морао чак да се ослони и на бољшевике који су овај маневар нешто касније умели да искористе за своје политичке циљеве у Октобарској револуцији.
Октобарска/Новембарска револуција
В. И. Лењин се тајно вратио из Финске (исто као и априла из Швајцарске) 7. новембра 1917. г. (25. октобра по Јулијанском календару) у Петроград где је организовао оружани устанак којим су побуњени војници и радници под вођством бољшевика срушили владу Керенског и извели револуционарну промену власти и како се касније испоставило и промену читавог друштвено-политичког система након грађанског рата који је уследио. Царски Зимски дворац су бољшевици заузели 7. новембра скоро без проливања крви док је А. Керенски побегао а остали чланови привремене владе похапшени. Сада је бољшевицима остало да се боре за консолидовање своје власти против процарске реакције („бели“) и западних инвазионих армија. У току наступајућег грађанског рата између „црвених“ и „белих“ бољшевици су пропагандно успели да себе представе као борце за очување независности и целовитости Русије против страног окупатора (Американци су, нпр. били заузели Владивосток, итд).
За време Октобарске/Новембарске револуције, радници су се надали да ће новом Русијом владати совјети, али је ток догађаја врло брзо кренуо другачијим током. Треба напоменути да сељаштво није учествовало у револуцији нити је Лењин круцијално покушавао за време саме револуције у Петрограду да га анимира и привуче на страну бољшевика. Револуција је била марксистичка а на сељаштво се у марксизму није много повољно гледало обзиром да је сва пажња била усмерена на радничку (урбано-индустријску) класу произвођача. Сељаштво је чак у многим случајевима носило етикету конзервативно-реакционарног елемента. Међутим, основни проблем са сељаштвом је био у томе што су сељаци чинили убедљиву већину становништва Русије и то чак 80% а без њих победа у грађанском рату је била у пракси немогућа.
Због веома ограничене револуционарно-политичке базе, обзиром да је у новембру 1917. г. било нешто мање од 300.000 бољшевика у читавој Русији, Лењин и другови су се суочавали са великом опозицијом на свим фронтовима. Да би проширио револуционарну базу непосредно након саме револуције у Петрограду када је под претњом тешког грађанског рата требало одбранити тековине револуције, Лењин је широким народним масама обећао две ствари: 1) мир (тј. излазак Русије из рата под крајње неповољним условима са становишта националних интереса), и 2) поделу земље сељацима који су чинили тада 80% становништва (тј. аграрну реформу која је у исто време значила и опозициону контрареакцију аристократије и крупних поседника од којих се земља требала конфисковати ради расподеле сељацима). Бољшевици су из чисто политичких разлога али не и идеолошких спровели у дело аграрну реформу, тј. нову земљишну политику, коју су усвојили од социјал-револуционара обзиром да је требало по сваку цену одбранити револуцију. Наравно, на основу марксистичких програмских начела, земља је убрзо након успешно одбрањене револуције у току грађанског рата национализована и колективизована (совхози и колхози) тако да су на крају сељаци били изиграни. Међутим, револуционарне 1917. г. као и наредних година грађанског рата, сељаци су добијену земљу сматрали својом. Током грађанског рата, жито и неки други прехрамбени производи су силом реквирирани од стране бољшевичких власти како би се могли прехранити војници Црвене армије на фронту као и урбано становништво у позадини. Међутим, као реакција на овакву политику, сељаци су почели да мање сеју жита те су се појавили глад и болештине. Коначно је сам Лењин био приморан да попусти и непосредно након грађанског рата, 1921. г. увео је НЕП – Нову економску политику која је ишла на руку сељацима обзиром да се заснивала делом на тржишној економији. Политички циљ овакве економске политике, бар за неко време, био је неокренути сељаке против нове совјетске Русије која је 30. децембра 1922. г. постала Совјетски савез социјалистичких република – СССР.
У току бољшевичке револуције и грађанског рата (1917.‒1920. г.) било је присталица револуционарног рата како би убрзали развој социјализма на марксистичким основама и у Европи. То је конкретно значило извоз бољшевичке револуције ван граница совјетске Русије. Сам Лењин је хтео да прво учврсти бољшевичку револуционарну власт у Русији и стога се залагао за потписивање сепаратног мира са Централним силама који би Русију извео из рата а бољшевицима олакшао положај у борби против „беле“ царистичке реакције. У то револуционарно време, било је бољшевика који су се залагали за укидање новца а који би требало да се уништи као и увођење преко ноћи социјалистичке привреде док су сељаци желели да их нова власт остави на миру као и њихову новодобијену земљу у оквиру аграрне реформе. Ипак, најжешћи отпор бољшевичкој власти су пружале присталице царистичког система познати као „белогардејци“.
Брест-Литовски мир 1918. г.
В. И. Лењин је потписивањем сепаратног мира у Брест-Литовску, 3. марта 1918. г. са Централним силама (Немачка, Аустро-Угарска, Бугарска и Отоманско Царство) окончао рат са главним непријатељем Русије – Немачком, али је цена мира била превисока за Русију. Након победе Октобарске/Новембарске бољшевичке револуције 1917. г., совјетска влада је преузела одмах дипломатске мере да сада Совјетска Русија иступи из Великог рата и тако створи повољне услове за учвршћивање нове бољшевичке власти и економску обнову земље. Та влада је још 8. новемра 1917. г. објавила Декрет о миру, којим се обратила свим зараћеним странама са позивом да се закључи генерални мир без анексија и контрибуција по принципу status quo ante bellum. Тако се геополитичка мапа Европе неби мењала, тј. остала би она предратна. Овакав мировни предлог је у потпуности одговарао Русији обзиром да су тада балтичке територије Русије на западу већ биле окупиране од стране Немачке а уколико би се рат продужио постојала је реална опасност да Централне силе за кратко време окупирају и Белорусију и Украјину.
Силе Антанте су Лењинов предлог одбиле и понудиле Совјетској Русији средства и помоћ за продужетак рата обзиром да би иступање Русије из рата дало велику предност Централним силама иако су САД ушле у рат априла 1917. г. Међутим, овај предлог Антанте је Лењин одлучно одбио тврдећи да би даље учешће Русије у рату исту претворио у агента англо-француског империјализма. Са Централним силама је ишло лакше јер је Немачка есенцијално била заинтересована за излазак Русије из рата. Тако је примирје са Централним силама Совјетска Русија потписала 15. децембра 1917. г. у Брест-Литовску а 22. децембра су отпочели конкретни преговори за потписивање сепаратног мировног уговора између Централних сила и Совјетске Русије. До тада је Русија изгубила огромну територију на западу од Естоније до Црног Мора а немачке трупе су избиле на реку Дњепар. Кијев је заузет почетком јануара 1918. г. Делегација Централних сила је 18. јануара 1918. г. захтевала да се Русија одрекне свих окупираних територија на западу као услов за потписивање мира. Истовремено са овим преговорима, украјинска контрареволуционарна влада којој је Немачка била патрон отпочела је преговоре и 9. фебруара 1918. г. склопила сепаратни мир са Централним силама које су сада бескомпромисно и ултимативно захтевале од Москве да прихвати диктиране услове за мир. Шеф преговарачког тима Совјетске Русије, Лав Троцки (право име Лев Давидович Бронштајн, 1879.‒1940. г.), је противно Лењиновим упутствима прекинуо 10. фебруара преговоре декларацијом о одбијању потписивања мировног споразума и објавио прекид рата као и демобилизацију руске војске.
Немачка војска је решила да искористи новонасталу ситуацију на Источном фронту па су стога Немци 18. фебруара 1918. г. кренули у офанзиву дуж читаве линије фронта. Совјетска влада је зато морала да затражи обнову преговора па је мир коначно потписан 3. марта али сада под још тежим условима од оних које је Троцки одбио. Конкретно, Брест-Литовским миром, Совјетска Русија се одрекла Пољске, Литванија и Курландије (западне области Летоније/Латвије), признала је самосталност Украјине, Естоније, Летоније/Латвије и Финске. Ове области су морале бити одмах евакуисане. Русија је Отоманском Царству морала да преда Ардахан, Карс и Батуми. Немачке и аустроугарске трупе су окупирале и део руске територије преко границе предвиђене уговором о миру (заједно са Украјином) све до Ростова на Дону на југу и Нарве на северу. Брест-Литовски мир није био дугог века јер је Немачка капитулирала 11. новембра а совјетска влада је два дана касније поништила уговор. Ипак, потписивање овог уговора је иницирало грађански рат у Русији обзиром да су бољшевици проглашени издајницима и немачким агентима од стране царистичке реакције.
Грађански рат у Русији који је трајао од 1918. г. до краја 1920. г. је поделио земљу на присталице бољшевичке револуције и њихове власти и на њихове противнике који су подржавали бивши царистички режим. Након потписивања Брест-Литовског мира, војска Антанте је ушла у Русију како би спречила Немце да заузму кључне центре. Након немачке капитулације у новембру 1918. г., савезничке трупе су остале у Русији да би помогле белогардејцима у борбама за бреме грађанског рата. Ово је Лењин искористио у пропагандне сврхе да представи совјетску владу како се бори против стране окупације а за независност Русије. Бољшевици, који су распустили царску војску дајући сељацима земљу и захтевајући сепаратни мир, морали су брзо да створе своју нову војну силу како би се супротставили белогардејцима и савезницима. Тако је створена бољшевичка Црвена армија зашта је био најзаслужнији Троцки. Црвеноармејци су морали да се боре и са „зеленима“ (анархистима), Пољацима и дисидентима и то широм Русије од Петрограда до Владивостока. На руском Далеком истоку су се борили против америчке и јапанске инвазије. На крају грађанског рата, победили су бољшевици са својом Црвеном армијом.
Нова постреволуционарна Совјетска Русија
Након Брест-Литовског мира као и завршетка грађанског рата, бољшевичка Совјетска Русија се морала задовољити мањом територијом у поређењу са старим руским царством. Граничне земље на западу – Финска, Естонија, Летонија/Латвија, Литванија, делови Белорусије и Украјине, Пољска и Бесарабија/Молдавија – су биле изгубљене, бар неке од њих за извесно време. Међутим, у три независне транскавкаске републике – Грузији, Јерменији и Азербејџану – је пут бољшевицима ка власти био отворен након евакуације Британаца из Транскавказа децембра 1919. г. Захваљујући интервенцији Црвене армије, Транскавказ се вратио у границе Русије априла 1921. г.
Први велики проблем са којим се морала суочити нова совјетска власт након победе у грађанском рату била је глад која је харала током зиме 1921./1922. г. и однела око 5 милиона живота. Она је била и главни разлог пропасти руске економије 1921. г. До краја 1920. г. белогардејци су били потпуно поражени а савезници су се повукли из Русије. Седам година ратовања од 1914. г. до краја 1920. г. су довеле Русију у стање правог хаоса. Незадовољство народа су изазвали инфлација, несташица хране и горива али и све оштрије аутократске мере нових совјетских власти које су уведене да би се савладале унутрашње и спољашње претње које су угрожавале младу совјетску државу. Лењин је 1921. г. увео нову економску политику (НЕП) како би подстакао обнову привреде али и да би умирио сељаке па је тако дозволио ограничену тржишну привреду и слободнију производњу. Период НЕП-а је такође био период значајне слободе која се изразила и у уметности.
Остао је проблем наслеђивања. Сам Лењин је фаворизовао Троцког за свог наследника, али се на крају испоставило да је Јосиф Стаљин (1879.‒1953. г.) био најспретнији политичар да се дочепа власти након Лењинове смрти 1924. г. која је уследила након болести 1922. г. Тада је образован тријумвират који је владао земљом – Зиновјев (1883.‒1936. г.), Камењев (1883.‒1936. г.) и Стаљин. Лењин није имао поверења у Стаљина, чији је главни ривал у преузимању власти био Троцки. Вештим политичким маневрима и контролом партијског механизма, Стаљин је успео да до 1925. г. елиминише Троцког, преузме вођство и у партији и у држави и коначно заведе личну диктатуру и култ личности. Период друге половине 1930.-их било је време Стаљинових политичких чистки када је Октобарска/Новембарска револуција појела своју децу сем Стаљина.
Бивши универзитетски професор у Вилњусу
Истраживач-сарадник Центра за Геостратешке студије, Београд
sotirovic1967@gmail.com
© Vladislav B. Sotirovic 1967
