ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: Политолингвистички аспект нестанка СФР Југославије

Уводне напомене

Тема овог текста спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На овај начин би се, такође, широм отворила врата и за хрватску државно-територијалну експанзију све до реке Дрине и Бранковог моста на реци Сави у Београду што је ускоро и дошло на дневни ред 1971. г.−1972. г. у оквиру политичких циљева националистичког Хрватског прољећа илити Маспока.

Истраживачки циљ овог чланка је да допринесе испитивању и проучавању феномена политолингвистичког аспекта распада, разбијања и рушења бивше заједничке државе скоро свих Јужних Словена, а чијој огромној већини је матерњи језик био српскохрватски или хрватскосрпски, као и да сумарно прикаже језичко стање у пост-југословенским државама у којима је у оквиру СФРЈ српскохрватски или хрватскосрпски језик био званичан и лингвистички јединствен. Међутим, овај језик је био полицентрично стандардизован у оквиру исте (СФРЈ) државе што је уникални феномен и у Европи и у свету. Осветљавање политолингвистичког аспекта нестанка СФРЈ је битан допринос у напорима откривања разлога и циљева разбијања ове донедавно заједничке државе са више од 23 милиона становника и то највеће и најмногољудније на Балканском полуострву. У овој краткој анализи политолингвистичког аспекта нестанка СФРЈ, поред упоредне методе, коришћена је и метода анализе текста као вид социолингвистичког проницања у улогу и функцију језика у стварању националног идентитета и национално-државних граница. Коришћен је такође и методолошки принцип комплементарности у смислу међусобног допуњавања података из извора и литературе.

Истраживачки предмет у овом чланку представља политолингвистички аспект нестанка бивше заједничке државе СФРЈ. Конкретно, овај текст се бави феноменом политичке дезинтеграције заједничког матерњег и стандардизованог језика у јавној употреби те државе – српскохрватског или хрватскосрпског – а који је то био за ¾ њених грађана. На рушевинама овог бившег заједничког језика сада постоје четири његова наследника и то међународно призната као независна и оделита језика: српски, хрватски, босански и црногорски. Посебан нагласак у овом истраживању је стављен на стварање лексичких разлика између ова четири језика како би се што више удаљила један од другог путем лингвистичког инжињеринга. Основни истраживачки циљ овог кратког и сумарног рада је допринос што бољем расветљавању процеса латентног и видног нестајања СФРЈ од краја 1960.-тих година из угла социолингвистике, а нарочито њеног дела политолингвистике. Да би се остварио задати циљ коришћена је тродимензионална методологија научног истраживања: упоредна метода, метода анализе текста и метода комплементарности.

Језик и друштво

Језик је друштвена категорија и представља основни инструмент споразумевања између чланова људског рода. Другим речима, примарни задатак једног језика (било говорног или писаног) је да обавља улогу средства људске комуникације. Међутим, ова категорија је у свим друштвима и на свим географским ширинама историјски условљена и представља изузетно компликовану и вишеслојевиту друштвену појаву. Поред тога што је језик главни медијум међуљудске комуникације, он исто тако представља и битан медијум етнонационалног груписања и распознавања.ⁱ Дакле, људски језик има истовремено две функције: комуникативну и манифестативно-демаркациону. Ова друга функција се може поделити у две подфункције с обзиром на полито/социјално-националну улогу језика: интегративну (која уједињује људске групације по питању идентитета) и дезинтеграционо-дистинктивну (или раздвајајућу по истом питању). Ове две подфункције су нарочито битне у вишејезичним и вишенационалним друштвима какво је било југословенско (Nejlor, 1996, 5, 11–12).ⁱⁱ Коначно, језик не само да „је једно од кључних обиљежја народа и нација“ (Сузић, 2001, 43), већ је њихово кључно обележје које се не може изменити или поништити. Држављанство, религију или обичаје човек или група може променити, али матерњи језик не може. Стога је матерњи језик најбитнији идентификатор народне или националне припадности на свим континентима и друштвеним срединама.

Манифестационо-демаркациона улога језика у сваком мултиетничком друштву, као што је то било и југословенско, је природно била у директној вези и савезу са лингвистичким национализмом преко кога и уз помоћ кога се и изражавала. Заштитити своју етнонационалну групу од губљења свог идентитета, тј. посебних карактеристика које ту групу разликују и раздвајају од других, нарочито сличних или скоро идентичних, је пре свега значило сачувати свој оделит национални језик. С друге стране, уколико се желело да се докаже постојање оделите етнонације пре свега се морало доказати постојање и оделитог језика те групе. Уколико тај језик de iure није до тада постојао требало га је једноставно формално прогласити (наравно након његове и формалне стандардизације) и чекати на реакцију међународне заједнице. То се управо догодило и догађало на простору бивше СФРЈ приликом њеног нестајања – процес који је започет 1967. г., а који је формално завршен 1991. г. Процес је започет на филолошко-лингвистичком плану загребачком Декларацијом о положају и називу хрватског књижевног језика и завршио се међународним признањем прокламоване независности Словеније, Хрватске и (БЈР) Македоније 1991. г. као и Босне и Херцеговине наредне 1992. г. имајући за последицу грађански рат праћен етничким чишћењима (Sotirović, 2013a).ⁱⁱⁱ

Што се тиче етничких група са простора бивше СФРЈ, па и читавог региона Југоисточне Европе, језик је и у синхронијској и у дијахронијској перспективи, играо и још увек игра, једну од пресудних улога, ако не и кључну, по питању одређивања њиховог националног самоидентитета. То се може јасно уочити из простог примера говорника лингвистички јединственог језика који се до недавно називао српскохрватски односно хрватскосрпски, а чији се припадници у етнонационалном смислу самоидентификују данас као Срби, Хрвати, Бошњаци (бивши Муслимани) и Црногорци. У јужнословенском случају је језик одиграо трочлану повесну улогу: 1) очувао је стари етнонационални идентитет, 2) створио је нови групни идентитет и 3) омогућио је једној групи да се у идентификационом смислу одвоји (довољно разликује) од друге. По питању друге и треће наведене ставке, званични ставови хрватских језикословаца су посебно маркантни по питању повесног развоја хрватског књижевног језика, тј. фактички хрватског стандардизованог језика који се користи у јавној употреби а који као прво мора бити оделит од српског и као друго треба да индиректно претендује на одређена етногеографска подручја бивше Југославије као ексклузивно хрватска.^iv

Дезинтеграција српскохрватског или хрватскосрпског језика

Као и сви други језици у свету тако је и бивши српскохрватски (хрватскосрпски) језик задовољавао захтеве све три горе наведене функције.^v Ипак, његова примарна функција у оквиру Југославије је била комуникативна (lingua franca Југославије, као што је то био нпр. руски језик у СССР-у или енглески у САД, Индији, Нигерији или Аустралији). За разлику од њега, језици настали на његовим филолошким рушевинама након 1990. г. (хрватски, српски, босански и најновији црногорски) пре свега обављају, са политолингвистичке тачке гледишта, манифестационо-демаркациону функцију што је и случај са новопрокламованим црногорским језиком као четвртом изданку заједничког корена. До овакве појаве је дошло пре свега из разлога што код Словена уопште, а балканских посебно, језици све више и више у историјској перспективи добијају изразито диференцијалну улогу при утврђивању односа етнонација–језик. Овакве политолингвистичке тенденције су нарочито изражене у периодима стварања националних држава када формирање такве државе треба оправдати постојањем посебне нације као “правног” носиоца те државе, а само постојање такве нације се најсигурније доказује (нарочито међународном фактору) бар формалном егзистенцијом оделитог националног говорног или бар националног књижевног (стандардног) језика (у смислу лексике, граматике, ортографије, писма, итд.).^vi За овај други, тј. језик у јавној употреби, као посебан национални стандардни језик се може прогласити и конкретна “издиференцирана варијанта” неког бившег званичног заједничког језика што је управо и случај са данашњим наследницима српскохрватског (хрватскосрпског) језика.^vii

Након загребачке Декларације… и одговора на њу у виду Предлога за размишљање српских лингвиста и филолога из 1967. г. видљиво је да се из године у годину повећавала научна продукција (углавном у Загребу) која се бавила студирањем етничких и регионалних дијалеката, а која је објективно подривала постигнути Новосадски споразум из 1954. г. о заједничком српскохрватском или хрватскосрпском језичком стандарду (Greenberg, 1996). Тако се коначно усталило мишљење, али и званична филолошка политика, да се тај само формално заједнички, али не и јединствени, језик у етнонационалном контексту дели на тзв. „западну“ и „источну“ варијанту, а демаркациона линија ове две варијанте је требала да буде река Дрина. Источно од ове линије је српски, а западно хрватски део формално заједничког српскохрватског или хрватскосрпског језика. Другим речима, у оквиру политички припреманог распада СФРЈ након смрти аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита (доживотног председника СФРЈ и самопроглашеног маршала) требало је да буде знано које су то „хрватске“, а које „српске“ етнолингвистичке територије, а које би требало да имају заједничку границу на реци Дрини која је у току Другог светског рата административно раздвајала (огромну) НД Хрватску од (мале) Србије (под немачком окупацијом).

Декларација… из 1967. г. је добрим делом проузроковала политички Маспок Хрватске 1971. г., а након њега се сви хрватски филолошки потенцијали стављају у политичку функцију објашњавања бити и функције хрватског књижевног језика како у теоријској тако и у практичној и повесној перспективи (Okuka, 2006, 227). Према хрватском језикословцу Милану Могушу:

„Deklaracija se usadila u svijest hrvatskog naroda kao dokaz da je moguće pružiti otpor unitarističkim ostvarenjima Novosadskog dogovora. Zato su i hrvatski jezikoslovci, nakon kratkog zastoja, nastavili radom u tišini: nastavljen je rad na projektu velike hrvatske gramatike i započeto prikupljanje građe za obradu jednosveščanoga rječnika hrvatskoga književnog jezika“ (Moguš, 1995, 206).

Хрватским језикословцима који су покренули процес језичког раздруживања 1967. г. и тако утрли пут и политичком раздруживању 1991. г. теоретски рам о стандардизованом језику са свим његовим (етнолингвистичким) варијантама које се касније могу преточити у оделите и међународно признате језике формирао је хрватски језикословац Далибор Брозовић који је тврдио да је језичка варијанта „adaptacija jedinstvenog standardnog jezika tradiciji i suvremenim potrebama nacija kao diferencijalnih socio-etničkih formacija“, након чега следи и логичан закључак да „praktično i principijelno, nacionalna varijanta standardnog jezika funkcionira za narod koji je upotrebljava isto onako kao što funkcionira nacionalno homogen jezik za narod koji se njime služi“ (Brozović, 1970, 35−36). Ову Брозовићеву теорему је врло брзо и то исте те године преточио у етнополитички програм хрватског етнонационалног и повијесно-културолошког територијалног сепаратизма, тј. отцепљења, други хрватски језикословац Стјепан Бабић тврдећи да је хрватскосрпски језик вештачка творевина настала на штету хрватског језика и нације:

„Ako i govorimo o hs. standardnom jeziku, što je po mojem mišljenju neopravdano jer takva jezika nema, onda valja naglasiti da je to nekonkretan jezik, i da mu je na hijerarhijskoj lestvici mjesto za stupanj više nego što ga imaju slavenski standardni jezici. Dakle, tzv. hrvatskosrpski standardni jezik na istoj je razini na kojoj je bio i čehoslovački standardni jezik ili bugarskomakedonski standardni jezik, kad bi tko baratao takvim pojmovima“ (Okuka, 2006, 228).

Данашњи хрватски, српски, босански и црногорски језик^viii су деценијама и у Југославији и у иностранству сматрани једним језиком, да би се од 1991. г. тај један језик разделио прво на три, а данас и на четири, оделита и међународно призната језика.^ix Што се тиче писма, треба истаћи да се у Србији још увек штампа велики број књига и часописа латиницом (која фактички доминира над ћирилицом) док је у Хрватској ћирилица потпуно потиснута из јавне употребе.^x Чак шта више, на територији Србије у већим насељеним местима примат у исписивању јавних натписа још увек има латиница. У случају Републике Српске у Босни и Херцеговини, ћирилица неоспорно држи прво место.

Садашње стање у недалекој прошлости јединствене српскохрватске односно хрватскосрпске, филологије, лингвистике и социолингвистике која је након 1991. г. подељена на “хрватски”, “босански” „црногорски“ и “српски” део можда најбоље илуструју речи Дубравке Угрешић:

“Serbo–Croatian (or Croato–Serbian) was until recently one language, but is now divided into two hostile ‘languages’ […]. In Croatia, books in the Cyrillic are put away. They say that the Cyrillic was supposedly offensive to Croatians. Serbian writers are dropped from the curricula. In Serbia, books in the Latin alphabet are put away. They say that the Latin alphabet was supposedly offensive to the Serbs. Croatian writers are dropped from the curricula” (Ugresic, 1998, 10).

Тачна је примедба Кати Кармишел (Cathie Carmichael) да бивши српскохрватски (хрватскосрпски) језик чини лингвистичку основу за данашње језике: српски, босански, хрватски, и црногорски. Она чак тврди да је говорни српскохрватски језик 1991. г. био више униформисан него 1918. г. или 1945. г. (Barbour, Carmichael, 2000, 236).

Симптоматично је из политолингвистичког угла посматрања да је политичкој пропасти (боље речено растурања или још боље разбијања и споља и изнурта) бивше Југославије претходила језичка дезинтеграција најговоренијег (српскохрватског односно хрватскосрпског) језика, а који је и симболички представљао културно јединство четири нације којима је он био матерњи језик.^xi Да су говорници српскохрватског (хрватскосрпског) језика у прве две Југославије били само формално обједињени, али никада стварно и уједињени говори и чињеница да су се школски и универзитетски уџбеници штампали засебно у неколико издавачких центара који су користили и засебну терминологију, а што је било последица политике необједињених наставних планова и програма.

У првој Југославији су овакви наставни планови и програми постојали бар на нивоу основношколског образовања. Тако је први општејугословенски наставни план и програм за основне школе донет од Министарства просвете у августу 1926. г. у којем је језик наставе означен као српско-хрватско-словеначки. Годину дана касније (6. октобра 1927. г.) је донет тзв. „Јединствени наставни план и програм за све основне школе“, али је овом приликом језик извођења наставе овим планом означен као српскохрватски и словеначки језик чиме се унеколико одступало од уставне формуле званичног језика у држави (српско-хрватско-словеначки) (Резолуција…, 1928). Овај план и програм је важио до школске године 1934./1935. Толерантност у наизменичној и равноправној употреби оба писма и оба дијалекта при штампању уџбеника је изражена у сугестијама Главног просветног савета Краљевине СХС, као и у „Правописном упутству за све основне, средње и стручне школе“ од 21. августа 1929. г., као најбољи пут за стварање “југословенске” свести код ученика (Правописно упутство…, 1929; Сто година…, 1980, 106). Ипак, на територији Бановине Хрватске (1939. г.–1941. г.) ово „Правописно упутство…“ из 1929. г. се није примењивало, школска терминологија је измењена, а коришћен је искључиво Боранићев правопис. Такође се одустало од формирања специјалне заједничке комисије за усклађивање јединствене стручне и војне терминологије док су се увелико користиле хрватске речи у администрацији, а србизми одстањивали. У исто време је латиница скоро у потпуности потиснула ћирилицу из јавне употребе. У доба краљевске Шестојануарске диктатуре (1929. г.–1934. г.) равноправност оба писма у јавној употреби је симболично исказивана и тиме да се латинични и ћирилични натписи на зградама среских и општинских уреда нису стављали један испод другог већ упоредо лево и десно од државног грба. Чак се ишло толико далеко у идеологији “интегралног југословенства” да се размишљало о стварању националне азбуке комбиновањем латинице и ћирилице у јединствени графијски систем знакова (Белић, 1934, 1–3).^xii

Неоспорно је да је српскохрватски (хрватскосрпски) језик (као термин и појам) у периоду након 1991. г. остао без политолингвистичке подршке на тлу бивше Југославије, али ипак ужива одређену подршку у иностранству где се на појединим славистичким катедрама (нпр. на Универзитету у Упсали у Шведској) изучава као такав или из разлога економичности или из разлога чврсте убеђености да се ту у суштини ради о лингвистички једном језику. Иначе, српскохрватски или хрватскосрпски, као књижевни језик четири признате словенске нације (српске, хрватске, црногорске и муслиманске (данас бошњачке)) истицао се својом посебношћу међу свим Словенима из следећих разлога:

1. Писао се са два писма (ћирилицом и латиницом).

2. Имао је званично две (источну и западну, или београдски и загребачку), а незванично и практично четири (хрваћанску, србијанску, црногорску и босанскохерцеговачку) стандарднојезичку норму.

3. Није имао заједничку граматику нити завршен речник за све своје норме (за тзв. београдску норму је имао потпун речник, али за загребачку не јер су хрватски филолози и лингвисти након 1967. г. и Хрватског прољећа одустали од заједничког рада са српским колегама на заједничком речнику).

Српски језички стандард између ијекавице и екавице

Као класичан пример из доба распада (растурања, разбијања) бивше СФРЈ како су се етнојезички проблеми решавали на политолингвистичким основама је одлука политичког руководства Републике Српске из 1993. г., а која је инспирисана од стране неких водећих српских филолога, лингвиста и историчара, да прогласи екавицу уместо традиционалне ијекавице за стандарднокњижевни језик Срба у Босни и Херцеговини. На пример, један од најватренијих заговорника о увођењу екавице у Републику Српску је био те 1993. г. босанскохерцеговачки историчар и академик проф. Милорад Екмечић (дакле природни ијекавац), који се у вртлогу последњег рата нашао у Београду. М. Екмечић је тврдио да исход борбе политичког уједињења свих Срба првенствено зависи од њиховог уједињења у јединственом књижевном језику. Зато је, подржавајући предлог о екавици као књижевном изразу босанскохерцеговачких Срба, Екмечић тврдио да се Србима у Републици Српској веома жури да тај предлог и усвоје како би са себе одбацили обележје другог народа (Екмечић, 1993). Нажалост, из наведеног би се лако (али неосновано) дало закључити, прво да је Вук Ст. Караџић био не-Србин, вероватно Хрват, или да је владика Петар Други Петровић Његош такође био не-Србин, вероватно Црногорац или чак можда “црвени Хрват”. Екмечићева тврдња да један народ не може имати два или више књижевна језика, јер у том случају се не би могло говорити о “јединствености” народа у етничком смислу (према формули да језичка подељеност у оквиру једне људске групације указије на постојање различитих народа у оквиру исте), нема основа јер на пример имамо случај етничких Норвежана који користе два књижевна језика и то у оквирима јединствене националне државе.^xiii Једном речју, полазило се од става да је само један (али никако два или више) стандардни језик за један народ гаранција за очување његовог јединственог културног бића (Танасић, 2001) али што је још битније и националног идентитета.

Основни проблем на овом месту је тај што се из ненаучних разлога сматра да се екавско-ијекавским изговорним двојством формирају два књижевна језика у Срба, међутим ту се ради о једном књижевном језику који само има две фонолошке варијанте једне те исте лексике у значењском смислу. Ипак, на критику емотивне основе “ненаучних” разлога Вукове жеље да ијекавица постане једино наречје српског књижевног језика се позивао, бранећи чин увођења екавице у службени језик на територији Републике Српске, академик Павле Ивић тврдећи да су Вука управо емотивни разлози (јер му је матерњи изговор била ијекавица) нагнали да јој да предност над екавицом (Ивић, 1995). Ипак, Вук се управо из научних разлога формално и залагао за равноправност ова два наречја јер је сматрао као прво, да то нису два одвојена језика (већ саставни делови дијасистема српског језика) и као друго, да наречје не чини народ већ језик који се може састојати из више (из)говора.

Сам Вук („Србијанац“, како се потписао) је тим поводом написао у Српском рјечнику из 1818. г. да му ни једно од три наречја српског језика (икавско, ијекавско и екавско) није емотивно драже од друга два, али је из културолошко-лингвистичких разлога предност дао одабиру ијекавице:

1. Јер је била наводно најраспрострањенија међу Србима (што није било тачно јер је већина етнолингвистичких Срба говорила екавицом).

2. Јер су њоме спеване српске народне јуначке песме (које је, иначе, он записивао на својој матерњој ијекавици).

3. Јер је била најближа старословенском језику.

4. Јер је била семантички најпогоднија у смислу лакшег уочавања разлика лексема

На крају је Вук јасно ставио до знања да сви они који хоће да пишу и екавицом и икавицом поред ијекавице то могу под условом да ова три наречја не комбинују у некакво неприродно четврто које у народу у стварности и не постоји. Тиме је Вук јасно ставио до знања да један народ може да користи истовремено три књижевна наречја, а да не изгуби статус припадности том истом народу, тј. аутентични национални идентитет.

Треба истаћи да је Павле Ивић ову Вукову наводно субјективно-емоционалну опредељеност за ијекавицу на уштрб екавице видео у Вуковој изјави 1814. г. поводом издавања прве збирке народних п(иј)есама када је рекао да је ове народне песме бележио онако како их је чуо из уста своје мајке и да му због тога оне лепше звуче него да се певају на екавици. Међутим, овде је Вук применио најправилнији принцип у фолклористици, а то је принцип аутентичности, тј. да се народне умотворине бележе онако како се чују. Вук је ове песме слушао, како од мајке, која је била ијекавица, тако и од народних песника ијекаваца па их је тако и бележио бар у већини случајева али их је вероватно слушао и од народних екавских певача али их је бележио на матерњој ијекавици ако ништа друго бар због милозвучности. Овде је битно напоменути и то да је садржај огромне већине тих српских народних песама везан за српске земље (и повесне догађаје) на којима се говорило и говори екавицом, а не ијекавицом или икавицом, а то се посебно односи на садржај песама у вези са Косовским бојем или нпр. Марком Краљевићем из Вардарске Македоније у којој се није говорила ијекавица или икавица.

Косовски бој 1389. г. између екаваца и ијекаваца

Овде се поставља и круцијално морално питање да ли прекодрински Срби ијекавци имају морално право да уопште певају, тј. гуслају о Косовском боју и његовим последицама по целокупан српски народ, а поготову за онај део Срба екаваца. На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у овом случају повесне прекретнице године 1389. (као и 1941. г.−1945. г.) није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији. Наиме, познато је да су херцегбосански (ијекавско-икавски) Срби издали србијанске (екавске) Србе у Боју на Косову 28. јуна 1389. г. – у боју који је требао да буде свеопшти српски бој за националну слободу, независност и идентитет читавог српског националног бића. Међутим, у самом боју против азијатских Османлија су фактички учествовале углавном трупе кнеза Лазара Хребељановића из Шумадије и Поморавља и војска Вука Бранковића са Косова и Метохије (дакле војска српских екаваца). Из „јуначке и пресвијетле“ (ијекавске) Црне Горе није дошао нико док је краљ српске Краљевине Босне Твртко Први Котроманић на Косово поље послао малобројну војску под командом херцеговачког велможе генерала Влатка Вуковића. Овде је битно истаћи да је управо херцегбосански краљ Твртко Први, који се 1377. г. крунисао за Краља Срба и Босне, претендујући тако да уједини све српске земље и народ под краљевским скиптром своје Босне, и то на гробу Светога Саве у Милешеви, био и у националној и у моралној обавези да са својом војском и својом личношћу предњачи у одбрани Српства на Косову и да управо он буде тај који ће можда чак и остати без главе у току битке, а не кнез Лазар који никада није имао никаквих претензија да буде ујединитељ свих Срба и свих српских земаља. Међутим, Краљ Босне и свих Срба је на Косово послао мизерне трупе, тј. само један једини одред. Да зло буде још веће, у току саме битке, и то у њеној одлучујућој фази, када самопроглашени султан Бајазит креће са својим крилом у пробој ка српском центру да реши исход читаве битке управо Херцегбосанац Влатко Вуковић безразложно изводи своју херцегбосанску војску из битке – војску која је управо и стајала на Бајазитовом путу ка српском центру – и тако омогућава Бајазиту да разбије главницу српске војске и реши бој у своју корист.

Херцегбосанац Влатко Вуковић се вративши преко Дрине у своју ијекавску отаџбину са екавског Косова поља чак послужио и ноторном лажи известивши свога краља Твртка Првог да је хришћанска армија добила битку над неверницима, а он се са боја вратио након његовог срећног завршетка и то као победник. Стога је и сам Твртко Први разгласио по Европи велику хришћанску победу над Турцима муслиманима. Ипак, ко је стварно добио битку је врло брзо постало јасно па је стога у наредним деценијама Херцегбосанцима било нужно да некако „појасне“ ову чињеницу, а са себе да скину моралну љагу издаје и неверства. То се урадило на један крајње перфидан начин тако што се у тзв. „српске народне јуначке пијесме“ косовског и покосовског циклуса, а које су спеване на „најчистијем“ српском језику херцеговачког изговора (херцеговачка ијекавица) убацује мотив издаје Србијанца екавца Вука Бранковића, а не правог издајника Херцегбосанца ијекавца Влатка Вуковића! Дакле, испада на основу херцеговачких гусларских појања на ијекавици да је Србијанац екавац Вук Бранковић издао своју сопствену феудалну област на чијем терену се бој и водио, а самим тим и своју отаџбину Србију. Ипак, историографија зна поуздано да се у овом случају ради о подметању „кукавичијег јајета“ обзиром да је прави издајица био Херцегбосанац Влатко Вуковић који се чак безобразно вратио у своју отаџбину преко Дрине и то као „победник“.

Овде је неопходно напоменути и још три врло битна повесна детаља у вези са учешћем херцегбосанске стране у Косовском боју:

1. Херцегбосанац Твртко Први са својом званичном владарском титулом Краљ Срба и Босне те 1389. г. је након боја у својим писмима Трогиру (1. августа 1389. г.) и Фиренци (два месеца касније) представио ту наводну победу хришћана над неверницима као своју личну не спомињући уопште Србијанца Кнеза Лазара да је у самом боју чак и учествовао! Међутим, повест зна да управо Херцегбосанац Твртко Први није дошао на Косово да и лично брани народ чији је титуларни владар био нити је послао на Косово неке значајније трупе. За разлику од њега, кнез Лазар се није никада китио титулом владара свих Срба као што је то радио Твртко^xiv који за те своје Србе фактички не само да није ништа урадио у одлучујућем повесном тренутку већ је његова војска била и главни узрок пораза српске (фактички србијанске) националне војске у самом боју. Неспомињање учешћа Србијанца Кнеза Лазара у боју на својој сопственој земљи, тј. држави, а камоли његову мученичку погибију, представља можда и главну карактеристику неморалне личности Херцегбосанца Твртка Првог који не само што масно лаже Европу о стварним повесним фактима већ се буквално кити туђим перјем да би нешто касније његови сународници кроз стихове уз гусле лажно пребацили сву кривицу издаје за национални пораз преко Дрине у туђу кућу

2. Сам краљ Твртко Први није учествовао у боју на Косову нити је тамо, као што би се очекивало, послао иоле значајније војне трупе. Уместо самога себе тамо је послао један одред војске под командом свог генерала. На основу расположиве архивске грађе знамо и зашто: био је заузет освајањем приморских далматинских градова. Дакле, Херцегбосанцу Твртку је у најкритичнијем тренутку читаве повести српске нације било много важније да опседа далматинске градове како би их освојио и укључио у своју Босну него да преко Дрине на Косову пољу спашава читаво Српство чији је номинални владар и био! Да зло буде још веће, ти далматински градови су могли да се освоје и касније и са те стране босанској краљевини није претила никаква опасност за разлику од Косовског боја где се радило бити или небити и то сада или никада. Твртко не само да се издавао за владара свих Срба већ је и један део територије Србије окупирао и укључио у своју босанску државу па је и стога био обавезан да је брани од иноверних освајача што он није учинио. Оно што јесте учинио било је да је једноставно Србијанца кнеза Лазара пустио низ воду прекрајајући повесне чињенице након боја и проширујући границе своје сопствене ијекавско-икавске државе на далматинском приморју на уштрб судбине екавске Србије.^xv Ипак, сам Кнез Лазар видевши шта му је Твртко послао као „помоћ“ (да још једном ође не спомињемо шта (ни)су на Косово послали преколимски Црногорци) није одустао од „Царства небеског“ предводивши знатно слабију србијанску војску на Турке свесно жртвујући свој живот за „крст часни и слободу златну!“^xvi

3. Чињеница је да краљ Твртко Први исходом битке није био уопште угрожен за разлику од кнегиње Милице и Стефана Лазаревића који су били први на удару да искусе плодове Бајазитове војне победе на Косову. Сам Вук Бранковић, набеђени „издајник“ у Косовском боју, је ратовао против тих истих Турака, а које је наводно издао 1389. г., све до 1392. г. када је изгубио Скопље и све територије јужно од Шар планине. Тада је био присиљен да постане вазал Муратовог сина Бајазита, новог османског султана, и да му наравно плаћа харач (Самарџић, 1989, 40). Дакле, три године након Косовског боја.

Не треба заборавити и то да је након покоравања Босне (1463. г.) и Херцеговине (1482. г.) од стране Османлија и то без неког великог војног отпора (на територији Босне и Херцеговине није било никаквог „Косовског боја“) исламизација на читавом Балкану (заједно са Албанијом) управо била најбржа и најефикаснија управо на територији Тврткове Краљевине Босне. На основу извештаја турских путописаца (нпр. Евлије Челебије) читава половина херцегбосанског становништва је прешла на ислам за само 100 година отоманске власти.^xvii Сама Херцеговина постоји под тим именом као посебна феудална област од 1448. г. тако што је локални хумски феудалац Стјепан Вукчић Косача (синовац Сандаља Хранића) отказао послушност босанском краљу и прогласио се за независног „херцега од Светог Саве“ али у савезу са отоманским Турцима владајући све скупа Херцеговином од 1435. г. до 1466. г. (Ћоровић, 1993, 306, 318−320). Да се такође потсетимо да Турци нису никога присилно терали на „турчење“, тј. на промену вере, већ су у случају конверзије на ислам нудили разне фискалне и цивилне повластице (није се нпр. плаћао „харач“ и могло је да се напредује у цивилној и војној служби све до положаја великог везира и капудан паше). Дакле радило се о добровољном „продавању вијере за вечеру“ а корени ове масовне прекодринске конверзије се могу наћи у издаји Влатка Вуковића на Косову 1389. г., када је можда и он сам купљен од стране Турака, као и у чину отцепљења Херцеговине од Босне од стране Стјепана Вукчића Косаче који се ослонио на Турке продајући тако и част и идентитет и отаџбину. Ако су овако поступале њихове вође, укључујући и неке краљеве Босне након Тврткове смрти 1391. г. и претенденте на босански трон, бирајући без скрупула „Царство земаљско“ уместо „Царства небеског“ обичном прекодринском народу није остало много да размишља пред добрим овоземаљским понудама од стране отоманских власти.

Назив језика у службеној употреби

Гореспоменута одлука политичког руководства Републике Српске из 1993. г. је била заснована не на научном већ на емотивном сагледавању проблема двојства српског стандарднојезичког израза.^xviii Наиме, пошло се од става да се српски народ треба културолошки ујединити на основама вредности које постоје код Срба у Србији (србијанских Срба)^xix јер се веровало да су те вредности много “српскије” него у другим крајевима бивше Југославије где су Срби живели измешано са не-Србима.^xx Такође, полазило се у овом случају и од тога да прави Срби не би требало да имају ишта заједничко са припадницима оних народа и нација^xxi против којих су ратовали након распада (растурања, разбијања) СФРЈ, исто као и за време Другог светског рата.^xxii Коначно, полазило се и од погрешних културолошко-друштвених предубеђења екавских Београђана и Новосађана да је ијекавица провинцијски изговор заосталих сеоских средина (Greenberg, 2000, 637). При овако у суштини емотивно-националном приступу чисто научни аспекти у решавању проблема су били готово потпуно занемарени зарад државног уједињења Срба са обе стране реке Дрине, а које су форсирали пречански, а не србијански Срби обзиром да би такво свесрпско државно уједињење одговарало пре свега Србима западно, а не источно, од реке Дрине. Међутим, узимајући у обзир чисто политичке циљеве проглашавањем екавице за стандарднојезичку форму говора прекодринских Срба, свесно или не, читава културно-повесна баштина Срба заснована на ијекавици и икавици се директно приписивала Хрватима и Бошњацима па чак и новокомпонованим Црногорцима из Монтенегра. Оваквим чином би се нпр. верификовало и легализовало прикључивање Дубровника и Дубровачке регије Хрватској што је урадио 1945. г. ноторни србомрзац римокатолички полу-Словенац и полу-Хрват Јосип Броз Тито (иначе и аустроугарски каплар који је 1914. г.−1915. г. војевао против војске Краљевине Србије у Западној Србији). Такође би се на овај начин дао легитимитет постојања поглавникове НДХ за време Другог светског рата са источним границама све до реке Дрине, као и прећутно одобрење за њену обнову у будућности.

Ипак, превладавањем логике „здравог разума“ ова одлука политичког руководства Републике Српске је коначно преиначена од стране Народне скупштине Републике Српске 11. новембра 1994. г. у виду уставног амандмана по коме се у Републици Српској као службени језик користи српски екавског и ијекавског изговора док се за службено писмо проглашава ћирилица. Многи истраживачи су мишљења да не постоји ниједан једини морални, повесни, политички па и национални разлог да се на просторима западно од Дрине користи и екавица као стандардни језички израз, исто као да не постоји ни један разлог да се у Србији користи стандардизована ијекавица без обзира што један мали број грађана Србије уз реку Дрину говори ијекавицом. Стога, ијекавски језички израз треба да остане стандарднојезичка форма лево од Дрине и јужно од Лима, а екавица десно од Дрине и северно од Лима.

Иначе, Законом о службеној употреби језика и писма у Републици Српској који ступа на снагу осмог дана од његовог објављивања у Службеном гласнику српског народа Босне и Херцеговине (објављеног 9. маја 1992. г.) регулисано је да је “Назив језика у службеној употреби у Републици српског народа Босне и Херцеговине је српски језик. Писмо у службеној употреби у Републици српског народа Босне и Херцеговине је ћирилично писмо, а латинично писмо се употребљава на начин утврђен овим законом“ (Члан 1.)…“Наставници у основним школама изводе наставу ијекавским књижевним изговором. Наставници и ученици у средњим школама, као и наставници и студенти у високошколским установама имају право на избор језичког израза, у оквиру стандардно језичке норме српског језика” (Члан 4.)…”У настави свих предмета у прва три разреда основне школе обавезна је употреба и ћириличног и латиничмог писма” (Члан 5.)…”Државни органи обавезни су да ијекавским књижевним изговором, на ћириличном писму: доносе и објављују законе, друге прописе и опште акте, доносе рјешења, издају јавне исправе и службене акте, израђују анализе, извјештаје и друге информативне материјале, издају гласила, билтене и друге службене публикације. Ауторски и други изворни текстови у гласилима, билтенима и другим службеним публикацијама штампају се одговарајућим типом књижевног језичког израза” (Члан 9.)…”Путни правци на магистралним путевима, називи насељених мјеста и други географски називи исписују се ћириличним и латиничним писмом. Путни правци на регионалним и локалним путевима, називи улица и тргова, фирми и други јавни натписи могу се, поред ћириличног, исписивати и латиничним писмом” (Члан 12.) (Закон о службеној употреби језика и писма, 1992). Из горе наведених чланова Закона јасно је да је у Републици Српској, тј. у држави српског народа Босне и Херцеговине ијекавски идиом српског стандардног и књижевног језика фактички проглашен за матерњи језик Срба на овом етнографском простору као и ћирилично писмо којим се исписује. Употреба екавице је регулисана из политолингвистичких разлога уједињења са србијанским Србима у језичком стандарду.

У Републици Србији се службена употреба језика и писма регулисала законским одредбама читавих девет година, од 1991. г. до 2010. г. Овим одредбама “У Републици Србији у службеној је употреби српски језик. У Републици Србији у службеној је употреби ћирилично писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом. На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом” (Члан 1.)…”Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују се ћириличким и латиничким писмом. Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу се, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом” (Члан 5.)…”На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима националних мањина” (Члан 19.) (Закон о службеној употреби језика и писма, 1991−2010). Еминентно је да се овим Законом на подручју Републике Србије само уопштено проглашава за службени језик српски, али не и конкретно која од два његова стандарднојезичка израза – ијекавица или екавица. Стога се да лако закључити да су у Републици Србији правно оба ова стандарднојезичка израза равноправна у јавној употреби.

Лингвистички инжињеринг или лингвоалхемија

Након грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. г.−1995. г., а који се завршио мировним уговором у Дејтону од 21. новембра 1995. г. и чији је главни творац администрација САД-а, ова бивша југословенска република је административно-национално-политички изнутра подељена на два ентитета: Републику Српску (49% територије Б-Х) и Хрватско-муслиманску федерацију (51% Б-Х), а по узору на кипарски модел из 1974. г. коме је такође кумовала америчка администрација. Овај мировни споразум (тј. његова оригинално-аутентична текстуална верзија) је тада потписан на чак четири језика: енглеском (тј. на American English језику), српском, хрватском и бошњачком (не босанском!) језику. Након рата је језик на простору Републике Српске дефинисан као српски док су хрватски и босански језици Федерације. На нивоу читаве државе Босне и Херцеговине званична су три језика: босански, хрватски и српски, као и два писма: латиница и ћирилица. У пракси, Бошњаци говоре босанским, Хрвати хрватским, а Срби српским. Латинично писмо се користи од стране Хрвата и Бошњака, док босанскохерцеговачки Срби користе и ћирилицу (много више) и латиницу (много мање). Стандардизација хрватског језика коришћеног у Босни и Херцеговини се врши у Загребу, српског у Београду и Новом Саду, а босанског у Сарајеву.

У циљу потпуне реализације манифестативно-демаркационе улоге језика на овим просторима, босански језик се у оквиру тзв. лингвистичког инжињеринга плански оријентализује тзв. „турцизмима“ док се хрватски језик у оквиру истог програма неологизује тзв. „хрватским“ лексичким изразима. Приметна је и пракса инсистирања на употреби сугласника „х“ у босанском језику како на оним местима у речима у којима је овај сугласник практично већ одумро или пак на оним местима где га никада није ни било. Тако Бошњаци кажу lahko, hudovica или kahva па се тако званично босански језик разликује од српског јер се у њему каже лако, удовица и кафа (у хрватском језику kava). Компарација придева lahko у овом случају би требала да гласи lahkše и najlahkše, али се у пракси некористи јер је неприродна и рогобатна. У случају босанског језика најспорнија је чињеница да су називи за тај језик, народ који њиме говори и њихову земљу у којој живе различити. Дакле у Босни и Херцеговини је босански језик тај којим говоре Бошњаци! Овим језиком, да се потсетимо, не говоре босанскохерцеговачки Хрвати и Срби већ искључиво Бошњаци. У овом контексту се поставља неколико оправданих питања: 1) Зашто Бошњаци не говоре бошњачким језиком (једним од четири језика којим је, иначе, потписан Дејтонски мировни споразум 1995. г.)?, 2) Којим језиком говоре становници Херцеговине? и 3) Зашто се тај језик зове само босански, али не и босанскохерцеговачки? Одговор на прво питање се може наћи у чињеници да бошњачи језик нема никакву повесну подршку, тј. корене обзиром да се у повесним источницима спомиње босански језик и то по први пут године 1300. Међутим иза овакве одлуке о називу језика стоји веома видљив политички циљ Бошњака да се читава Босна и Херцеговина унитаризује, тј. поништи Дејтонски мировни споразум. Босански језик би се тако административним путем наметнуо као једини званични државни језик након чега би уследила бошњачка мајоризација над Хрватима и Србима који би временом и сами постали Бошњаци. Овај сценарио је препознатљив и из званичног става бошњачког политичког руководства ове државе као и бошњачке филологије, као наставка аустроугарске језичке политике из времена 1878−1918, да је босански језик матерњи свим становницима Босне и Херцеговине (Historijat jezika i države) што наравно није тачно.^xxiii Овде би могло да се логички закључи да у суштини босанским језиком говоре само становници око реке Босне па се стога тај језик тако и зове. Зашто се назив тог језика простире и на све остале области Босне и Херцеговине није нам познато као ни зашто не постоји херцеговачки језик ако већ постоји босански или зашто се назив тог језика не именује као босанскохерцеговачки уколико је он стварно матерњи свим становницима Босне и Херцеговине дакле не само онима који живе поред реке Босне. У сваком случају, “номиновање језика државним именом указује на жељу да то буде у будућности једини службени и обавезни државни језик, да се тај језик наметне другима као обавезан, да се потисну српски и хрватски језик” (Сузић, 2001, 43−46). За сада, у Уставу Босне и Херцеговине стоји да су босански, хрватски и српски језик у равноправној употреби на читавом простору државе уз напомену да се у пракси прва два језика не користе у Републици Српској као што се ни трећи језик не користи у Федерацији (Бошњака и Хрвата).

За утврђивање постојања формално посебних језика на тлу СФРЈ су углавном коришћени псеудокритеријуми, а у овом контексту је босанскохерцеговачко-бошњачки лингвиста Џ. Јахић отишао убедљиво најдаље оправдавајући постојање оделитог и самосталног босанског језика:

“Oni koji danas hoće da nađu odgovor na pitanje postoji li zbilja taj bosanski jezik, u principu su spremni i da ga ’priznaju’ ako im se dokaže da postoji. Oni laičkom metodom hoće da vide u čemu se taj jezik razlikuje od tobož inače ’razlikovnih’ srpskog i hrvatskog, ili bivšeg (‘nerazlikovnog’) srpskohrvatskog jezika i da se tek tada uvjere u njegovo postojanje, odnosno nepostojanje. To je ona naša poznata metodološka grješka (ne samo laička, jer je ona vrlo raširena čak i u filologiji, istina politiziranoj). […] Ko zna po koji put u ovoj knjizi ponavljamo ono što već jednom moramo zapamtiti: u našim balkanskim prilikama jezik da bi bio jezik ne mora se obavezno bitno razlikovati od drugog jer taj razlikovni princip nije mjerilo postojanja, odnosno nepostojanja nacionalnih jezika” (Jahić, 1999, 252).^xxiv

Дакле, то су били круцијални аргументи за проглашење једног говора, дијалекта, наречја посебним и међународно признатим језиком на Балканском полуострву, а самим тим и на простору СФРЈ. Тим истим критеријумима се водио и „чувени“ лингвиста црногорског језика Војислав Никчевић, здушно подржаван од стране његових хрватских колега поготово са Загребачког свеучилишта и ХАЗУ. Овај апостол црногорског језика је прихватио флоскулу хрватског језикословца Марија Грчевића да тзв. источнохерцеговачки дијалект није ништа друго него црногорски језик (али никако обратно) (Grčević, 1998, 49). В. Никчевић је такође успео да „утврди“ да црногорски језик припада „скупини ностратичкијех језика и то би била његова најшира и најдаља прошлост“, као и да су Црногорци (као оделит етнолингвистички народ) на Балкан дошли из Полабља, а везе са том земљом „исказују се у томе што црногорски (и)јекавски комплекс у полапскоме (и)јекавском ареалу налази најпотпунији и најадекватнији прототип“ (Ковачевић, 2003, 22−38).^xxv

Пре почетка коначног растурања и разбијања СФРЈ 1990. г. српскохрватски или хрватскосрпски језик је био више униформисан него 1945. г. или 1918. г. У години проглашења независности Словеније и Хрватске (1991.) степен лексичких варијација или разлика на нивоу овог језика је био између 3% и 7% (Sučić, 1996, 13) док је данас сигурно већи. У контексту стварања све већих лексичких разлика између хрватског и српског стандардног језика у Хрватској је издато у последње три и по деценије неколико капиталних razlikovnih rječnika који су имали јединствени политолингвистички циљ – што веће удаљавање хрватског од српског идиома бившег заједничког српскохрватског или хрватскосрпског језика. Од свих оваквих разликовних речника овом приликом бисмо издвојили по нашем мишљењу најупечатљивије, али уједно и најуспешније примере као што су Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika Владимира Бродњака (1991. г.), Razlike između hrvatskoga i srpskoga jezika Ивана Бранка Шамије и Дражена Лукачића (1991. г.) и Hrvatski rječnik najučestalijih 7500 razlikovnih riječi hrvatskoga i srpskoga jezika, Стјепана Блажевића (1995). Конкретно се у овим и оваквим речницима разликовања „хрватских“ од „српских“ (и уједно фактички иностраних) лексема (јер их користе Срби)^xxvi нуди нпр. točnozor или пак točnostrijelka за снајпер, odmoridbenik уместо турист или veleprevrat уместо револуција, итд.

Ово чишћење хрватског језика од тзв. „србизама“ у новој хрватској независној држави врховника др. Фрање Туђмана и његове ХДЗ партије која је следила узоре и праксу Хрватске револуционарне организације поглавника Анте Павелића је само био наставак идентичне праксе усташког режима у Неовисној држави Хрватској у Другом светском рату.^xxvii У Туђмановој ХДЗ Хрватској је било случајева да су Срби са неадекватним именима (као Јован или Јованка) морали да их мењају у хрватске варијанте (Иван и Иванка) (Ramet, 1996, 210). Херцегбосански Срби су, са своје стране, на простору Републике Српске такође вршили пуритацију свог језика како од кроатизама тако и нарочито од турцизама. Међутим, овде је постојао и још увек постоји за сада нерешив проблем замене огромног броја тзв. „турцизама“ (у ствари оријентализама) адекватним српско-словенским лексемама (шећер, памук, чарапа, итд.). Неопходно је напоменути да у српскохрватском или хрватскосрпском и македонском језику постоји и до 4000 оваквих турцизама. На простору данашње независне Црне Горе тзв. црногорски језик се пише искључиво латиницом и веома успешно и плански кроатизује вероватно у оквирима идеолошко-политичког пројекта „Црвене Хрватске“ (Croatia rubea) који се финансира из Загреба. У истом контексту, разумљиво је да су први приручници стандардизованог црногорског језика штампани управо у Загребу као и да су први докторати на тему црногорског језика одбрањени на Загребачком свеучилишту. Кроатизација српског стандардног језика је присутна и у Србији и то на подручју Војводине укључујући и Универзитет у Новом Саду (Bjelaković, Vojnović, 2010). Ипак, испоставило се да је српски језик у Црној Гори још увек најговоренији у односу на све друге јер се 43,1% грађана Црне Горе изјаснило на попису становништва из децембра 2023. г. (званични резултати објављени тек октобра 2024. г.) да им је српски језик матерњи што за собом повлачи и правно-логичан закључак да српски језик поред црногорског треба да добије статус језика у јавној употреби на простору читаве државе. Црногорским језиком по истом попису говори 34,5% становништва. Укратко, српски језик у Црној Гори има јасну релативну већину иако не и апсолутну.

Неоспорно је да се у последње три и по деценије лингвоалхемија српскохрватског или хрватскосрпског језика углавном врши на нивоу лексике тако да је „резервисање појединих ријечи“ на крају испала капитална разлика међу тим језицима (Сузић, 2001, 43−46). Међутим, лексички лингвистички инжињеринг у овом случају се у многим конкретним решењима не заснива на етничким коренима изабране лексеме. Овде ћемо навести само три, можда и најкарактеристичнија примера. Глагол oprostiti су хрватски језикословци прогласили за хрватски израз иако је лексема опрост столећима саставни део језичке праксе у Срба и везује се за српску хришћанско-православну етику и црквену службу у Српској православној цркви. Српски пандан „хрватској“ лексеми oprostiti би требало да буде извинути (се). Класичан пример прихваћених лексичких разлика између хрватског и српског језика су речи kruh (хрватски идиом) и хљеб (српски ијекавски идиом), односно хлеб (српски екавски идиом). Међутим реч хлеб није уопште словенског већ је германског порекла (hlaibaz). На балканске просторе је ова реч дошла са Готима (hlaifs). Реч крух су користили и још увек је користе и Срби. Тако нпр. у Србији нико не каже „трбухом за хлебом“ већ искључиво „трбухом за крухом“. У Крајини се и дан данас каже крушно (хлебно) брашно или крушна (хлебна) мрва (Касагић, 1997, 10). Ипак је вероватно случај tisuće (хрватска реч) и хиљаде (српска реч) најтипичнији иако знамо да је прва варијанта општесловенског карактера, а друга потиче из грчког језика. Другим речима, нити је tisuća типична и само хрватска лексема, нити је хиљада уопште словенска илити српска реч. Да проблем буде још замршенији, у средњем веку су Срби у Србији користили управо лексему тисућа (а не хиљада) која се спомиње и у знаменитом Душановом законику из 1349./1354. г. (154. Закон):

„Који се поротници закуну, и оправдају онога по закону, и ако се по томе оправдању нађе баш сам предмет (corpus delikti) у онога оправданога, кога су оправдали поротници, да узме царство ми од тих поротника вражду, по тисућу перпера, и више потом да се њима поротницима не верује, ни да се ко за њих удаје, ни да се од њих жени“ (Душанов законик, 2001, 235).

Закључци

Родитељи данашњих генерација које говоре српским, црногорским, хрватским и босанским језиком, тј. језицима, су својевремено у оквирима заједничке државе СФРЈ говорили и писали један српскохрватски или хрватскосрпски језик. Уједно су живели на општим граматичким, ортографским и литерарним основама језичке комуникације на нивоу читаве земље, или бар њеног највећег дела. Међутим, њихова деца одрастају и живе на и са четири званично различита и формално довољно одвојена језика иако је опште познато да је граматичка, синтаксичка и морфолошка подлога за сва ова четири језика остала идентична. Странцима је веома тешко да уоче стварне разлике између ова четири језика, али се на овим разликама упорно инсистира од стране политичара (Сузић, 2001, 43), али и од многих националних језикословаца којима је очигледно политолингвистика синоним за језикословље.

На крају овог текста изнео бих и неколико конкретних закључака који могу да се искористе у даљим и дубљим истраживањима феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФРЈ преко дезинтеграције и фактички черечења бившег заједничког српскохрватског или хрватскосрпског језика, а чија је лингвистичко-филолошка основа био српски говорни језик стандардизован у првој половини 19.-ог столећа од стране Вука Стефановића Караџића (1787. г.−1864. г.) за Србе и само за Србе,^xxviii али који су хрватски језикословци и врховници хрватског Илирског покрета убрзо прогласили за хрватски књижевни језик:

1. Уопштено говорећи, пожељно је, али не и пошто-пото неопходно, да једна савремена нација има и један јединствени стандардно-књижевни језик који се заснива на говорном језику те нације, као и један јединствени алфабетни систем и правописно-граматичка правила. Међутим, уколико не постоји стандардизован национални језик, а тај народ жели да буде признат на међународном плану за оделиту и независну нацију која има право и на своју националну независну државу, тада се та стандардизација мора извршити по свим формалним принципима (граматика, ортографија, речник) при чему се мора строго водити рачуна да се у процесу стандардизације укључи што више „довољних разлика“ на нивоу лексема, правописа, писма и граматике како би се такав стандардизовани језик и формално разликовао од себи блиских, тј. лингвистички истородних па чак и истоветних, језика и тако стекао међународни легитимитет и верификацију формалне националне посебности. Стога процес стандардизације новопрокламованих језика поседује и идеолошко-политичку позадину која се провлачи кроз разноразне технике лингвистичког инжињеринга или лингвоалхемије. Овај феномен је нарочито јасно уочљив на примеру развалина бившег српскохрватског или хрватскосрпског језика на којима данас егзистирају четири међународно призната посебна језика – српски, хрватски, босански и црногорски.

2. Последице примене (немачког романтичарског) принципа да једна етнонација може да говори само једним језиком, тј. да припадници једног говорног језика припадају само једној етнонацији и да та јединствена лингвистичка етнонација има природно право да живи у својој сопственој независној држави уједињеној на читавом свом етнографском простору су биле далекосежне за читав европски континент па тако и за јужнословенске народе на простору Југоисточне Европе.^xxix То је практично значило, и још увек значи, прекрајање повесних граница на европском континенту што је управо и био основни разлог за грађански рат на простору бивше СФРЈ деведесетих година прошлога столећа. Растурање те СФРЈ је отпочело онога тренутка када су дијалекти или наречја заједничког језика проглашена за националне и оделите језике (тј. прво за етнонационалне језичке идиоме) иако у дијалектологији и то на светском нивоу и дан данас постоји отворено и нерешено питање о критеријумима за утврђивање разлика између језика и наречја. Овакво играње дијалектолошком ватром на етнографски измешаном простору српскохрватског или хрватскосрпског језика је на крају и морало да доведе до паљевине читаве државне зграде, а сами пиромани су на крају проглашени за националне хероје и борце за демократију.

3. Типичан, али уједно и најопаснији, пример мешања политике и идеологије у лингвистичку науку представљају тзв. лингвоалхемичари и то поготово они који поседују знанствени кредибилитет на међународној сцени обзиром да њихова реч, односно слово, поседује тежину и уважавање у научним круговима. Међутим, њима као главни и крајњи „знанствени“ циљ није утврђивање научне истине, тј. њено доказивање, већ верификовање политичких ставова и националних идеологија. Посебно опасну групу оваквих лингвоалхемичара чине они који презентују резултате својих „знанствених“ истраживања о туђим језицима, а који су по природи ствари веома сродни са њиховим матерњим (Ћорић, 2003).^xxx Крајњи резултати оваквих лингвоалхемичарских истраживања и публикација управо и јесу политизација и идеологизација науке у пре свега етнополитичке сврхе па тако коначно данас имамо четири оделита и међународно призната политолингвистичка језика уместо једног (бившег српскохрватског или хрватскосрпског) лингвистичког без обзира како се он може и званично назвати „на правди Бога“.

4. „Језик“ као реч (лексема) се употребљава у читавом свету у два различита смисла. У првом политичком смислу свака етнонација тврди да говори довољно различитим својим језиком од језика својих суседа. У другом лингвистичком смислу, међутим, два или више идиома или дијалекта која су међусобно довољно разумљива (тј. не представљају битну препреку за међусобно разумевање њихових говорника) се сматрају изговорима лингвистички једног те истог језика, тј. говора. Стога, пракса је да неколико политолингвистичких „језика“ у ствари представљају изговоре једног те истог лингвистичког језика, а то се може доказати и показати када се уклони политички угао гледања на овај проблем тако да остаје чисто лингвистички критеријум сагледавања реалног стања ствари (Dixon, 1997, 7−8). Уколико ове речи преточимо у постјугословенску језичку праксу након 1991. г. на етногеографском простору бившег српскохрватског или хрватскосрпског језика долазимо до једноставног закључка да данашњи српски, хрватски, босански и црногорски језик још увек представљају један јединствени и целовити језички систем у чисто лингвистичком смислу речи обзиром да имају у суштини исту стандардизовану граматику, синтаксу и ортографију док у лексичком делу језика постоје невелике (5−8%) разлике и то у већини случајева разумљиве и знане. Међутим, даљим смишљеним и добро организованим лингвистичким инжињерингом ће се ове лексичке разлике засигурно у будућности повећавати тако да ће и разумљивост говорника овог или ових језика бити све мања и мања све док се коначно не постигне основни политолингвистички циљ: реално стање ствари у којем говорници више не могу довољно да разумеју једни друге па су им стога потребни или преводиоци или један (међународни светски) језик посредник као што је то случај са енглеским језиком у парламенту Индије или на читавом простору Нигерије.

5. На крају се ипак показало у пракси да се коришћеним критеријумима за оправдавање егзистенције оделитог хрватског, босанског и црногорског језика од српског потврдило управо оно што се у ствари хтело негирати, а не оно што се желело доказати „и штапом и канапом“ преко лингвистичких инжињеринга и лингвоалхемија. Другачије речено, потврдило се да су сва та четири језика, наследника бившег српскохрватског или хрватскосрпског, још увек један лингвистички језик само са четири имена. Тако испада да се у овом случају идентитет језика поистовећује превасходно са својим формалним називом, али не и са посебношћу своје унутрашње структуре обзиром да је она идентична у сва ова четири случајева. Тачно је речено да:

„Идентитет нипошто не треба поистовећивати с именом, које је само једна од његових компоненти. Језици, као и људи, могу да имају више од једног имена, а – опет као и код људи – исто име може да носи више језика“ (Bugarski, 1997, 17).

др Владислав Б. Сотировић

Виљнус, Литванија

Бивши универзитетски професор

Истраживач–сарадник Центра за геостратешке студије

Београд

© Владислав Б. Сотировић 2024

Цитирана библиографија

Allcock, J. B. (2000). Explaining Yugoslavia. New York: Columbia University Press.

Barbour, S., Carmichael C. (eds.). (2000). Language and Nationalism in Europe. Oxford−New York: Oxford University Press.

Beiser, F. (1992). Enlightenment, Revolution, and Romanticism: The Genesis of Modern German Political Thought, 1790−1800. Cambridge: Harvard University Press, Mass.

Beiser, F. (1996). The Early Political Writings of the German Romantics. Cambridge: Cambridge University Press.

Bjelaković, I., Vojnović, J. (2010). Научимо српски/Let’s learn Serbian, 1. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Centar za srpski jezik kao strani.

Blažević, S. (1995). Hrvatski rječnik najučestalijih 7500 razlikovnih riječi hrvatskoga i srpskoga jezika. Zagreb−Sarajevo.

Brodnjak, V. (1991). Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika. Zagreb.

Brozović, D. (1970). Standardni jezik. Zagreb.

Bugarski, R. (1997). Jezik u društvenoj krizi. Beograd: Čigoja štampa.

Dixon, R. M. (1997). The Rise and Fall of Languages. Cambridge: Cambridge University Press.

Grčević, M. (1998). Zablude o istočnohercegovačkim govorima kao dijalekatnoj osnovici hrvatskoga književnog jezika. Jezik, XLVI/2. 41−56.

Greenberg, R. D. (1996). The Politics of Dialects among Serbs, Croats and Muslims in the former Yugoslavia. East European Politics and Societies, 10, 393−415.

Greenberg, R. D. (2000). Language Politics in the Federal Republic of Yugoslavia: The Crisis over the Future of Serbian. Slavic Review, vol. 59, № 3. 625–640.

Guibernau, M., Rex J. (eds.). (1999). The Ethnicity: Reader. Nationalism, Multiculturalism and Migration. Malden, MA.

Guskova, J. (2003). Istorija jugoslovenske krize 1990–2000, I–II. Beograd.

Halilović, S. (1996). Pravopis bosanskoga jezika. Priručnik za škole. Sarajevo.

Hayden, M. R. (1992). Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Republics. Slavic Review, vol. 51, № 4. 654–673.

Hayden, M. R. (1993). Recounting the Dead: The Rediscovery and Redefinition of Wartime Massacres in Late- and Post-Communist Yugoslavia. Watson, S. R. (ed.). Memory and Opposition under State Socialism. Santa Fe: School of American Research.

Historijat jezika i države. www.bosnianlanguage.com

Hungtington, P. S. (2002). The Clash of Civilization and the Remaking of World Order. London: The Free Press.

Hungtington, P. S. (2011). Civilizacijų susidūrimas ir pasaulio pertvarka. Vilnius: Metodika.

Jahić, Dž. (1999). Bosanski jezik i 100 pitanja i 100 odgovora. Sarajevo: Ljiljan.

Jahić, Dž., Halilović, S., Palić, I. (2000). Gramatika bosanskoga jezika. Zenica.

Judah, T. (1997). The Serbs. History, Myth & the Destruction of Yugoslavia. New Haven−London: Yale University Press.

Jugoslavija na kriznoj prekretnici. (1991). Beograd: Institut društvenih nauka.

Koks, K. Dž. (2009). Ante Pavelić i ustaška država u Hrvatskoj. Fišer, J. B. (ur.). Balkanski diktatori. Diktatori i autoritarni vladari jugoistočne Evrope. Beograd: IPS−IP Prosveta, 229−271.

Lencek, L. R. (1976). A Few Remarks for the History of the Term ‘Serbocroatian’ language, Zbornik za filologiju i lingvistiku, 19/1. 45–53.

Markotić, A., Sijerčić, E., Abdurahmanović, A. (1992). Ethnic Map of Bosnia–Herzegovina. Why. February. Sarajevo (Преузето из књиге: Judah, T. (1997). The Serbs. History, Myth & the Destruction of Yugoslavia. New Haven−London: Yale University Press).

Mesić, S. (1994). Kako je srušena Jugoslavija: politički memoari. Zagreb: Nislavpress.

Mihaljčić, R. (1989б). The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition. Belgrade: BIGZ.

Moguš, M. (1995). Povijest hrvatskoga književnog jezika. Zagreb.

Nejlor, K. E. (1996). Sociolingvistički problemi među Južnim Slovenima. Beograd.

Nikčević, V. (2001). Crnogorska gramatika. Podgorica: Dukljanska akademija nauka i umjetnosti.

Okuka, M. (2006). O osamostaljivanju hrvatskog književnog jezika. Kunnapa, A., Lefeldt, V., Kuznetsova, S. N. (eds.). Microlanguages, Languages and Interlanguages. Anthology in Honour of Professor Alexander Dmitrievich Dulichenko. Tartu: Tartu University, Dept. of Slavonic Philology, 227−241.

Pranjković, I. (1997). Hrvatski standardni jezik i srpski standardni jezik. Jęzik wobec przemian kultury. Katowice. 50−59.

Ramet, S. P. (1996). Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic War. Boulder, Colo.: Westview Press.

Samardžija, M. (1993). Jezični purizam u NDH. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.

Šamija, I. B., Lukačić, D. (1991). Razlike između hrvatskoga i srpskoga jezika. Zagreb.

Sotirović, V. B. (2011). Srpski komonvelt. Lingvistički model definisanja srpske nacije Vuka Stefanovića Karadžića i projekat Ilije Garašanina o stvaranju lingvistički određene države Srba. Vilnius: Štamparija Pedagoškog univerziteta u Viljnusu.

Sotirović, V. B. (2013a). Emigration, Refugees and Ethnic Cleansing: The Death of Yugoslavia, 1991−1999, Saarbrücken: LAP LAMBERT Academic Publishing.

Sučić, S. (1996). The Fragmentation of Serbo-Croatian into Three New Languages. Transition, 29, 10−16.

Ugresic, D. (1998). A Tale of the Book. Literaturen Vestnik, № 15, 1998. 1–13.

Woodward, L. S. (1995). Balkan Tragedy. Chaos and Dissolution after the Cold War. The Brookings Institution, Washington D. C. Harrisonburg, Virginia: R. R. Donnelley and Sons Co.

Белић, А. (1934). Нова Азбука. Наш језик, год. III, свеска 1. Београд.

Брборић, Б. (2001). С језика на језик. Социолингвистички огледи II. Београд–Нови Сад: ЦПЛ–Прометеј.

Брборић, Б. (2007). Стандардни језик и језички стандард. Ivić, P., Klajn, I., Pešikan, M., Branislav, B. (2007) [1991]. Srpski jezički priručnik. Beograd: Beogradska knjiga, 11−36.

Димић, Љ. (1997). Културна политика Краљевине Југославије 1918−1941, III. Београд: Стубови културе.

Душанов законик. (2001). Стевановић, М. Душаново царство. Београд: Књига-комерц.

Екмечић, М. (1993). Један језик. Побједа, 6. новембар. 8.

Закон о службеној употреби језика и писма. (1991−2010). Службени гласник Републике Србије. Бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994, 101/2005, 30/2010. Београд.

Закон о службеној употреби језика и писма. (1992). Службени гласник српског народа Босне и Херцеговине. Бр. 1. 9. мај. Сарајево.

Ивић, П. (1995). Актуелна питања српског књижевног језика”. Српско питање данас (Други конгрес српских интелектуалаца, Београд, 22–23. април 1994). Београд. 50–54.

Кадијевић, В. (1993). Моје виђење распада. Београд: Политика.

Касагић (1997). Крух, најслађа мука и најслађа ријеч србска. Градишка: Горазд.

Ковачевић, М. (2003). Српски језик и српски језици. Београд: Српска књижевна задруга.

Милосављевић, П. (1997). Срби и њихов језик: Хрестоматија текстова. Приштина: Народна и универзитетска библиотека.

Михаљчић, Р. (1989а). Лазар Хребељановић. Историја, култ, предање. Београд: БИГЗ.

Национални састав становништва. Први резултати пописа 1991. (1992). Београд.

Пековић, Р. (ур.). (1987). Косовска битка. Мит, легенда и стварност. Београд: Литера.

Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе у Краљевини СХС. (1929). Сарајево.

Резолуција комисије за израду државног просветног програма. (1928). Београд.

Самарџић, Р. и други. (1989). Косово и Метохија у српској историји. Београд: Српска књижевна задруга.

Сотировић, В. Б. (2013б). Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање. Треће допуњено издање. Виљнус: „Едукологија“ – Штампарија Литванског едуколошког универзитета.

Сто година Просветног савета Србије. (1980). Београд.

Сузић, Н. (2001). Глобализација и српски национални интереси. Бањалука: ТТ-центар.

Танасић, С. (2001). Језичка ситуација у Босни и Херцеговини: комуникацијско јединство и упадљива симболичка разведеност, с нагласком на проблематици у школству. Mønesland, S. (odg. urednik) (2001). Jezik i demokratizacija. Sarajevo: Institut za jezik. 249−259.

Ћорић, Б. (2003). Лингвоалхемичари. Српски језик, 8/1−2. 209−220.

Ћоровић, В. (1993). Историја Срба. Београд: БИГЗ.