ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Живот и смрт команданта Александра Љеља Петковића

Александар-Љељо Петковић је рођен у Зелињу 1912. године. Један је од организатора устанка у Дрињачи 1941. године заједно са Пером Ђукановићем. Ослободили су  Дрињачу 16. августа 1941.године. Био је замјеник и командант Кравичког батаљона. У јесен 1942. године био је код Момчила Ђујића у Книнској Крајини заједно са Радомиром Нешковићем. Побјегао је из њемачког заробљеништва два пута: из дрињачке цркве 4. јануара 1942. године, а из логора у Шапцу у јулу те исте године, овај пут уз помоћ познатог доктора Цигановића. Ухватили су га комунисти 1946. године и спровели у  у затвор у Тузлу, а из Тузле у централни затвор у Сарајево. Из тог затвора бјежи тако што је исјекао затворско ћебе и спустио се низа зид, онесвјестио стражара и побјегао преко ријеке Дрине у Србију. О животу његове породице причао ми је Љељин син Јован (1942) који данас живи у Малом Зворнику.

Петковићи су живјели у породичним задругама у вријеме краљевине и тај живот у заједништву су наставили и после Другог свјетског рата све до 1955. године. У задрузи су живјели прота Милан Петковић, његов брат Раско са женом Рајком и петоро дјеце, два сина Милисав и Милорад и три кћерке. Са њима у задрузи је живио и отац Љељин Јован, протин први рођак. Његова прва жена је била Ђурђија са којом је имао сина Александра и кћерку Милеву. Његова друга жена се звала Соја која је довела кћерку из првог брака Воју која се удала у Дрињачи. Соја је са Јованом имала сина Боривоја, Вељка, Цвјету и Томанију. Цвјета се удала у Баћиће за Слободана Николића, а Томанија у Зелиње. Значи Љељин отац Јован по коме сам ја добио име имао је 4 сина. Александар 1912., Боривоје 1921., Вељко 1923. и најмлађи је био Цвијетин и три кћерке. Прва кћерка је доведена са првом женом Ђурђијом и звала се Воја, а Томанију и Цвијету је родила Соја, друга жена Јованова. Љељо је имао сина, Јована 1942. годиште и кћерку Јевросиму 1939. годиште. Јован живи у Малом Зворнику од 1963. Године, а Јевросима у Београду и удата је у Братунац за Милоша Јовановића. У Београд су одселили 1965. Љељо је имао још једног сина Милоша који је умро рано у првој години по рођењу. Јованова жена је из Цулина, а Боривојева жена је из Дрињаче  од Млађеновића.

Боривојева дјеца су  Нада, Милада, Стана, Рада, Слободан и Милош звани Мића. Вељко и Цвијетин су без потомака. Љељо је био жењен Пелком из свог села Зелиња, а она је била од Костића. Љељин син Јован рођен је 1942. године у Србији, када је била њемачка офанзива на Дрину 1942. године и када је Љељо прешао Дрину. Син Јован му се родио у Цулинама. Јован има двоје дјеце, сина Александра 1967. и кћерку Александру 1973. годиште. Са Љељиним сино Јованом сам се први пут видио пред црквом у Дрињачи на Сретење 2023. године када смо поставили спомен плочу на мјесту масовног убиства мјештана Дрињаче и околних села 1941. године, када је Павелићу у Дрињачи 15. августа 1941. године напуњено буре српске крви и послато у Загреб са поруком Хрватска је на Дрини. О тим дешавањима ми је 10. марта 2023. у свом стану причао опширно и Љељин син Јован. Љељу су непотребно осудили за масовна убиства муслимана у Сопотнику и то је потврило 300 муслимана својим потписима. Када је био покољ у Сопотнику тај дан Љељо није ни био ту. Он је био  у Црнчи. После рата су оптужили Љељу за Сопотник. Сав сценарио тадашње удбе био је у Сребреници када је политичко руководство среза договорило да се оптужи Љељо као опасан Србин и да се затвори иако се зна да су та убиства извршили Кравичани. Предсједник суда Среза, заједно са Ризом оптужили су Љељу ни крива ни дужна. Како ми прича Љељин син Јован, а како му је причала његова мајка Пелка, тај дан у село су дошла двојица усташа у кућу Љељину да ухапсе Љељу. Љељо је био угледни домаћин и газда који је још из времена краљевине словио за трговца грађом која се све од Бајине Баште сплавовима Дрином вукла до Дивича, а одатле је Љељо  грађу тјерао на Саву на бродове за Италију гдје је она и продавана. Чим су ушла два усташка војника у Љељину кућу да понуде пакт о ненападању, Љељо је рекао да сједну у кући да их угости. Он је одмах истрчао иза куће, дојавио брату Боривоју да се узме оружје које је било у крошњи неке букве и одмах се Љељо са групом пребацио у Србију. Ова два војника су чекали повратак Љеље али њега није било. Када су видјели да ће ускоро мрак онда су рекли Љељиној жени да их пропрати до Дрињаче. Она је ишла са њима једно 3км и онда су они њој рекли да се врати. Сопотник је попаљен двије године касније. Ову истиниту причу ми је испричао Љељин син Јован по причи своје мајке коју је слушао лично 1944. Године. Партизански политички комесар Раде Калајџић је нудио Љељи рехабилитацију и да пређе у партизане али Љељо је то одбио јер га је стриц прота Милан заклео на јеванђељу и крсту да буде вјеран краљу и отаџбини. Наставио ми је Јован своју причу голготе и мучења кроз коју је пролазила његова породица поготову мајка Пелка али и он лично и сва његова породица. “Ниси смио ништа да причаш, људи су се склањали од нас.“ Био је то живот у изолацији и пут стрепње и неизвјесности. Прича иде из почетка од прве Јованове жене са којом је добио сина Љељу и једно женско дијете. Убрзо та прва жена умре и дјед доведе другу жену Соју која је била из Ријеке ту код Зелиња, која роди три сина и двије кћерке и прихвати и мог оца и сестру му Милеву из првог брака. Соја је била родом из Зелиња из Секулића, а прва жена мог дједа је била са планине од Стаменића. Боривоје, Јованов син из другог брака, био је млађи од Љеље и вјерни Љељин пратилац кроз живот, а поготову у рату. Љељина жена је била из Костића, била је јединица и њена кућа је била удањена од Љељине око 300м. Отац јој је радио на земљи. Пелка, моја мајка је била права херојина. Не може се испричати какве је она патње имала, каква прогањања и мучилишта и кроз какав пакао је пролазила. Све због мог оца Љеље. Моја старија сестра је рођена 1939. године и у Београду живи од 1965. године. Зову је Кунђа, а право јој је име Јевросима. Удата је у Братунац у чувену фамилију Јовановића за Милоша. Кућа им била гдје је банка, имали су и своју кафану која је била још за вријеме старе Југославије. Из Братунца су отишли за Београд. Кунђа се боље сјећа мог оца од мене. Ја се сјећам дана када је колона војске дошла пред кућу и заробила Љељу. Ја се сјећам тога као мало дијете. Било је то 1947. године. Улази војска из башче пред кућу, а ми дјеца гледамо. Ми смо имали кућу са два спрата. Велика кућа од камена и у приземљу велика дневна просторија. Кућа је у основи 12 пута 10м. Кућа од камена и цигле шеперуше прављена у вријеме Краљевине. Била је то домаћинска кућа која је дала два посланика, стрица Милана и брата му Растка у вријеме Краљевине. Сви ми, моји Петковићи, живјели смо у заједници. Било нас је 20. Живјело се у заједници до 1955. Боривоје је био млађи брат мог оца и стално су били заједно. Када је мој отац у процесу 1947. године осуђен на смрт, тада је Боривоје осуђен на 10 година затвора. Лежали су у затвору у Сарајеву. И прије извршења казне ишли смо ја и мајка, сестра и баба покојна Боривојева мајка Стоја. Пошто је Љељо побјегао из затвора у Сарајеву по причи моје мајке, а њој је Љељо причао да је Љељо у соби лежао са неким Хрватом коме су у хљебу дотурили парче бонсека и они су истурпијали на прозору решетку и пред зору везали ћебад и тако побјегли из затвора. Тог Хрвата су у потјери ухватили и убили.Љељо је отишао и није се кући јављао скоро мјесец дана.Одмах после тога моју мајку су затворили у Тузлу у затвор а онда је спровели у затвор у Зеницу.Нас дјецу и бабу су отјерали у логор у Завидовиће. То је било 1948. год. Ми смо били у Завидовићима до 1951. Ту нас је било око 50 из разних крајева, сви који су били из четничких породица. Ту причу је Љељо причао мајки Пелки. Љељо је побјегао и крио се. То виђење мајке са Љељом она ми је овако описала. Љељо је отишао до Пелкине мајке у Костиће која је живјела сама јер јој је муж умро 1943. Год. и рекао јој да дође Пелка ту и ту са дјецом да их види али да се не појављује он, него да застане Пелка са дјецом код неке куће из које је он гледао своју жену и нас дјецу. Ми то ништа нисмо знали као дјеца. Поведе нас мајка путем и застане поред једне куће и запиткује нас, а ми не знамо да нас из друге куће гледа наш отац Љељо кога дуго видјели нисмо. После је мајци рекао да му је била мука и веома тешко када нас је видио, а није нас могао помиловати. После се мајка састала са њим и причали су шта је већ интересовало Љељу. Он јој је тада рекао да је са једним Хрватом усташом побјегао из затвора из Сарајева заједно. Побјегли су некако из круга затвора. Љељо је побјегао и кући се јавио након мјесец дана. Састао се тада са њом. Све јој испричао и поново отишао својим путем. После тог сусрета моју мајку су отјерали у затвор. Од Сребренице преко Фоче, Стоца до Зенице. Док је мајка била у затвору, а ми у логору у Зеници, Љељо се поново појавио у селу Зелињу 1949. године и јавио се Миливоју Петковићу. Миливоје је дјед Драгана капетана Петковића из овог задњег рата. Када сам ја правио викендицу у Зелињу и кад је било шљеме био је ту и дјед Миливоје. Изнад те викендице биле су наше штале, а изнад грабова шума. И Миливоје ми прича за 1949. Год. у љето, пошао сам поподне да намирим стоку и кад сам прошао кроз Грабик испред мене искочи Љељо Петковић. Сунце је већ било на заласку. Ја се тргох и рекох Љељо откуд ти. Ето дошао сам. Да видим своју дјецу. Па како си могао доћи када су за тобом свуда потјере и хајке. Највише га је прогањао Ризо и мајку исто тако. Развалили јој уста и сипали со да би признала, а она јадница им каже када ви не знате како ћу ја знати. Много је пропатила моја мајка. Миливоје му рече. Пелка је у затвору у Зеници и много је болесна и питање је да ли ће преживјети, а дјеца су у Завидовићима у логору. На њему је кожна јакна, официрске чизме и шмајсер. Онда он рече Миливоју. Немој ићи у шталу него иди у Дрињачу у команду и пријави мене. Па како ћу то. Он га је заклео да мора га пријавити јер ће се чути да сам ја био у селу и онда ће тебе одвести у затвор и онда му показа нашу кућу и наш прозор, ено Раскова кћерка Јефа она је била скојевка и она ће те пријавити. Ми смо били заједно у једној кући. Ено ње на прозору и она ће те пријавити. Али ето тако је то у животу. Тад се Љељо пољуби са мном и рече ми “Ја немам више шта овдје тражити“. Заплакао је тада, пољубио ме и отишао и никада га више нисмо видјели. Оде Миливоје у кућу и обуче се и пође ка Дрињачи, кад иду два полицајца  са оружјем. Питаше га „Ђе си ти чича пошао, а он њима пошао сам у Дрињачу да пријавим Љељу“ и цијелу им причу испричам. Они му рекоше врати се кући. После је Миливоје остао добар код власти. Син му је после отишао у војну школу. Био мајор по чину када сам ја био у Карловцима на ослужењу војног рока. Ево овим ријечима када смо правили шљеме на мојој викендици у Зелињу испричао ми је ово Миливоје Петковић. После смо ми даље трагали за оцем. Било је разних прича те био је овдје те видјели су га ондје. Човјек ми је рекао  Радојко да је до 1950. године био у нашим крајевима. Правили су хајке за Љељом.Гдје год је он долазио, остављао је свој потпис да се зна да је ту био и датум. Пратили су га до Шумадије и његово кретање. То ми је и Боривоје причао. И ту му се у Шумадији изгубио траг. Причало се да је био у Аустралији, да је нека писма слао али праве податке никада нисмо имали. Мајка је причала да је стигло писмо из Канаде од Љеље 1966. год и да су Косорићи са Хан Пијеска послали његову слику и писмо. На тој слици је Љељо и жена поред њега и да се он оженио поново и да има породицу, а то је за нану било убитачно како ми исприча Александра, Јованова кћерка. Све су то биле приче.  Јован ми прича да би волио да сазна коначну истину о свом оцу. Макар да знам гдје је завршио свој живот. Његова судбина је слична судбини и Десимира Тошића, четничког команаданта из Крнића, кога су издали његови људи. То ми је причао његов син Ацо Тошић како их је мајка дјецу водила кроз Ваљарицу и застајкивала да би их он видио из воденице која је ту била. Ипак био је неопрезан и његови су га издали и удба га је убила. Моја мајка прича ми Љељин син нам је стално причала како се Љељо састајао са Јездимиром Дангићем и да су добро сарађивали. Мајка нам је причала да још није прва пушка пукла код нас кад је ћале узео оружје и отишао у Србију. Дуго су Љељо и Јездо сарађивали. Када је команда усташка у Дрињачи направила покољ 1941. у августу. Тај дан су дошли по њега у Зелиње. То ми је мајка стотину пута причала. Дошла су двојица усташа са пушкама негдје по подне. Кажу Љељо ето ми смо дошли, нас су послали из команде да дођете да се договоримо око ове ситуације. Шта да се ради. Како да се организујемо. То су била два муслимана из муслиманске полиције из Дрињаче. И каже њему да иде са њима. Каже Љељо није никакав проблем. Дај Пелка да нешто попијемо и мезнемо док се ја спремим, а нека Боривоје оде у село и донесе пара. Они њему кажу ма не требају ти паре, ти се враћаш вечерас својој кући, али Љељо њима каже ја без пара нигдје не идем. Отиђи Боривоје испод куће у башчи има једна велика крушка,  у крушки су пушке, узмите и чекајте ме ту и ту. Ти Пелка изнеси им ракије и мезе док се ја не спремим. Нема Љеље. Они чекају, њега нема. Он је искочио кроз прозор, узео брата и са пушкама одмах преко Дрине. Усташе кажу Пелки Љељо је побјегао јер је знао да су дошли по њега да га хапсе. И они рекоше Пелки да их пропрати једно 5км до Сопотника. Пелка их пропрати и они њој рекоше сад се ти врати. Те ноћи су поклали у Дрињачи Србе и напунили храстово буре са крвљу. Највише су тад поклани Срби из Дрињаче и околних села. Све виђеније људе и домаћине. А Љељо како је тада узео пушку није је више остављао. Интересантна је прича када су Нијемци у вријеме офанзиве око Дрињаче заробе народ и затворе га у цркву. И Љељо у току ноћи из цркве побјегне. Био је Савиндан и пуна је црква народа и он је питао стражара може ли да врши нужду и мало да узме грања да наложи ватру у цркви да се народ мало огрије. Он прескочи преко ограде и побјегне преко Дрињаче, а ријека Дрињача била заледила и он упадне у ријеку и каже мати да је дошао кући пред зору све је заледило на њему. После га заробе Бјелоруси код Велике Ријеке у Србији код Црнче. Ране га и заробе и у Шабац у болницу. Било је то 1943. год. Тамо у болници Љељо се познавао са др Цигановићем. Он Нијемцима објави да је умро Љељо Петковић и његово одијело ставе на тог човјека што је умро, а Љељо тада побјегне. Трећи пут када су га ухватили партизани на потезу Кравица-Зелиње-Полом. То је било 1947. год. На моје питање какви су били односи Љеље са Пером Јован ми је рекао да нису били најбољи. Пелка није никако хтјела да помене Перу, то нешто говори о њиховим односима, вјероватно за дешавања у Сопотнику да је Перо свједочио против Љеље на суду у Сребреници. Стриц Милан Петковић заклео Љељу да не иде са партизанима. Љељи је покојна Стеванија из Дрињаче свједочила на суђењу да јој је помогао и превезао у Србију преко Дрине и тако спасао јој 17 њене дјеце, што значи да Љељо тада није ни био у Сопотнику већ у Србији у Црнчи. Боривојева полусестра удата је за Слободана Николића у Баћиће. Др Нада се дружила овдје са једном нашом комшиницом Миленом која живи у Аустралији. Та Милена прије 10 година преко једне моје пријатељице из школе и каже ми да је Милена послала неке слике са свадбе из Аустралије на којима се налази и Љељо. Ми смо тражили да видимо те слике. Она је обећала да ће нам послати. Али до тога никада није дошло. Чим није донијела слику то за мене значи да то није била истина. Знам и ову причу. Родољуб Чолаковић је био добар пријатељ са ћалом. Познавали су се прије рата. Мој ћале је радио са Италијанима. Код њега су углавном радили муслимани. Он је имао своју фирму. Сплавовима низ Дрину пуштали су грађу јеловину и боровину, орах и на Сави предавао је грађу Италијанима. Пошто је Родољуб Бијељинац они су се познавали. И кад је ћале био са својим одредом у Семберији, Родољуб је пошао из Београда за Сарајево и ухвате га четници. То нам је причао Боривоје Петковић и хоће да Роћка убију и Боривоје каже ћалу, а он нареди да му доведу Роћка да га он саслуша. Ћале је наредио да Боривоје води Роћка да га стријеља. Водите га тим и тим путем и када дођете у то мјесто ви запуцајте и пустите га. Када је отац осуђен на смрт 1947. тада је Роћко био први предсједник БиХ. Много се прича да је он омогућио ћалу да побјегне из затвора у Сарајеву. Љељо је у вријеме краљевине био највећи трговац грађом у овом дијелу Подриња. На моје питање шта му је мајка причала која је умрла 2004. године Александра унука њена ми је рекла да је нана била жена са 4 разреда школе али је била веома бистра и оставила је један текст својим потомцима кога ја сада имам. Из тог текста може много да се сазна о њој, о њеном лику и дјелу али и херојству. То је њен оргинални рукопис. Како се она осјећала све то вријеме без свог мужа. Овдје има и једно свето писмо у коме се види да се деда заклео краљу и отаџбини и крсту. Нана је са нама живјела 10 година. Нана нас је изнад свега учила српству и православљу. Нана нас је учила прве пјесме о вили равиојли, о Марку Краљевићу. Нана нам је усадила љубав према деди кога је вољела изнад свега. Ја мислим да више нема тих лијепих искрених и чистих љубави жена према мушкарцу како је то нама описивала нана. Нана је имала 28 година када је последњи пут видјела свог мужа. До саме своје смрти га је вољела и надала се да ће се једног дана њој вратити. Све патње које је имала су неописиве. Али љубав нанина никада није престајала и завршила се њеним тестаментом за свој судњи дан. То су двије приче о два хероја. Један је Љељо са својим витештвом, а друга прича је нанина са својим српством и вјером у православље. Голготу коју су прошли нана и деда је непоновљиво. Боривоје је долазио код мене на прегледе у Сребреници. Она је почетком 1950. изашла из затвора у Зеници и није ишла кући него је дошла код нас у логор у Завидовиће и била код нас годину дана и заједно смо пуштени кући. Јован ми је причао о првом заробљавању Љеље било је то на почетку рата између Полома, Кравице и Зелиња. После формираља Кравичког четничког батањона који је бројао три чете којима је командовао Љељо, Јован и Ристо. Љељи је увијек био пратилац Боривоје. Борбе су се водиле 1943. године на положају Снагова када су ухапсили Боривоја Нијемци и одвели у Тузлу у затвор. Љељо направи контра акцију и зароби два њемачка официра и јави њемачкој команди у Тузли да би размјенио та два официра за два Србина, Боривоја и још једног. И Нијемци пристану. Код Љеље никада није била утакмица изгубњена. Борац упоран, лукав, мудар, окретан до последње капи крви како се то каже. Боривоје ми причао како су један дан дошли у затворску собу и рекли му да крене са њима. Он није ни знао да иде на размјену. Он мислио воде га на стрељање. Ставе га у камион и у Зворник тамо код Дрињаче код Цркве је била размјена. Ту их је чекао Љељо са својом јединицом и ту изврше размјену. Тако је ослобођен Боривоје. Перо нигдје није био у првим редовима у борби као што је то био Љељо. Стеванија из Дрињаче на суђењу мом оцу каже ја са својих 11 дјеце гледам како да пређемо Дрину и спасемо се , ударају њемачке гранате са свих страна по чамцима и Дрини, а Љељо са својим војницима држи положаје и превозе моју дјецу у Србији. Александра прича да су Срби из источне Босне били прави ускоци који су само жељели да заштите свје куће и своја имања.Ти устаници су били солунци прави исконски Срби. Не треба да се дијелимо али треба да знамо шта је било. Зато су они приказивали четнике као највећи шљам српског народа што није истина. Зато прича о Љељи и Језди треба да да одговоре на све те лажи о четницима у нашем крају. И важно је ово што ви радите и на неки начин рехабилитујете људе који су неправедно осуђени, а били су борци за своје крајеве. И те спомен плоче којима то обиљежавате су наши нови знакови поред пута који говоре о неиспричаним херојима у причама наших бака и дједова. Ово што каже мој тата Јован, моја бака његова мајка је наш Исус Христ какве је све муке прошла и трауме доживјела.

Павловић др Радомир