ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: СЛОБОДА ЗА СРБЕ

У својој историји Срби су увијек били слободарски народ. Никада никога нису нападали, само су се бранили. Издржали су многа царства и многе освајаче. Сачували су своју културу, традицију, своје обичаје и своју вјеру.

Та борба траје од Немањића, па све до данас. Ни 500 година Отоманске империје, ни аустроугарске владавине, ни Први, ни Други свјетски рат, нису избрисали наше постојање. Наша борба за слободу српског народа у БиХ била је нарочито присутна у задњих 100 година. Сви освајачи су били поражени, а борба за нашу слободу била је стална. Политике су биле углавном неправедне према српском народу у 20. вијеку. У БиХ је било доста Солунаца који су пришли Младој Босни у борби за слободу српског народа. Јездимир Дангић у својим мемоарима тврди да је само Сребренички срез дао око 600 Солунаца који су 1941. године дигли устанак у борби за опстанак својих огњишта против НДХ, која је у операцији Трио ка ријеци Дрини убила преко 280000 Срба. Онда је комунистичка власт све те устанике послала у затворе и на Голи оток после Другог свјетског рата. Тако су они који из усташа 1945. године пређоше у Сребренички партизански одред владали на нашим просторима до 1990. године. Сада опет имамо наставак сценарија недовршеног од Аустроугара и Титовог режима ─ да БиХ постане унитарна држава у којој ће Срби завршити као у Хрватској, тј. као национална мањина. О том демографском колапсу српског народа указују пописи становништва у БиХ од 1961. до 1991. године. Тада се српско руководство побунило и изашло из такве БиХ, створивши Републику Српску 9. јануара 1992. године. Република Српска је највећа побједа српског народа у 20. вијеку. Она је одговор за све њене жртве из Првог и Другог свјетског рата. Ниједан народ у 20. вијеку није дао процентуално жртава као српски народ. Зато је 20. вијек био вијек страдања српског народа. Тако је 1995. године настала дејтонска БиХ у којој је међународним споразумом у Америци створена Република Српска. Тада је америчка администрација шапнула Алији да је Дејтон привремена мјера и како они неће одустати од унитарне Босне. Ових дана тај сценарио све више видимо. Од 1998. године, тј. од коалиције Слога до данас прошло је 25 година Додикове борбе за Републику Српску. Ускоро ће и 9. јануар када славимо 32. рођендан наше Републике. Притисци су све већи на Српску и њезине институције. Сви облици рушења Српске од Сребренице преко Брчког до Хашког суда и суда БиХ нису уродили плодом. Број бошњачких посланика некада је био 17, а сада се свео на 3. Многе донаторске конференције и новац за Сребреницу и Подриње нису успјели да промјене ни етничке, ни политичке прилике у Републици Српској. Наша Република је наџивела Краљевину, а сада се боримо да наџивимо и Титову Југославију. Ових дана се одржава Међународна конференција у Бања Луци која шаље поруку да је слобода и борба за Републику Српску једино опредељење српског народа, било у оквиру „Дејтонске БиХ“, било као самостална Република. Нисмо сами. Свијет није исти као прије 30 година. Геополитика се мјења, а борба наша остаје стална. То је борба за слободу српског народа. Наше институције и Милорад Додик знају пут којим нас воде. Сви притисци на Републику Српску се само слогом бране. Политичко суђење Милораду у Сарајеву је последњи чин наметања туђе воље вољи српског народа.

Нећемо да живимо у унитарној Босни, јер знамо како у Федерацији живе Срби, ако их тамо и има. Нећемо овакве заједничке институције БиХ, у којима нема никаквог договора. На све њихове покушаје наш одговор је Знамо за јадац, како би и 1918. и 1945. године. Ми хоћемо слободу, а наша слобода је Република.

Радомир Павловић