ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: КРАГЉИВОДА

Крагљивода је раскрсница путева, култура, трговина и политика у Сребреници. Увијек je била граница сукоба и мишљења. Са Kрагљиводе путеви воде ка Сребреници, Скеланима, Крњићима и jезеру Перућац.

Још 2011. године, у марту мјесецу, Крстина Ћирковић je у Гласу Српске писала о претварању православног гробља у бошњачко на Крагљиводи. Тада су, а и данас, Стеван Јовановић и Владо Ђурић тврдили да су Бошњаци из сусједног села оскрнавили заједнички гроб њихових предака у Крагљиводи, те да су православно гробље претворили у бошњачко. Од тада до сада ─ 2023. године, Стеван и Владо воде борбу да се потомци Стевана Јовановића, Владе Ђурића и Митра Јевтића, тј. њихови гробови, врате гдје су некада били, на мјесту гдје је сада направљен Меморијални центар за Бошњаке из задњег рата од 1992. до 1995. године. Њихове потомке су аустроугарске власти стрјељале 1914. године. Тај споменик преживио је три рата, а нестао је прије десетак година, када су Бошњаци повадили и бацили у оближњу шуму њихове споменике, а на том мјесту направили бошњако мезарје. Стеван Јовановић ми је испричао да је нашао њихове споменике у оближњој шуми који су оградили жицом. Споменици из шуме су однесени у скеланску цркву Светих апостола Петра и Павла. На мјесту гдје је био српски споменик постављена су два бошњачка гроба. Иако их је Радивоје Јовановић, звани Брада из села Црни Врх, упозорио да то не раде и да не ограђују српске споменике унутра бошњачких гробова, они то нису послушали. На том мјесту Бошњаци су направили ново мезарје за изгинуле Бошњаке Армије БиХ из последњег рата. На такав потез Бошњака је реаговао Владо Ђурић, јер су кости његовог чукундједа Раде остале у ограђеном дјелу парцеле са бошњачким гробовима. О томе је дао изјаву и свештеник Митар Крсмановић ─ да су уништени трагови гробних мјеста гдје су прије 100 година сахрањени стријељани Срби из Првог свјетског рата. Споменик је преживио три рата, али у новом историјском пројекту Сребренице треба српска историја и српска страдања да се бришу и да се пише нова истирија; баш на овај начин што се десио на Крагљиводи. Више Срба, а међу њима и Даница Гагић из Карна која је била у овом рата у логору у Сребреница, па размјењена, причала ми је да је православни споменик био на мјесту гдје се однедавно налазе бошњачки гробови. Ево записа о том догађају из 1914. године: „Када су сви искупили, шуцкори су им рекли да ће сви способни мушкарци бити спроведени у Сребреницу, гдје ће неколико дана радити на поправци пута од Сребренице до Пашиног брда преко Прибићевца, да би се могла отпремити ратна опрема војсци до војне карауле на том брду. Онда су по једног старијег мушкарца из сваке куће издвојили и рекли су им да су слободни за рад у домаћинству; али тек после тога настаде ужасна кукњава и плач када шуцкори издвојише и повезаше из сваке фамилије по једног мушкарца, и то ─ Ђурић Рада, Јовановић Илију, Јевтић Митра, Филиповић Светозара, Петровић Сретена и Јовичић Љубисава и за њих јавно рекоше да ће по наредби власти бити стријељани због наводне сарадње са комитама, као опомену да то остали више не чине. Прву четворицу од ових повезаних руку на леђима, а онда спојеним једним ланцем сва четворица, група шуцкора потјерала је путем према Скеланима. На том путу на мјесту званом Крагљивода повезали су им очи и прву тројицу (Рада, Илију и Митра) стријељали. Светозара су на захтјев шуцкора Алаге одвели и рекли да неће бити стријељан зато што је малољетан (1898.), па су га одатле спровели у Сребреницу. Из Сребренице је са старијим братом Којом отјеран у логор у Арад. Шуцкори су Петровић Сретена и Јовичић Љубисава потјерали ка Сребреници. На Лубничком брду су Сретена стријељали, а Љубисава и Светозара отјерали у Сребеницу, а одатле у Арад. Бранко Филиповић из Црног Врха је записао да је од Љубисављевог брата Милутуна слушао да су шуцкори прије него су их стријељали, тражили дукате, да би их пустили кући; те је наводно Љубисав дао све што је имао, а да Сретен није дао и да је тврдио да нема дуката. Тада су Сретена стријељали, а Љубисава пустили. Причало се да је и мој ђед Гајо дао неке дукате шуцкору Алаги и да зато није био стријељан син Светозар, а не зато што је био малољетан“ ─ свједочи Бранко. Отјерани су у Сребреницу, гдје су неколико дана радили на поправци пута према Прибићевцу, а онда су преко Вијогора, Дервенте, Шековића и Калесије дотјерани у Тузлу. Из Тузле су преко Босанског Брода депортовани у Арад, отакле се многи нису вратили. Знам из прича моје баке ─ пише у својој књизи Бранко Филиповић ─ да су из куће отјерани оба њезина сина и да је остао само њен најмлађи син, а то је мој отац Чедо који је имао тада само 13 година. Стриц Светозар ми је више пута причао да је био са старијим братом Којом у Араду са још тројицом из села, да су узети у швапску војску  и упућени на Руски фронт, гдје су се предали Русима, а затим јавили у српске добровољце и упућени на Солунски фронт, на коме је Којо погинуо. Послије завршетка рата су се он, Ђурић Петар, Петровић Цветко и Лука вратили кући. Треба истаћи да су шуцкори убили четворо из села Црни Врх, четворо је умрло од глади у логору у Араду, један је погинуо као српски добровољац, а деветеро је умрло од глади у избјеглиштву у Србији. Након тог стријељања, готово сви из села су побјегли преко Дрине у Србију. Осим ова 4 добровољца из села треба додати и остале добровољце попут ─ Андрић Саве и Гагић Луке из Карна, Перић Стевана, Јовановић Радована, Максимовић Дике, Зечић Љубе и Димитрија из Радошевића, и низ других из бивше општине Осатица. После овакве приче о судбини Срба са овог простора кроз историју, видимо покушаје мјењања историјских догађаја, што најбоље свједочи и судбина не само људи, него и српских гробова на овим просторима. Таква политика се наставља у вријеме Титине БиХ, а и сада. Најбољи пример је меморизација ових простора постављањем спомен-обиљежја и хаир чесми и других знакова поред пута на државној земљи без икаквих сагласности и дозвола. Тако је у Крагљиводи на мјесту православног гробља из Првог свјетског рата постављено бошњачко мезарје из задњег рата од 1992. до 1995. године. И ту се прича не завршава. Пописи становништва у Сребреници од 1961. до 1991. показују да је за тих 30 година број бошњачког становништва повећан три пута више него српског становништа; тако да је 1991. године било око 27000 муслимана и 9000 Срба.  Али имамо даљу причу о судбини српске имовине, која је након пропасти Краљевине конфискована  и одузимана од Срба и давана на коришћење земљорадничким задругама, чији су директори били муслимани, попут Авде Селманагића.

Ево приче Илије Петковића из Подравања(1948.): „Наши кумови су били Јовановићи из Сребренице. Жике Јовановића, дугогодишњег директора гимназије у Сребреници, отац Симо у вријеме Краљевине је имао кућу у граду Сребреница, где је данас улаз у кулу. Била је то двоспратана кућа. Мој отац је отишао да договори моје крштење са Жиком Јовановићем после Другог свјетског рата, који је живјео у тој кући са сестром Вуком, која је радила у градској библиотеци у Сребреници. Жико је обавјестио мог оца да нам не може бити кум, јер сутра мора да путује за Грчку на даље школовање и да од комуниста и Удбе не може даље бити у Сребреници, јер је његова фамилија подржала краљевску војску у отаџбини и одузели му сво имање. Његов отац Симо је био најбогатији у Сребреници и имао је највише земље на општини. Његова сва земља је била од 11. марта и Фероса до Жутог моста, и од Крагљиводе до језера Перућац. У грунту у Сребреници и сада се води земља на Јовановић (Симе) Живану у Бешировићима, Карну, Гладовићима, Топлици, Урисићима, Клотијевцу, Пећи, Сулици, Карчићима итд. Ову причу ми је Жико потврдио и 1976. године када сам ја радио у Акумулаторима, а касније био и директор те фабрике. Такође ми је кум Жико рекао да су им одузели сву ту земљу и ништа им нису платили, јер су проглашени народним непријатељем. Тада сам ја разговарао са професором Жиком о свему и приликама у Сребреници и прије и послије Другог свјетског рата. Иначе, док сам ишао у Гимназију, професор ми је био Жико Јовановић. Наш нови кум био је Славољуб Николић. Да ти наставим причу о земљи Симе Јовановића, о одузимању те земље и додјели Земљорадничкој задрузи Сребреница, чији је директор био брат Неџада Селманагића ─ Авдо и како је фабрика акумулатора купила ту земљу од Задруге. То је урадио Неџад Селманагић, који је водио процес изградње фабрике акумулатора. Изградњу фабрике финансирала је Руска Федерација кредитом од 100 милиона долара који је додјељен „Енергоинвесту“ у склопу кога је била фабрика акумулатора. Одлуком високог представника за БиХ та српска земља постаје власништво Меморијалног центра у Поточарима. Иселила нас је полиција РС 23. 9. 2003. године у 22 ч. Тако ће на српској земљи бити Меморијални центар и музеј који ће ширити причу о Србима као геноцидном народу.”

Тако ми је завршио своје свједочење Илија Петковић из Подравања, данас пензионер у Новом Саду. Ове приче Илије Петковића и Стевана Јовановића о насилном отимању српске имовине и прекопавању српских гробова у Републици Српској је оно што данас видимо око притисака на Предсједника Републике Српске око имовине Републике Српске и судског процеса,  који има политички карактер, јер је то суђење против Републике Српске. Некада су нам имовину одузимали јер су нас проглашавали непријатељима земље након Другог свјетског рата. Ту државу су Срби створили након Првог свјетског рата. Данас нам у Сарајеву земљу одузимају и судске процесе воде потомци оних који су нас убијали и наше потомке слали у Арад. Историја се понавља, а мета је поново Сребреница.