ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Исповјести голооточана из Сребреничког среза

Ђокан Ђукановић

Рођен у Браној, селу код Кравице 04. маја 1925. године, а умро је 31. јануара 2011. године у Малом Зворнику. Живио је у Кравици у селу Брана радећи пољоприврене послове све до почетка Другог свјетског рата. Заједно са братом Павлом и оцем Пером борио се против усташа и Нијемаца, тако да је половином марта 1945. године прешао у ОЗН-у и ту остаје до петог марта 1949. год. Истог датума га хапсе и спроводе на Голи оток и ту је био 22 дана под истрагом у затвору у Тузли. Затим је пуштен на слободу. Враћа се у родно мјесто Брана. Дана 4. јуна 1949. године дошла је полицијска патрола са налогом за његово хапшење. Одлучио је да побјегне у шуму гдје је провео пар дана, док није нашао оца Перу, који га је насавјетовао да се преда тако што су заједно отишли у Сребреницу седмог јуна 1949. год. Ђокан је тог дана ухапшен и спроведен у Тузлу, из Тузле у Сарајево и даље на Голи оток. На Голом отоку био је до краја октобра 1954. године. Касније се запошљава у Мали Зворник у шумско газдинство „Шипад“ Сарајево и ту остаје до пензије. О његовом хапшењу писао је Свето Павловић у својим мемоарима. По сјећању Свете долазио му је кући у Бајину Башту 1996. године.

Павле Ђукановић

Рођен је 14.05 1922. године, а умро је 02.03.2000 год. Живио је у Кравци у селу Брана радећи пољопривредне послове све до почетка Другог свјетског рата. Заједно са оцем Пером и братом Ђоканом борио се против усташа и Нијемаца. Наш отац је био вођа устанка у Кравици 1941. год. После рата био је ангажован у сребренички одред за откривање и хватање ратних злочинаца, истих тих који су га ухапсили и спровели у Тузлу, а одатле у Сарајево и на Голи оток. На Голом отоку је био до половине јуна 1951. год. По доласку са Голог отока наставља живот у селу Брана радећи на пољопривреди. Тешких мука се запослио у Братунцу у шумском газдинству Јасеник. Ту је и дочекао пензију.

СЈЕЋАЊЕ ЂОКАНА НА ГОЛИ ОТОК

Тешко сам се кретао, али сам био свјестан да ме послије пар минута чека још горе,

па сам заборавио на болове, који су ме стезали од убоја, у жељи да видим оца и

брата. Мало усправно, више четвороношке, јурио сам по слободном простору да их

пронађем. Тако загледајући по разним угловима утробе од проклетог брода „Пуната“

препознадох једног, сличног мојем брату Павлу, пришао сам испред њега, он ме је

познао, запитао је: Јеси ти то, Ђоко, а ја исто тако њега. Када сам рекао нико никог не

познаје, мислио сам на овакве догађаје. Мој брат Павле, поред тога што је имао боју лица

слично каквој искиданој крпи, био је бркат, имао је велике бркове, па би га збиља тешко

препознао у огромној маси људи. Он је мене по гласу познао, тако смо се у утроби пакла

нашли, запитао сам га, шта је са оца Пере, одговорио је: „Не знам, у Сарајеву смо

растављени, да ли се и он налази овдје, не знам“, закукао сам ,,е мој оче, ако будеш у

овом паклу, нећеш успјети изнијети главе“.

 

Рекао сам брату Павлу, видиш шта се ради горе на излазу из ове јазбине, боље је

да идемо, ако останемо задњи, добићемо више тољага, него идемо, ја ћу први, пошто

имам овај капут, моћи ћу више да поднесем удараца од тебе. Хтео сам да заштитим брата,

па сам кренуо први, а брат одмах позади мене. Када смо се појавили, односно, када сам

искорачио са обе ноге, обојица су саставили тољаге преко мене, пао сам као покошен, док

је брат прескочио преко мене. Овде сам потурио себе за брата. Док смо се налазили у

утроби брода, негдје смо чули јаку вику, галаму, нисмо могли од удараца и кукњаве да

разаберемо тачно ријечи, нити смо знали ко је, шта виче и коме је све то упућено. Када

смо се нашли на површини брода, та галама се претворила у лавину увредљивих речи:

„Доле Стаљинове слуге, доле крвави Стаљин, доле пољаши, доле зеленаши, доле

пљачкаши, доле издајници партије и народа, доле плаћеници, доле колебљивци, доле

банда, уа банда, уа банда“, све то је упућено нама, који долазимо. Ти људи који урличу

налазили су се на обали логора смрти – Голи оток, док је брод усидрен, није могао да

пристане, није било никаквог пристаништа, тако да је могла да се стави једна дужа, па

краћа даска, преко које идемо право у чељусти избезумљеним, мршавим (осушеним)

црним као црним људима, који само имају људски облик. Тог дана није нам било јасно ко

су ови људи који вичу, који су спремни да нас побацају у море. Када смо се искрцали сви

на обалу, наређено је да се поскидамо потпуно, а затим команда, скачи у море. Док смо то

чинили, ови који урличу, распоредили су се баш као стрељачки строј, за разлику, што су

овдје, два таква стрељачка строја окренути лицем у лице, на одстојању један метар – два,

између њих је камен, који је натуцан са чекићем, односно посут том стазом, када треба

нас да претуре, обзиром да се тамо налази мермер, па када га иситни, дође оштар као

жилет, по таквом камену. Када смо изашли из мора, узели смо своју одећу и обућу у руке

ионако потпуно голи и боси, по команди један за другим трчи по оном камењу, док ови

стројеви, како се тамо називало, почеше да бију са тољагама, баш као они у броду, са

летвама, са каменицама, са ногама, који су мало још у снази, ако се то може рећи,

грабили су напред, али су остали били тучени, ови исцрпљени, физички слаби, падали су

по оном камену са голим тијелом, камен, који је био бијел као шећер, постао је црвен као

крв.

ЛОГОР СМРТИ

Тај двоструки строј протезао се од пристаништа до логора који се налазио на

површини Голог отока, односно у његовој једној ували, како се то назива у приморју

Деага, али је био дужи од ратног строја на Козари, Романији, Палежници, Мајевици и

другим мјестима. Неко је морао стићи до крвавог циља први, али је и њему било дуго и

мучно, за вријеме трчања кроз строј. Пружали су нам једни веш, други гумене опанке, док

су оно наше, шта је ко имао узимали од нас. Мени је један, када сам пружио моје дубоке

ципеле, повратио, говорећи, требаће ти. Не знам ко је био, мислим његово име, али

касније, после неколико дана, повели су нас на „превијање“ које се налазило у једној

монтажној бараки. Код мене у десне ноге на табану, са којих је спадала кожа већ до тада

три пута, као најновије у сарајевском затвору од последица батина у Тузли и сада, још није

ни замладило, морао сам бос по оштром камену, на табану је изваљено, могло би се

положити кокошије јаје у ону рупу која је остала од камена, па када ме је превио, један

младић рече, да је из Загреба студент медицине, ваљда ме је познао, каже, ипак су ти

ваљале ципеле, што значи да је он био тај, који је вратио. Када смо се искупили на једном

простору, све је то било крваво, изваљене руке, поломљене ноге, проваљени грудни

кошеви, као да смо били на боју Косовском, ту се налазило неколико металних буради

пуних воде, па су оне теже, узму њих двојица за ноге и онако на главу, убаце у буре,

изваде и баце на једну гомилу као гомила дрва, та гомила се брзо повећала, па су

неколико њих односили негде, то се радило муњевитом брзином. Људи који то раде као

да су из Африке, сви скоро исти, испијена лица, издужена, мршави, тако да би ико икога

могао препознати, били су то све наши дојучерашњи другови, саборци, такви ћемо и ми

ускоро бити и исто тако поступати са новим групама које буду долазиле, то је начин

„преваспитања“, то је био логор смрти – пакао, то је Голи оток, било је то дана 18.11.1949.

године. Када сам мало дошао свијести, могао сам да видим изнад себе небо, а испред

себе Јадранско море, да видим само камен, који се бијелио, али је зато све друго било

црно и више од црног. Голи оток се налазио, са једне стране планине Велебит, мислим да

је то понајближа обала копна, док са друге стране острво Раб, затим острво Свети Гргур.

Острво Голи оток је збиља и добило право име, било је без икаквог растиња, без шуме,

без траве, једсноставно једна велика громада, уваљена у морску дубину, можда пет –

шест квадратних километара. У његовом средњем дијелу основан је логор који је ограђен

са четири – пет метара високом бодљикавом жицом, један ред, затим на одстојању три

метра, други ред, а позади жице. Направљен је прави ратни бетонски армирани бункер

на сваких десет метара раздаљине у којима су се налазили по неколико милиционера са

упереним митраљезима према нама овамо у жици. На једној страни се налазила огромна

железна капија, а поред ње, зидана од камена, зграда у којој се налазило неколико

милиционера, који су имали задатак да јутром буде са виком „устај“ да пуштају,

пребројавају и приликом повратка са рада, који се одвијао на самом острву, поново

пребројавају и пуштају жицу.

Истог дана 18.11.1949. године распоређени смо по баракама које су се ту

налазиле, биле су од дрвета, док је једна од камена, била је тако голема, да је

представљала површине двије бараке, зато је носила два броја 14 и број 15. Та зидана

зграда у виду штале за коње, зидана је прије пар дана, а малтерена унутра у току нашег

доласка, то се могло видјети. Како смо брат Павле и ја настојали да се по могућности не

удаљавамо један од другог, тако смо приликом пребројавања распоређени, ја у број 14, а

Павле у број 15, само што нас је зид раздвајао, али смо се могли да чујемо. Ово стога, што

та преграда, није везана до крова, само до некакве вјенчанице, то је гдје се завршава зид

и стављају рогови, тако је тај простор остао непопуњен, што је омогућило да се сваки

разговор чује из једне у другу просторију. Приликом доласка прве ноћи на Голом отоку,

још у току дана, скупили су нас новопридошле испред те бараке (зграде) с намјером да

пред колективом, како кажу, један по један изнесемо свој став, запало ми је, да ја будем

први, имао сам на неки начин искуства из сарајевског затвора, те сам сматрао да ће то ићи

без неких сметњи, међутим, послије неколико изговорених ријечи, заорила се вика од

присутних, а било их је око три стотине, нас нових око педесет, познато ми је по томе, у

свакој од барака је било по тристотинепедесет смјештених. Доле банда, доле лажови,

доле Стаљинове слуге, доле непријатељи, ја сам и даље каобајаги причао као пред попом,

наједном, један из те гомиле, поче са: другови не заборавите, Ђокан је био официр УДБ-е,

он је бјежао у шуму, он је својем брату Павлу у тузланском затвору из самице рекао;

„Нама нема спаса, док на граници не загрувају руске каћуше“ био је то Микица Николић,

на слободи јавни тужилац у Брчком, он се налазио скупа са братом Павлом у ћелији у

Тузли. Послије његове изјаве поново се заорише гласови: Бојкот банди, бојкот банди, па онако

сви, као кад се пјева каква пјесма: Бојкот, бојкот банди, по неколико минута, на тај начин,

остао сам без ријечи. Наједном ме погураше мало даље од те групе ударајући ме, једни у

стомак са песницама, нагонећи ме да се савијем што ближе земљи, а за то вријеме, тукао

ме је један, којег су звали Суље, касније сам сазнао да је из Горње Тузле, не знам што је

био на слободи, вјероватно је усташа из Другог свјетског рата. Тек што су завршилим око

мог примања у колектив, како рекоше, пријавио се један професор из Црне Горе, Лекић

Маријан, било ми је јасно да ће одмах захтјевати бојкот, то је био моментално мој

закључак. Човјек, који није измучен, очито да је скоро са слободе, а такви

изазивају бијес (мржњу) код „преваспитаних људи који су примили руку партије„ ( али се

ипак налазе на Голом отоку) њима је то један материјал помоћу којег ће да га осуде. Мој

професор једва је успио да каже име и презиме, већ је почела вика, доле банда, доле

банда, бојкот банди, бојкот банди, помислио сам „Е мој профе, дођи ти код мене, да нас

је овамо више, па ћемо се на тај начин лакше борити„ (сматрао сам, да ће нас бити два

табора), тачно је тако али један повлаштен, а други без икаквих права, тако је почело

редом, сакупило се нас око тридесетак бојкотовани. Изгледа да је за колектив успјех ако

више бојкотује, ту собни старешина прикупља поене (открива непријатеља).

Прва ноћ пакла у логору смрти, нама бојкотованим саоштено је како да се

понашамо, шта да радимо да стекнемо поверење колектива и да се вратимо у њега, а то

су следећи услови: „Мораш да рашчистиш са самим собом, да идеш код иследника да

причаш оно што нијеси рекао у истрази“, затим овдје нико са тобом не смије причати,

свако из колектива има право да ме бије, пљује, псује, назива бандом. Затим преко ноћи

ми бојкотовани мора да дежурамо поред кибле, то је једна дрвена направа поред

сандука, само што је издужена и има своје ручке помоћу којих се носи, кибла служи да се

у њу врши велика и мала нужда у току ноћи. Пошто је забрањен излазак из бараке у току

ноћи, те кибле кад се напуне, а то увијек буде до зоре, а некада и прије, бојкотовани

морају у пратњи двојице „ревидираца“ да то понесу у главни пољски клозет, тамо

ослободе и поврате назад у бараку, ујутру морају то прије свих да обаве и да чекају сви,

колико их има још у бараки постројених. Те када се пође на доручак, који се састојао од

једне кутлаче себуре (кафе) и једне кутлаче пуре, све то једно на друго, нити је кафа

слатка, а исто тако, пура ни масна, ни слана, то се на брзину попије и у строј. Ми

бојкотовани морамо све први под кишом батина без и једне ријечи. Устајање се обављало

у четири сата ујутру, на знак милиционера са главне капије, а то је: „Устај“. Кад се узме

тада тих дана, све до доласка следећих група, мислим да је нас било око шест хиљада

људи смјештених на једном уском простору, па када на позив милиције најави знак за

устајање, проломи се, као да грме громови или бије артиљерија. Првих година није било

довољно порција, па се морало чекати, док једни једу и дају другима, без икаквог прања,

наставља се тако са једног на другог, нама бојкотованим задњима, али морамо то да

гутамо, иначе батине. Када смо завршили доручак, постројимо се као војска, свака барака

посебно и тако чекамо на једном платоу, савијених глава једни на друге, ово стога да би

се заштитили од јаке морске буре која хоће да главу откине. Тако повијени као да

обављамо неку молитву, чекамо, док милиционер позове једну по једну бараку, тада се

поређани, четири по четири са рукама позади, скинуте капе, повијене главе, тако

муњевитом брзином пролази поред милиционера на главну капију на рад ван жице. Али

на отоку, приликом прелаза, ако случајно неко не држи право линију или случајно Боже

подигне главу да погледа господина милиционера, како смо их морали ословљавати са

господин командир, док иследника са господин капетан или већ какав посједује чин, тај

се, кад се застави излази, изводе из строја, подигне му се на леђа једна већ унапријед

припремљена клада, он то мора да понесе око жице и када дође до капије укључи се у

строј иде на рад и навечер добија пуну порцију. Ако је бојкотован, то му се продужи за

још мјесец или више или га протјерају кроз строј, то је исто онако, као кад смо

дочекивани приликом доласка у пакао. Када смо изашли из жице први дан, а то је било

19.11.1949. године, мене су одредили да са још једним, односно тај је био одређен да

мене гони на послу, на тај начин што су ручке у трагача (тезгара) код њега доста дуже, а

код мене толико, само што могу да ухватим рукама, тада се навали камен, које би тешко

носила четворица здравих људи и тај позади, не осјећа терет, сав терет је на мени, ја сам

некако понио једном, тада сам једноставно пао. Нијесам могао да се подигнем, ту се

налазио један господин командир, пришао је, стао изнад мене, потегао пиштољ, ставио га

на моју слепочницу, говорећи: „Сада те убијем као псето“, зажелио сам се смрти, па сам

на његове ријечи одговорио „Убијте ме“, стајао је пар минута изнад мене и удаљио се,

али је мој гонич почео да ме бије са ногама да би се подигао. С тешком муком са успио и

понова за трагач на ношење камена. Тешки су то моменти, дани, који су тако споро и још

спорије пролазили, већ је при крају 1949. година, ја сам још увијек бојкотован, ваљда се

чекало да прође вријеме које је одређено прије изношења става, а то је један мјесец

дана, а већ је свега седамнаест, потребно је још тринаест дана да би се „добро опоравио“,

да би могао ступити у колектив и примити руку партије, остати без грехова. Ми

бојкотовани, били смо изложени тешком малтретирању, дневно смо добијали на

десетине, па и стотине батина. Послије десетак дана, почели су поједине да поново

изводе преко колектива на изношење става, па ако по њиховом, тај грешник, докаже да је

за колектив, скине му се бојкот и он постане „прави“ члан, који је ето своје гријехе својим

радом, држањем и одласком код иследника, односно рекао пред колективом о новим

жтрвама, које треба да се хапсе и дотјерају у логор смрти, али се истовремено бојкотују

нови. Као ето неко је то испитао како су притајили нешто у истрази или се то види кроз

његов рад, његово држање у ношењу кибле, ако је ту говнасту направу случајно испустио,

па су се фекалије просуле, добијао је тешке батине, затим, као „васпитни“ задатак, поново

кроз барачни строј, то је построји се тристотинепедесет хапшеника, колико нас је било у

тој бараци и тај грешник прође, па је довољно да га само по једном удари сваки, то је

тристапедесет батина, ако је тежи случај, тада се извјести центар, па се оснује строј од

више барака, гдје учествује по хиљаду људи, онда тај бојкотовани често остане на „бојном

пољу“, за навијек. Центар је руководство које се налази у самом логору, а сачињавају га сами

логораши, бирани од управе логора. То су већином они који су у истражном

затвору били преваспитачи, сам центар је истурена рука управе логора и иследника,

центар је имао велику моћ, могао је да утиче на смањивање казне, а исто тако на

продужавање, могао је да пусти кажњеника на слободу, али је преко руководства у

баракама могао да добије исцрпне податке о сваком кажњенику, преко којих су поново

хапшени људи који се налазе на слободи, једном речју центар је имао велико

овлашћење, без којег би се тешко могли снаћи иследници, па и сама управа логора.

Руководства у баракама постављена су од стране центра у сагласности управе логора и

самих иследника, а састојало се од собног старешине, затим његовог замјеника, који је

имао титулу (културни), то му га дође као нека врста комесара, његова је дужност да

организује разноразна читања, која су имала својства преваспитања. Тако је првих година,

читана лист (борба) у којој је у наставцима излазило написано, као неки политички

реферат, који је изјављивао идеолог Милован Ђилас (Ђидо). Тај његов политички реферат

носио је назив (савремене теме) у којима је (Ђидо) прецизно описао суштину сукоба

између КПЈ и СКПБ-е, тај његов реферат (теме) увијек су читали „Културни“. Сви смо

морали, не само да слушамо, него под кишом батина да научимо напамет као оченаш, а

нарочито ми бојкотовани, кроз то се огледало и наше ревидирање става, примање „руку

партије“ преваспитавање у духу (Титоизма) – новог поретка. Често су културни, обзиром да

су већином били наставници – професори, предавали господи командирима –

милиционерима, тако да су се и они васпитали, а ми преваспитали. Поред њих двојице у

баракама су били и остали: руководилац радова, који је имао задатак да организује рад на

радилишту, затим евидентичар, који је вршио евиденцију на радилишту, био је велика

фора, ако ти он не повуче цртицу, када поред њега пронесеш трагач са каменом,

пијеском, туцаником, зависи шта се ради, шта се носи, затим водниви, баш као водна

јединица, десетари и вође тројке, све је то радило организовано и сваки од ових, па и

најмањих руководилаца могао је да оцрни појединце, да би себи добијао који више поен

за напуштање на слободу, тако је то ишло организовано од управе логора, преко центра,

собних руководиоца радова, водника, десетара, вође тројке, евидентичара.

Још сам био под бојкотом заправо одмах првих дана. Једног дана премјестише

мојег брата Павла на боравак број 15, у моју бараку број 14, тако да смо спавали један

поред другог, те како сам ја под бојкотом, саставни део рада, живота је била свакодневна

батињања, па када собни позове: Ђукановић, питају који је, млађи или старији, увијек се

одговори млађи, тако да је брат увијек био присутан када мене бију, што је код њега, а и

мене ставарло још већу муку, због тога што нијесмо могли један другом да помогнемо.

Дешавало се да скупа радимо на радилишту, нарочито након скидања бојкота, који је

трајао скоро до краја децембра мјесеца, па како се у већини случаја радило на ношењу

трагача, ако идемо под товаром у једном правцу, а повраћамо се онако празни, тада

увијек ношење празног трагача, носимо на смјене, ово мислим, ако радим са неким

другим, на тај начин се одмара онај који иде онако, али зато други пут, носи он и све тако

на смјену. Али када сам радио са братом Павлом, хоћу ја да носим стално, али ипак он, а

тада испадне да један другог користимо, због чега смо избјегавали да радимо скупа,

ускоро је он премјештен у другу бараку, тако да смо се ређе виђали, да опет зажелимо

један другог. Већ је ступила 1950. година, групе хапшеника стално пристижу, у логору је створена таква атмосфера да је долазак нових група нека врста доживљаја. Као ето, ми који смо ту, ми смо сад „нови преваспитани људи“ док су ови који пристжу непријатељи, које треба

што жешће напасти, када буду пролазили кроз строј, те све што боље бијеш такве „бићеш

похваљен“, у супротном добићеш и сам батине и још уз то бојкот. То је појединим, који су

лабилног карактера давало снаге да се покажу као „преваспитани“. Мислим да је

почетком јануара 1950. године пристигла четврта по реду група, која је као и све

претходне и будуће, дочекана са батинама, кроз строј, који сачињава неколико хиљада

људи. Мислим одмах други дан, када смо стигли са рада, пролазио сам поред једне

бараке у којој се налазио брат Павле, ишао сам да радим, наједном неко је проговорио

Ђокане, када сам мало загледао, само што сам познао да је глас брата, иначе га онако не

би никако познао. Он, не да је био у модрицама, него је био сав натечен, лице подбуло,

пуно крви од удараца, једноставно изобличен, запитао сам га шта је било од њега, рекао

ми је да је приликом доласка групе, када је већ све било готово, негдје на тој стази, куда је

био строј, запазио парче сланине, преко којег је прешло најмање петстотина људи, он је

био толико гладан да није имао времена размишљати да ли је то прљаво. Узео је то,

почео јести, али не само што није дозвољено, него на Голом отоку, ако би требао да се

својом руком дохватиш по лицу, по глави, то никада нећеш успјети, а да то не види

неколико стотина људи, који су исто тако гладни као тај, који то чини, зато је то немогуће

чинити, када је он то парче прљаве сланине која више није личила ни на шта почео да

једе, већ је према њему јурило њих двадесет, почели су да га бију, рукама, ногама, чиме

стигну, он је то јео, све дотле док није изгубио свјест, ја сам му рекао на све то: „Немој то

чинити, бићеш бијен“, одговор је био: „Нека убију, ја више нећу моћи издржати глад“.

Мало је било збуњујуће да група која долази у логор са собом има храну, а поготово

сланину, ово је говорило да су добијали пакете, али су поједини скоро хапшени група

били из Србије. Негдје крајем мјесеца децембра 1949. године, једног дана, управник логора,

мислим да се завао Војин Јауковић, родом са Дурмитора, Црна Гора, прошетао је кроз

логор од бараке до бараке, не знам шта је била његова намјера, али знам да је у нашој, а

мислим и свим осталим баракама, било постројено као каква „почасна чета“ сви

бојкотовани и он је као месија ишао испред нас, питајући сваког појединачно, шта је био

на слободи прије хапшења, када је ухапшен. Тако је дошао до мене, питао је како се

зовем, шта сам био на слободи, знао сам да не смијем тајити, рекао сам му: официр УДБ-

е, на шта је он одговорио, па зар официр и нијеси био о свему обавјештен, одоворио сам

да сам се ја налазио цијело вријеме послије рата па све до хапшења на терену, запитао је

гдје све, рекао сам, знајући да је он из Жабљака – Дурмитора, он је неке већ прије

разговора са мном, ослободио, па кад је завршио разговор, пружи руку, гледајући и

собног старешину, рече, скините му бојкот.Тако сам ја послије четрдесет дана бојкота,

батина, мучења, добио „слободу“, као примише ме у колектив, постадо и ја равноправни

члан осталих, осјећао сам се као да сам дошао кући, а не у логор, гдје ћу да мучим, али се

може узети тај однос, бојкотованог и оног, који је тамо у колективу, било је то 28.12.1949.

године.Послије скидања бојкота, поново, из мени непознатих ралога, мојег брата Павла

премјестише у моју бараку. Било је то послије доласка четврте групе 1950. године. У тој

бараки се налазио Бошко Рутовић, рођени Црногорац, те како смо се некако брзо, на неки

начин спријатељили, мада је то било строго кажњиво да се ближимо једни другима, него

само батине, цинкарење (проналажење непријатеља) изоштравање, једном речју никакве

сентименталности, ни према коме, баш као у логору код Гестаповаца. Бошко је, мислим

био правник по струци, иначе учесник НОР-а, од 1941. године, послије рата, радио у

дипломатији у иностранству, мислим да је учествовао у нашој делегацији у мировним

конференцијама које су касније прерасле у генералну скупштину ОУН. Био је прави друг и

пријатељ, како смо оскудјевали са свачим, мислим око исхране, храна никаква, ни

квалитет, квантитет, један хљеб тежине 700 грама дијелио се на шест дијелова, што значи

нешто више од 120 грама дневно, то се на оно мало пуре и себуре – кафе ујутру и навечер,

обично кувана кравља репа. Поред тога оскудјевало се са водом за пиће, која се довозила

са копна са специјалним бродовима „Мира“ и „Извор“ те када се довезе, дијели се у

металним поклопцима од војничких порција бивше југословенске војске, ти поклопци су

намијењени за салату, када би бар добио цео тај поклопац, него по пола, а сваки би од

нас могао (када би имао) попити по цијелу порцију воде, тако да смо поред глади, велику

муку имали без воде. Поред тога, почесто један од тих бродова – водоноша плове морем у

правцу Голог отока, ми гледамо са копна, баш као кобац у августу мјесецу, када парајући

крилима зрак пишти, постоји народно вјеровање, да он то чини зато што је жедан

(кажњен је), да не може да приступи до воде да се напије, тако се може примјенити и на

нас. Наши водоносци, када приступе до обале, односно пристаништа, којег смо ми

направили на Голом отоку на удаљености стотинак метара, као нешто осматра, кружи, као

да не може да приђе на пристаниште, док он изводи маневре, сви ми посматрамо и

молимо бога да се већ једном смилује да не пиштимо баш као онај кобац, али бадава,

брод водоносац, напушта тај простор мора (повраћа се) док ми и даље, не да пиштимо,

него падамо по камену, пошто нема земље. Обзиром да код моје куће гдје сам рођен

постојала је воденица, па сам, жељан воде, не једном, него неколико пута, преко ноћи

сањам, како онако читава количина оне ријеке, која иде преко лаконице и бадња умјесто

да тече на славину и коло, тече мени право у уста, јој Боже мог задовољства, али лажног и

кратког, само док сањам, тако пролазе тешки и крвави дани у логору смрти, многи људи

су тражили спас на тај начин, што су пили морску слану воду, од које добију не само

пролив, него и дезентерију, с једне муке на другу, још уз то као „додатак“добијају батине,

па често и бојкот. Да би то избјегли, Бошко Рутовић однекуд је пронашао „ново

извориште воде“ изнад бараке у којој се налазимо, приликом копања и постављања

темеља, однекуд се наишло на један слој глине (иловаче) тако да је ту остало удубљење и

приликом киша, ту се задржала мала количина воде у којој се прале кибле, али за нас

добро снадбевање. Једног дана, Бошко и ја смо држали стражу, док је брат Павле ишао са

порцијом да донесе, мени и на Бошков захтев: дохватите Ђукановићи тих гована да се

напијемо, тако смо ми пар дана, уз велики ризик пили воду из удубљења гдје се перу

кибле. 1950. године, једног дана, дотјераше свега тројицу министара из Хрватске, тачније

речено тројицу Срба, учесника рата, били су то Раде Жигић, Душко Бркић и Станко

Ћаница – Опачић, није им прављен дочек са стројем, али су зато касније имали прилике да

горко и крваво осјете све патње овог свијета, нарочито Раде Жигић, који је смјештен у исту

бараку гдје сам се налазио, тако да сам имао прилику да будем присутан његовом

мучењу. Он је одмах првог дана бојкотован, протурен је кроз строј наше бараке у којој су

учествовали сви присутни, а то значи 350 људи. Мислим да је био под бојкотом пуна два

мјесеца, а за то вријеме, преко дана мијењало се по неколико њих, који су га злочиначки

гонили, тукли, преко ноћи стално код кибле, једноставно су му савијали главу у киблу и

поједини „ревидирци“ савијали му главу по њој су други пишали, мислим да су то патње,

понижавања људи, који су изнијели терет рата на својим плећима. Поред тога на једном

од митинга, који су се почесто одржавали на простору у жици, када треба неко да се

раскринка, да се осуди банда, да се саопшти неко наређење од стране центра и управе

логора, ово баш као за вријеме рата у Србији, кад Нијемци стрељају народ за убијеног или

рањеног једног војника сазову народ, па уз помоћ добоша (бубња) објасне народу

наређење немачког комаданта. Тако и овдје у логору смрти, ако је потребно да се неко

осуди да би се код „ревидираца“ изазвао бијес, тада се нађе погодна личност, у већини

случајева до тада пријатељ, то ако неће добровољно, примора се, тако је једном

приликом на том митингу, са припремљене бине испред центра, почео да говори Душко

Бркић, исти онај, који је отјеран са Жигићем скупа, поред њега су се налазили сви

руководиоци центра и понеки милиционер и иследник, када је он ударио против Раде

Жигића, сви ми који смо то чули и познавали њих сву тројицу, окаменили смо се,

једноставно смо остали без коментара, без обзира под којим условима је Душко Бркић

„пристао“, на тако нешто, вјерујем да је то дотукло Рада Жигића, који није могао више

издражати, одузео је себи живот. Постоје двије варијанте, једна, да је на оној страни, која

гравитира планини Велебит, а која је тако сурова, окомита, сурвао се право у море, друга,

да је од иследника убијен. Није толико важно, која је истина (Раде Жигић, учесник рата од

1941. године, генерал, комесар армије, министар републике Хрватске, великог јунака

више нема) центар и управа логора смрти Голи оток увијек нађе оправдан разлог за

нестанак јунака, хероја.

Радомир Павловић