ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: ГОЛООТОЧАНИ ИЗ СРЕБРЕНИЧKОГ СРЕЗА

Из Сребреничког среза на Голом отоку били су синови Пере Ђукановића-солунца, вође устанка у Kравици 1941. године и вијећника АВНОЈ-а, Ђокан и Павле. На Голом отоку је био и Свето Павловић, замјеник командира полиције у срезу Сребреничком као и Зарија Николић из Зелиња. Сви они су припадали округу Kравица, који је дао 56 солунаца у Првом рату.

ИСПОВЈЕСТ СВЕТЕ ПАВЛОВИЋА

Свето је рођен у Оправдићима 1919. године. Умро је 2000. године у породичној кући у Бајиној Башти. Усташе Јуре Францетића су му запалиле 3. јула 1944. године у селу Анђићи супругу, кћерку од 6 мјесеци и сестру са још 9 Павловића.Тада је запаљено у кући у Анђићима 46 Срба.То није било довољно, па га је УДБ-а из Сребренице у јуну 1949. године послала на Голи оток. Ево његове исповјести коју је записао његов син Радомир Павловић.

„Једног септембарског дана дође управник и онако другарски нам рече да ћемо ми ићи на друштвено-корисни рад у предузеће “Мермер” и да ћемо добити храну за два дана. Увече око десет сати у собу је ушао један у радничком одјелу, изабрао десет нас и предао војницима који нас истераше напоље. Спровели су нас кроз град који је био пуст до жељезничке станице и вагона који је требало да нас превезе. Утјераше нас у вагон и убацише нам канту за вршење нужде, сви смо посједали. Ја у један ћошак и тако воз крену. Ту сам остао док воз није стигао на одредиште негђе око Светог Наума увече. Путовање возом је било у мукама. Од хране коју смо добили сви смо добили пролив и страшне болове у стомаку. Нас толико у вагону гушили смо се у нашем смраду. Kанта за велику нужду је брзо напуњена и почела се прељевати. Биле су то страшне муке. Ту нас истјераше из вагона у камион, а из камиона у неку стару тврђаву гђе смо и провели ноћ. Око пола дана смо добили по пола хљеба и конзерву коју нисмо имали са чим да отворимо. Ја виђех у мојој ципели “шпиу на петама” те ударајући њом отворих конзерву. После подне опет дође онај у радничком комбинезону и нареди да кренемо. И кренули смо у пратњи страже све до једног брега гђе су нам наредили да станемо и гђе су нас свезали у паровима. Одатле настависмо даље у једно отворено поље. Одбројаше десет из групе и кренусмо трчећим кораком један километер. Дођосмо до брода гђе нас дочекују са моткама спремљеним за тучу. Kада смо улазили, брзо смо пролетали поред стражара који су били заокупљени тучом моткама. Ја сам успио да се затрчем на 6 степеник и да ме стражари промаше. Тако смо побјегли на крај брода и сјели. Тако смо прошли без батина. Одатле смо посматрали остале како улазе док их дочекују са моткама и кундацима. Паковали су нас на први, други и трећи спрат. Брод је кренуо те вечери, ја и мој друг за кога сам био везан, удобно смо се смјестили и заспали. Изјутра угледасмо свјетлост, видимо да је свануло, а брод и даље плови. Утом су почели и дијелити доручак, кило хљеба по пару. Сутрадан у свануће брод стаде и трећи спрат поче да излази. Чујемо неку галаму, запитах се гђе ли смо ово дошли и шта нам се спрема. Kад је изашао и други спрат, сиђе стражар до нас који смо били на првом спрату и поче нас да тјера према излазу. Док смо излазили, опет су нас тукли оним моткама као кад смо улазили. Испред мене крену Бошко Чубриловић, удари га милицајац мотком тако да га обори на оне степенице и још га удара да устане. Ја прекорачим преко њега тако да сам опет избјегао батине. Пођелише нас кад смо изашли у три строја, ја сам био у средњем, главе погнуте на доле. Док смо стајали у строју, викали су нам “бандити и доле слуге Стаљинове, доле инфорбировци”. Погледао сам их, необријани људи у радничком ођелу са опанцима на ногама. Млади и стари. “Друже Тито ми ти се кунемо да са твог пута не скренемо”, а они су скренули, поче маса која нас је дочекала да се повлачи, а ми се гледамо гђе смо дошли? Утом дође један од старешина који нам нареди да се скинемо и да своје ођело спакујемо. Даде нам парче канапе да то увежемо са картама на којима пишу имена. Онда нам нареди да се окупамо, још је септембар мјесец 1949. године , још није толико хладно. Затим нам даде кошуљу, гаће, чарапе, блузу, панталоне и опанке. Kад смо се обукли, добисмо ћебе и јастук и упутише нас у бараку гђе ћемо спавати. Намјестисмо гђе ћемо спавати на креветићима што су направљени од даске на два спрата. Kад све намјестих, почех плакати шта ме је све снашло ни кривог ни дужног. Kако ћу издржати годину и по дана? Утом ми приђе један друг па ме упита зашто плачем, а ја му одговорих да ја нисам заслужио све ово, на шта он одговори да је нас много који нисмо заслужили али морамо издржати. Дођоше двојица са радилишта који су били у истој бараци и примјетише да сам ја нови у тој јутарњој групи па ме питаше одакле сам? Ја сам из Сребренице, одговорих. А шта си био тамо, упита један? Милиционер, одговорих ја, а на то ће он, и ја сам био капетан милиције у Зрењанину, име ми је Митар Галовић. Овај други је неки Радивоје, старији водник. Упитах Митра шта се ради овђе, а он рече да се јавим сутра да сам зидар и да ће ми бити лакше то него да вадим камен. Упитах га каква је храна овђе, а он рече да је јако лоша поготово на такав физички рад. Запитах се како ћу издржати? Дође вечера, па кувари изнесоше казан, ми који смо тек дошли приђосмо казану те и нама дадоше кувани грашак и хљеба. Након вечере прочиташе информације из новина, а утом дође и девет сати, а тад је повечерје. Дође један милиционер који нас преброја, записа и изађе. Kада је закључао врата, ми полако легосмо да спавамо. Овђе су кревети мало удобнији иако нема сламе у њима. Покрих се ћебетом и заспах. Следећег јутра у шест сати долази милиционер који откључава бараку, доноси доручак у кофи и по пола киле пшеничног хљеба. То је следовање за читав дан. Kад смо били у строју, дође један и упита ко је шта по занимању? Дође до мене, ја му одговорих да сам зидар те ме он упути у грађевинску групу. Тамо ми дадоше мацолу и двије спице. Kренули смо на радилиште да правимо неки магацин гђе ме одредише да зидам. После неког времена упитах га како зидам? Али ми не вели ништа, ваљда радим без примедбе. Приђе ми мој друг Зарија Николић па ми каже да не зна како ће ово издржати јер је вукао камен 400 метара, „Погледај колики су жуљеви први дан, ко зна шта ће бити касније”? Ја му рекох да се јави да је зидар и да дође код мене да му покажем како се ради, а он на то да не смије, виђеће да не зна како се ради па ће га окривити да саботира. На то му ја одговорих да се не боји. Након пар дана Зарији више досади да носи камен па се јави да је зидар. Следећег дана га виђех у нашој чети са мацолом и шпицама у рукама, гледа гдђ сам ја. Ја га позвах да гледа како се зида и уз мене и он поче да ради. И тако је било до нашег ослобођења. На радилишту није било никаквог превоза, нити запреге нити моторног возила. Све се преносило на рукама. Kамен се вади без мина, све ручно. Пијесак се вади из мора лопатом, такође ручно. Сваки зидар је имао два помоћника који му доносе малтер и камен. Упитао сам једног од мојих помоћника шта је радио прије овог, а он одговори да је био у редакцији новина, док је други био професор. И тако су дани пролазили, ради се али јако смо омршали због лоше исхране. Једва сам могао човјека да препознам са којим сам био у Тузли два мјесеца у затвору. Носимо исти веш који смо добили првог дана, необријани, доста омршали. Лоша хигијена па људи добише дизентерију, крв у измету. Нужду смо вршили у једну рупу, двадест људи један до другог. И мене иста болест снађе. Не смијем се јавити на преглед, а муку мучим, сваки час ме тјера у клозет али ништа, само крв. Издржао сам и прође ме та опака болест. Потом се Зарија разболе па све што је добијао за доручак он је давао мени јер није могао да једе. Ја му кажем да само буде поред мене и да ћу ја радити и за њега и за себе. Након неколико дана прође га болест али мене забоље рука и поче да отиче. Оклевао сам да одем код љекара, али након пар дана сам морао отићи. Kад сам отишао код лекара, он ми рече да дођем после три сата поподне што и учиних, рече ми да легнем и пребаци неки чаршав преко лица. Попрска ме нечим што мирише на алкохол и рече ми да бројим до тридесет. Ту сам и заспао, сањам како дижем неке тешке сандуке кад се пробудих, угледах човека на мени држи ми руку, објасни ми да ми је оперисао руку, да ми је исцедио сукрвицу и гној. Након тога ме упути у бараку и дадоше ми боловање од пет дана. Ишао сам на превијање сваки други дан. Тако петог дана одох на превијање и доктор ме упути на рад шести дан. Морао сам да радим само са једном руком, тако сам се мучио пар дана док ме рука није престала. Го до коже, вадио сам пјесак из мора, носио до подне камен у једној руци, а после подне у другој, спавао под креветом, нико ми није смио дати да припалим цигару и све друге тортуре сам издржао. То се не може описати шта сам све преживио. Тако је то прошло мјесец дана па смо свако вече почели да износимо шта је ко радио по питању Инфо-бироа. Једно вече упита собни старјешина има ли још неко ко није изнио свој став, те се јави мајор који је радио у УДБИ. Ђурица Ђуричић рече „Имам ја“ и поче да говори. „Ја сам се другови био изјаснио за револуцију, мислио сам да као народ треба да се удружимо са неком већом силом која би нас узела под своју заштиту, јер смо у току рата остали без игде ичега. Али сам погрешио, када сам чуо да је Стаљин хтео да преузме нашу војску, привредне гране и сва добра, тада сам се покајао. Али било је касно.“ Kолектив му одобри да је искрено говорио и да може да иде на своје мјесто. Старјешина бараке упита да ли има још неко? Јавих се ја, а он ми даде дозволу да говорим. Почех ја говорити, а мој говор прати 120 људи. Испричах ја моју причу. Из позадине се зачу питање, шта сам ја радио поводом резолуције инфор-бироа, да причам на ту тему јер је то оно што их занима на шта ја одговорих да нисам ништа радио поводом тог питања. Из бараке се зачу глас упућен мени “закамуфлиран непријатељ”, построише се и почеше ме гурати од руке до руке. Скинуше ми опанке са ногу и пустише ме низ шпалир, већ се нађох на крају строја те ме вратише на почетак. Шпалир је био скоро 500м. Kако је камење било по поду, а ја бос, поче крв да ми тече из стопала, а ја почех плакати. Старјешина предложи казну од пет дана бојкота. Та је казна, рад прековремено у најтежем условима и на најтежим пословима. Тих пет дана нису ми дали ни цигаре, а ако би тражио од некога, он би ме дрско одбио са рјечима “знаш да си бојкотован”!Пођосмо на градилиште али нисам међу зидарима већ ме одредише на неки одкоп гђе се треба поставити нека нова зграда. Дадоше ми трагаче-тезгере и одредише још једног крупног човјека да носимо камен 40 метара. Ја сам то јако тешко поднио за разлику од њега који је био крупан и имао снаге. Тако смо носили до дванаест сати кад руководилац најави паузу. Тада заказаше конференцију о томе ко како ради и ко не ради. Овај што је радио са мном узе ријеч и поче говорити о томе као овај бојкотовани неће да носи. Ја га упитах како може тако говорити кад смо ми одњели највише што он и потврди. Прође пауза од пола сата и назад на посао. Сад ми дођелише другог човјека и тако носисмо до три сата. Покуписмо алат и свако у своју бараку и одмах примисмо ручак. Чим смо ручали старјешина рече, ајде они бојкотовани на посао. Заједно смо туцалии камен све до мрака, кад се некако вратисмо у бараку и свако своје мјесто заузе. Ја им рекох да идем да спавам и да ме не интересује то што они читају. Би повечерје и сви легоше да спавају. Следећег дана ме послаше на море да вадим пјесак. Kад смо дошли тамо постављамо трагаче у висини рамена, а кад напунимо, истресамо на земљу, а одатле колона трагача носи на радилиште. Новембар је мјесец, вода је хладна, два човјека раде док један стоји на обали да се загреје и тако у круг. И тако до краја радног времена. Онда у бараку на ручак па поново на туцање камена све до девет. Срећа наша да следећег дана је дошло наређење од управника да ми који смо бојкотовани нисмо више јер се скида казна. Поново смо равноправни са осталим. Али остали су нас и даље бојкотовали, нас који нисмо ништа криви док су неки који су криви остали некажњени.

Ђокан и његов брат Павле су ”добро прошли”, њих нико ништа није тјерао да признају. Још док су били у Тузли Ђокан и Павле су разговарали “бањачким језиком” о томе гђе су пушке, међутим неко их је разумио и пренео шефу те их је овај позвао на разговор. Нису признали, правдајући се да немају више од четири разреда основне школе и да не знају никакав други језик. Међутим кад су дошли на Голи оток, признали су све. Они који су радили за резолуцију, а нису хтели то да признају су најгоре пролазили. Тако су једном Црногорцу по имену Панто привезали парче даске на врат на којој је писало да је непокорени инфо-бировац. Морао би сваки дан да пролази између стројева и сви из стројева су га пљували у лице тако да ништа није могао да види од пљувачке. Било је то јако мизерно посматрати. То је био један од начина да га присиле да призна. Био је још један случај када су из Брода истоварали купус, па је један украо главицу купуса. Можете ли замислити каква је глад могла натјерати човјека да једе такву храну. Он је прошао кроз исти третман као сви који су били бојкотовани. Други је пак био тако третиран јер је узео туђи пешкир. Ништа се није смјело узети што ти нису дали. Глад нас је мучила из дана у дан. Ми смо добијали кило хљеба и десет цигара на дан али ми смо радили десет сати на дан и нисмо могли задовољити глад. Није нам сметало што нема кише већ нас је морила глад. Толико смо ослабили  били да сам ја могао да направим рукама обруч око стомака, да се сапнем. Једног дана док сам још био под бојкотом поче и киша да пада па смо се склонили под неки наслон, па да то вријеме не би пропало вођа радова нареди да имамо конференцију. И тако и би. Рече он нама” Овде има другова који су бојкотовани и цигаре примају, закамуфлирали се па се не јављају”. Kо је тај, питају други из групе? Ја се скупих, кад поред мене што је био, наглас рече, овај овде и поче ме ударати. Ја устадох и брже побјегох у бараку. Сутрадан су ми скинули бојкот па ми нису могли ништа. Ужасна је дисциплина била без обзира на прошлост ко је и шта радио. Није било разлике између обичног човјека и руководиоца уколико направи неку грешку. Kазне су биле за све једнаке. Ниси смио ништа никоме говорити, сви око тебе би те могли одати код шефова, а ако би рекао неким случајем да подржаваш резолуцију одмах би сазвали конференцију и по казни би добио бојкот. Тако је један Црногорац по имену Блажо Милошевић рекао шта Ана Пукер говори против нашег руководства, која је била министар унутрашњих послова Румуније, он је њу подржавао, те је одмах усљедила казна. Сјећам се да сваки пут када смо ишли на радилиште смо морали пјевати ”Друже Тито ми ти се кунемо, да са твог пута не скренемо”. Имало је доста људи ту који нису скренули са тог пута, али су опет ту. Мени се више све стужило, да ми је само да се сит исплачем, гђе сам и зашто дошао. Да ли ће икада доћи вријеме да се сит наједем, да окрепим организам и отресем се мисли за слабом храном које ме море из дана у дан. Провео сам два и по мјесеца од 15. септембра до 29. новембра у жици исплетеној која је била четири метра висока, а два широка, на сваких 30 метара је био озидан бункер од камена са стражом и митраљезима. Нисмо могли никуда побјећи, а и да смо могли савладати наоружану стражу и жицу која нас ограђује, свуда око нас је било море. Тако да није било могуће побјећи. Читав логор скупио се у круг, негђе око пет хиљада људи. Пролазе дани, тешки са пуно мука и патњи. Помишљам до кад ћу бити у овој жици и да ли ће ко остати жив у овим условима. Једног дана формира се трећа бригада. Сви они који су се показали најбоље са својим радом и трудом треба да уђу у ту трећу бригаду. И раније је једна формирана и послата на изградњу пута Београд-Загреб. Док је још једна послата на вађење угља. И тако управник поче да чита. Прочита Зарију Николића, а ја се мало збуних, па нисам чуо кад је мене прочитао. Па ми Зарија рече да сам прочитан и да изађем. Стали смо у строј око 500 нас, покупили наше ствари и стали изван жице гђе смо били ограђени. Ту су се налазиле друге бараке, без стражара, нити су били милиционери да нас прате. Нема више бојкота и казни, живимо и радимо под најбољим условима. Храна је боља, примамо два пута седмично кување са месом. Имамо више времена за одмор, просто се не осјећам да смо затвореници. Једном недељно су нас пустали да се оперемо и умијемо јер се вода добављала у цистернама, то је иста вода која се користи за пиће и кување хране. Направили смо и поплочали једну долину на коју је киша падала и сливала у бетонске цистерне. Одатле смо пили воду јер је за истом била велика оскудација. Та наша радна бригада која је формирана била је трећа, прве двије су отишле али за нашу се још не зна. Дође и прољеће. И једног дана одредише нас грађевинаре да идемо на неко друго острво. Тамо смо радили и склапали бараке, то је био логор за жене. Kада смо завршили, ми смо се повукли и жене кажњенице су дотјеране ту. Наша читава бригада је пребачена у Нови Винодолски, а становали смо у Kленовици на равници. Ту смо радили на аутопуту Јадранске магистрале. Ту смо радили до маја 1950. године када је дошао брод по нас и назад за Голи оток. Ми смо се надали да ће нас ослободити. Kад смо дошли поново на Голи оток за нас је био припремљен добар доручак. Након тога смо се скупили у строј и управник нам сопшти да је стигло обавјештење од министра унутрашњих послова Александра Ранковића да ће они који су се својим трудом и радом доказали бити врсни градитељи наше земље и да ће бити враћени у партију. Да уколико смо спремни да поштујемо принципе своје земље, ћемо бити пуштени на слободу. И вели, кога ја прочитам да се иступи из строја. Прочита неколико нас од 500, и рече да смо од данас слободни грађани наше земље и да је до ослобођења остало још два мјесеца. Да ћемо остати ту добровољно још два мјесеца како би доказали да смо постали свјесни градитељи наше земље. На то смо сви у глас рекли “Хоћемо!”, И након тога се вратили на радилиште. Сад уопште нема милиције да нас чува, наш командант бригаде био је Обрен Стојковић који је до хапшења био министар финансија у БиХ. Његов замјеник је био Слободан Вуковић који је до тада био шеф УДБЕ за град Сарајево. И тако радисмо два мјесеца бројећи дане до наше слободе.

Мај мјесец 1950. године био је много топао, толико је било топло без капи кише да се није могло радити да смо морали мјењати радно вријеме. Устајали смо у четири сата да би почели са радом у пет па до једанаест, кад смо правили паузу до четири поподне када се жега мало умањи, па опет радили до седам. На паузи смо радили у мору и тако сам излечио реуму коју сам добио за вријеме рата. За то вријеме сам био најбољи радник мјесеца. Сјећам се свих мојих патњи кроз које сам прошао у току ислеђивања у тузланском затвору , али и после у Зеници. Ако се неко покаже да хоће да сарађује са иследником и жели да пријави друге који су радили за Инфо-биро, њега су ослобађали и он је ишао кући. Ако неко није хтио да сарађује са иследником њему се након прве казне продужава на још толико и тако док тај не схвати да мора да сарађује и да му нема излаза. То је био тај друштвено корисни рад. Да те натјерају да причаш и што није да би држава оправдала Голи оток и показала како људе успјешно преваспитава у интересу државе. Сјећам се још док сам био у Тузли у затвору, мене иследник два мјесеца ништа није питао, а ја сам ништа нисам признавао јер нисам имао шта ни признати. У собама су били различити затвореници и ту су једни друге шпијунирали и одавали после УДБИ. Једне вечери око 23х отворише се врата у мојој соби, на вратима официр УДБЕ и кључар донесоше писмо и дадоше Мујезиновић Фехиму. Рекоше му да су му писмо послали његови и да им треба да одговори. Сутрадан официр УДБЕ дође у исто вријеме и пита да ли је шта написао. Он рече да јесте и преда му писмо. А у затвору је било строго забрањено састајање затвореника, а поготово писање писама без одобрења шефа УДБЕ. Ја нисам знао да је то био метод сарадње са УДБОМ и наше испитивање да ли желимо да сарађујемо са УДБОМ. Зато су у нашим собама били убачени и обавјештајци који су пратили наше понашање. Kада би неко у затвору некога пријавио, тај би стекао повјерење код УДБЕ и касније био пуштен. Мој карактер мени није дозвољавао да пријавим људе и да се тако извучем из затвора. Kад сам дошао на Голи оток иследници су ми рекли да не сарађујем, а да су други сарађивали и пријавили шта се дешавало у мојој соби у Тузли, а ја нисам и зато сам овђе. Kада сам био на Голом отоку заједно сам радио са једним Македонцем који се звао Џама Скендер и био сам са њим нераздвојни друг, па сам му могао све повјерити. Отишао он једно јутро код иследника и вратио се са кутијом цигара, а ко добије кутију цигара значи да је нешто признао и постао је сарадник њихов. Ја га питам шта је тако дуго разговарао, а он каже о себи и шта је све радио и с ким се све дружио. Размишљао сам читаву ноћ о томе. Свако се на неки начин извлачи из ове смртне казне. И тако ће бити све док не положимо испит друштвено-корисног рада. Ујутро одох и ја код иследника. Он ми даде парче папира да напишем шта знам. Ја написах свој случај из Тузле за официра и писмо. Сјетио сам се још док сам био у станици у Сребреници да је ”он” у разговору са командиром рекао да пази шта говори и да се за такве ријечи иде у затвор. Kад сам предао иследнику папир о том случају, он прочита и пружи ми кутију цигара. Ја виђех да му је по вољи. Kада сам дошао на радилиште и рекао мом другу Македонцу да је и мени иследник дао кутију цигара. Он рече да је добро, да не бринем и да ћемо први бити пуштени. И заиста није прошло ни петнаест дана, 29. новембра формира се трећа бригаде и нас 500 прочита управник и рече нам да смо ми од данас ступили у трећу радничку бригаду и да смо полуслободни. А ми сви у један глас ”Ми смо Титови, Тито је наш”. Онда нам рече да узмемо наше ствари и постељину и да изађемо из жице у бараке. Kада сам дошао у бараку, ту је већ био други живот. Нема бојкота, нема казни, храна је боља, недељно два пута добијамо месо. За доручак пура и кафа. Дају нам приредбе, читамо новине, изводимо скечеве . Kада дођемо са рада, одмарамо испред барака, идемо на море, купамо се. Милиција нас више није чувала. Сада имамо свог руководиоца и он нам је давао задужења. Ту смо били све до јула. Да није било Скендера, ја се не бих знао снаћи и остао бих на Голом отоку ко зна колико дуго и питање је шта би било на крају са мном. Многи невини никада се нису вратили са Голог отока.

Голи оток је за нас био велики занат и градитељ човјека, јер смо се оспособили за будућност, изучили занат као зидари што нам је касније користило у животу. Kао зидар тада си могао добро да зарадиш. Ја сам до рата 1992. године направио двије школе, четири зграде и двије куће. Једну да имам на селу, а другу у Сребреници. Kада сам се запослио у Сребреници, саградио сам себи кућу на три спрата коју сам продао 1984. године и купио кућу у Бајиној Башти. За другу половину пара сам школовао треће дијете на факултету. Двоје ђеце су ми завршили за докторе. Био сам једини отац на братуначкој општини који је после Другог свјетског рата ишколовао два љекара. Зарија је био пословођа и својим радом је стекао велико богатство. Сад смо и Зарија и ја у пензији али ево ја и у 67. години још косим и радим све грађевинске послове. До 1992.године ја сам живио у Kравици, а Зарија у Зелињу. Свето је умро 20.12.2000.године у Бајиној Башти, а Зарија Николић 18.08.2001. године у Зелињу.

Из књиге Мемоари Светозара Павловића

Радомир др Павловић