ДР МИША ЂУРКОВИЋ: Освешћивање српске јавности

Нимало неважан део наших активности око јавних наступа председника САНУ јесте борба против дефетизма. Како је Сун Цу дефинисао пре више хиљада година, циљ сваког рата је да се код противника и пре сукоба убије воља за борбу и самопоуздање да се битка може добити. Кад се то уради субверзивним методама (психолошке операције специјалног рата), онда предаја и освајање постају пука формалност.

Елем, не само око питања Косова него и око разних других виталних ствари, многи добри људи често посустану, престану да верују да борба има смисла, дигну руке и препусте се судбини. Кључно је, међутим, да улазећи у сваку борбу знате шта хоћете, каква средстава имате и шта су реални циљеви које можете да остварите. И наравно, пре свега за шта и за какве вредности се борите и шта браните. Ево неколико примера.

Кад смо 2007. године Андрија Мандић, Српска листа ЦГ и нас неколико у Србији покренули иницијативу за увођење двојног држављанства, никоме се у власти то није допало. И иначе, у отварању српског питања у Црној Гори тада нисмо знали да ли веће проблеме имамо са кабинетом председника владе или председника Србије. Но, после озбиљно осмишљене и спроведене кампање лобирања, уз минимална средства, успели смо да створимо атмосферу у којој су сем ЛДП све партије у скупштини подржале овај предлог (тајна је била у скорим парламентарним изборима, па нико није смео да ризикује да га оптуже како је био против). Захваљујући тој акцији, до сада је бар пола милиона Срба ван Србије добило држаљанство наше државе.

Или да поменем низ битака које смо водили без икаквих средстава, а које смо упркос никаквим изгледима добили: спречавање доношења Грађанског законика, укидање тзв. образовних пакетића, спречавање увођења сурогације и еутаназије, итд. Ево, вишегодишње указивање на потребу враћања редовног служења војног рока врло је близу да се реализује. А још једно признање добили смо недавним налогом Европске уније својим службеницима и сарадницима у Србији да у јавној комуникацији обавезно користе грб Србије и искључиво ћирилично писмо! Погледајте билборде, свуда је однедавно ћирилични лого „ЕУ за тебе“. Дакле, док су пре 14 година европске главешине из Венецијанске комисије тражиле да изменимо члан 10 Устава, данас су прихватили да је ћирилица српско писмо и да у покушају подизања своје популарности код нас морају да користе ћирилично писмо.

И приликом отварања свих ових питања око Академије, врло јасно знамо шта је циљ онога што окупациони медији називају „линчом“, а несрећно Одељење историјских наука „хајком“. За нас је ово пре свега кампања освешћивања српске јавности о неприхватљивим наступима председника Академије, али и о низу других потеза и дешавања у овој установи који се косе са њеном основном сврхом.

Најпре морамо да побијемо ове бесмислице о томе како је Костић наводно погрешно интерептиран. Он овакве ставове о Косову износи у континуитету, на шта смо реаговали још пре две године (видети овде).

Надаље:

1. На челу САНУ не може да буде дефетиста који наступа са антиуставних позиција. Не може да буде човек који наступа у јавности неинформисано и некомпетентно, нпр. проглашавајући Србе у ЦГ националном мањином.

2. Ако, међутим, Академија стоји иза таквог председника и његових наступа, онда ћемо појединачно да питамо сваког од великих српских патриота и научника који тамо седе о чему се ради.

3. Добро је да је у јавност изашла неиспричана прича о томе како и зашто је већ спремљена изложба Тотални геноцид која је коначно требало у Кнез Михаиловој улици да прикаже Јасеновац, спречена и де факто забрањена. Очекујем да нам целу причу изнесе господин Вељко Ђурић који је изложбу спремао са покојним акдемиком Динком Давидовим. Онај ко је писао непотписано саопштење историјског одељења од недеље 17. јануара (вероватно исти онај ко је написао и рецензију изложбе) и господа Крестић и Костић требало би да нам одговоре зашто је изложба заустављена иако се у рецензији јасно каже да ситне примедбе око каталога аутори чак и не морају да уваже. Има ли то можда везе са посетом неких страних амбасадора академији?

4. Поводом изјава председника САНУ, а након наше петиције и веома успелог протестног скупа испред зграде САНУ и низа других јавних реаговања, академици Баста и Оцић затражили су хитно заседање Одељења за друштвене науке које је било заказано за уторак 19. јануара. Очекивано, господа Варади, Лошонц, Петровић и Костић (Александар) бојкотовали су ову седницу одбијајући инцијативу да се одељење и САНУ изјасне о наступима председника. Очекивано је да кадрови Џорџа Сороша и Светске банке имају такве ставове, али јавност има право да зна зашто су велике српске патриоте и научници Крестић и Чавошки одељење друштвених наука напунили таквим кадровима уместо људима који би се борили за српске националне интересе. Дакле, чиме је (правник) Арпад Лошонц задужио српску филозофију те је тамо изабран пре Слободана Жуњића (сада већ покојног), Јована Бабића, Богољуба Шијаковића, или Илије Марића?

5. САНУ је, чини се, у међувремену постала једна приватизована институција где се врти огроман новац, а научни и национални интереси полако падају у други план, потиснути идеолошким и финансијским интересима. Ово наше освешћивање јавности борба је да почнемо процес повратка академије српском народу. То ће ићи тешко, али као и у горњим примерима није немогуће. Отежавајућа околност је нпр. што је Одељење друштвених наука већ комплетно глајхшалтовано и тамо по логици ствари више ниједан српски патриота неће моћи да уђе. Но ми ћемо наставити да српску јавност упознајемо са неприхватиљивим тенденцијама које се у САНУ одвијају. По први пут људи чују шта је позадина оваквог Костићевог деловања и ћутања оних од којих се то није очекивало.

Занимљиво је иначе да се академици нису претргли у одбрани свог председника. Сем Варадија, нико се није огласио, а у јавности га бране распали курир алкохоличар (каже да је Костић патриота исто као и ЛДП!) и покоји политичар у покушају, који настоји да се допадне америчкој амбасади.

Узгред, пошто је господин Костић стално инсистирао да га критикују они који нису успели да уђу у САНУ, лако је проверити да нижепотписани никада није показао било какав интерес за нешто тако. Дакле, немам никакав лични мотив, а од свега овог имам само директну штету јер поново навлачим себи на главу неке моћне непријатеље.

Но, ту могу само да цитирам оно шта нас је научио још један велики Србин и српски писац, академик, који је додуше такође „еволуирао“ па се сада толико стиди свог сценарија за филм Бој на Косову да га је у каснијим издањима преправљао: „Косово није свилени јастук из Брусе, Срби знају за нешто скупље од главе… а Србија није шака пиринча па да је позоба свака врана коју ветар нанесе“. Бог ти позлатио десницу којом ово написа Љубомире Симовићу!

Захваљујући Теби српска омладина ће довека да пева „Христе Боже распети и свети“!