Др Милош Тимотијевић – КАКО ЈЕ НАСТАЈАО СРПСКИ НАРОД: ТАЈНЕ НАШЕГ СРЕДЊОВЕКОВЉА

С историчарем Милошем Тимотијевићем разговарали смо о историји настанка српског народа као засебног етничког ентитета, али и поукама за будућност које треба извући из тог циклуса, посебно у смислу очувања сопственог идентитета, традиције и карактера

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, докторирао 2011. године на Филозофском факултету у Београду, аутор 20 књига и преко 80 научних радова. Разговарали смо о уобличењу српског народа у средњем веку и траговима заветне свести данас и овде.

 

Како настаје један народ?

Стварање народа представља резултат дуготрајних, сложених и компликованих етногенетских процеса, који обухватају заједничко порекло (или само представе о њему), а затим материјалну и духовну културу (језик, обичаји, религија). Претежно словенски састав становништва и успешно консолидовање државе у раном средњем веку представљају најопштији оквир за опстанак и развој Срба као посебне етније у наредним столећима, с многим особеним елементима народног живота као што су, на пример, институције крсне славе и проширене породице као специфичног облика заједничког живота, али и успешне форме за чување и преношење традиције.

Да би опстала у дужем временском периоду, етничка заједница треба да поседује колективно властито име, мит о заједничким прецима, заједничка историјска сећања, један или више елемената заједничке културе, повезаност с одређеном „домовином“, осећање солидарности код значајних делова популације. Такав културно-симболички садржај у дужој перспективи ствара сродност међу људима, без обзира на њихово старије порекло, јер их уједињују „конститутивни митови“. Кохезија и самосвест етнија расте или опада у зависности од субјективног значаја који за њену популацију имају њени атрибути. Један народ може да апсорбује друге људске заједнице, али и да се поцепа.

Који су процеси битни за настанак Срба? Да ли су они више апсорбовали друге или су се лакше цепали?

Када су у питању Срби, присутна су оба процеса, с тим да је карактеристична веома рана самосвест о посебности. Питање најстаријег порекла Срба као посебног народа треба разликовати од раширености овог етнонима у прошлости који се среће код Источних, Западних и Јужних Словена. У сваком случају Срби се као народ рано помињу, док су порекло, етногенеза, „примарне“ и „секундарне“ миграције предмет бројних расправа, претежно лингвистичких и теоријских, при чему су историјски и археолошки извори веома оскудни.

Сасвим је сигурно да су Срби после сеобе на Балкан у раном средњем веку релативно брзо створили своју државу, у којој су живели с осталим Словенима и затеченим романизованим становништвом различитог етничког порекла. Процес њихове словенизације текао је споро, и према досадашњим истраживањима убрзава се тек с истеком XI века.

Какав је утицај хришћанства на настанак српства какво данас знамо?

Стварање јединственог народа било је везано и за примање и ширење хришћанства код Срба, најпре у првој половини VII века из Рима, а други пут у IX веку делатношћу Методијевих ученика, православним обредом на словенском језику. Треба истаћи да је за све Словене нарочито важна традиција настала деловањем Ћирила и Методија у IX веку, која је имала јасну поруку засновану на уверењу да су пред Богом сви језици равноправни, односно да сваки језик на коме се служи хришћанска литургија постаје посвећен. Стога се и сваки народ који стекне свети језик уздиже до статуса народа посвећеног за служење Богу, са својим одређеним легитимним местом и посебном мисијом у породици хришћанства. Словени су добивши литургију и свете књиге на свом матерњем језику добили и „реч“, дар који им је помогао да разумеју и објаве праву веру. Семантичка и мистична веза између „речи“ која означава освештани народни језик, и оваплоћену Реч или Логос – то јест самог Христа – представљала је важно место у делима многих средњовековних православних теолога. Посредно и изградњи идентитета.

Срби су увек били на међи Истока и Запада. Како се то одражавало на њихову рану историју на овом простору?

За Србе је прихватање нове религије био улазак у једну другачију цивилизацију у односу на словенско-паганску традицију, али на свом језику, што је омогућило и особено повезивање с раније христијанизованим и романизованим становништвом Балкана. После црквеног раскола 1054. године Срби су у политичком и културном погледу постали ближи Византији (већина српских земаља), што је у верском погледу значило окретање источној (православној) цркви. Међутим, све до стварања српске аутокефалне цркве 1219, Срби нису имали јединствену црквену управу. Становништво које је живело уз обалу Јадранског мора, у залеђу и у унутрашњости, било је под јурисдикцијом неколико архиепископија (Сплит, Дубровник, Бар, Драч, Охрид), с различитим црквеним обредима (на латинском и старословенском). Хришћанство је у сваком случају било значајно за интеграцију народа, што се може пратити и преко опстајања старих хришћанских култних места из раносредњовековног периода све до државе Немањића, што говори и о прожимању „старог“ и „новог“ становништва. У сваком случају формирање јединствене српске етничке заједнице на Балкану није био једноставан и брз процес, и трајао је вековима.

Срби су у средњовековним списима представљани као изабрани, заветни народ Божији. Колико је ова идеја утицала на нашу рану етногенезу? На крају крајева, колико је ова идеја оригинална?

Од времена Светог Павла сви народи који се одлуче да следе хришћанску веру постају „изабрани Божији народ“, без обзира на порекло. На тај начин сви крштени народи постају „изабрани“ у новозаветном смислу (ако то желе, и ако су спремни да се одазову). Сваки је народ „позван“ и „изабран“ народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот „да тражи Бога“ и да му у своме историјском „времену“ на свом географском „простору“, доноси своје плодове. Према хришћанском веровању народ није само биолошка појава на земљи већ и духовна, при чему су сви народи „исте крви“ (од Адама) и јединствени у једном небеском Оцу, али различити по даровима, језицима, плодовима. Као што сваки човек не може да опстане само као јединка, тако и сваки народ не може да опстане без заједнице с другим народима, при чему је по новозаветном схватању сваки народ „изабрани народ“, док је узор први изабрани народ – јеврејски. Класична тема хришћанске апологетике истиче да незнабожачки народ обраћањем у хришћанство стиче јасно одређен колективни идентитет, односно да чином крштења из непостојања прелази у постојање.

Месијанска идеја о „изабраном народу“ и „Новом Израиљу“ били су важећи средњовековни критеријум на основу којег се један народ одређивао као историјски. Свака земаљска држава постаје „посвећена“, а њен народ „изабран“ само ако се саобрази с идеалним прототипом, а то је Небески град и Вишњи Јерусалим.

Овај концепт постао је основа за формирање многих европских средњовековних држава и протонација, чији су најстарији свети краљеви увек представљани као мученици. На тај начин њихови гробови давали су сакрални идентитет заједници („Новом Израиљу“), и њеном месту у светој историји и коначном Спасењу у „Небеском Јерусалиму“.

Помесне православне цркве, за разлику од римокатолицизма, нису вршиле насилну унификацију обичајности народа који су се крстили. Каква је улога христијанизоване српске обичајности, попут славе? Који је удео Светог Саве и Немањића у крштавању наших народних обичаја?

Самостална држава и аутокефална црква свакако су биле неопходне за стварање и одржање протонационалног осећања код Срба. Једно од додатних објашњења за успешност овог процеса свакако треба тражити и у институцији славе, која није само христијанизовани пагански обичај слављења предака чиме је хришћански светитељ заменио старији култ већ је то био и чин добијања „духовног племства“ за читаву породицу.

Ипак, култ светородне династије Немањића био је одлучујући за стварање јединственог народа. На таквој баштини почивао је легитимитет државе и цркве, да би преко појма „изабраног народа“ српска историја, као и српска земља, добили и есхатолошку визију. Творци владарске идеологије Немањића и српске политичке теологије у средњем веку образовани су на Светој Гори. Надахнути Библијом, делима светих отаца и византијском традицијом духовности, веома су се трудили да не наруше устаљени поредак вредности. „Нови Израиљ“ и „Нови изабрани народ“ немају искључиво месијански смисао, већ представљају и тежњу да се српска земља припоји заједници хришћанске екумене, на чијем се челу на земљи налази највиша власт византијског цара и цариградског патријарха.

Срби су концепт „изабраног народа“ пренели из византијске империјалне идеологије о универзалности небеског и земаљског царства. Појава нових држава и аутокефалних цркава у средњем веку условила је и њихово увршћивање у хијерархију и структуру „небеског царства“, у коме су „придошлице“ свој легитимитет потврђивале националним светитељима, условом опстанка политичке и црквене самосталности. Јавна меморија светитељских култова испуњавана је бројним сликама, симболима, ритуалима помена и прослављања, и редовним учешћем народа у таквим догађајима у вишевековном периоду. На тај начин између „светих“ краљева („мученика“), династија и „изабраног“ народа образовала се чврста трансцендентна веза, која је утицала и на формирање новог идентитета народа укључивањем у општехришћански збор (новозаветни „изабрани народ“).

Каква је била улога српске средњовековне државе у настанку нашег националног идентитета?

Српска државност у средњем веку ослањала се на владарски и црквени престо, при чему је српска духовна елита изградила и развила доктрину о српској државности за цео српски народ, како за племство, тако и за све „работнике“. После потпуне христијанизације и учвршћивања православља, српски народ је према црквеној и владарској идеологији Немањића постао „савршен“ народ, „Нови Израиљ“, „изабрани народ“, који је у сваком погледу изједначен с најстаријим, и свим осталим хришћанским народима света. Таква владарска идеологија имала је и свој материјализован облик на многим фрескама у бројним задужбинама. Током XIII века у еклесиолошком смислу о „саборном народу Божјем“, а од XIV века као „симфонија“ световне и духовне власти. Независна држава, аутокефална црква, канонизација српских краљева и архиепископа, присуство светородне лозе Немањића и свих Срба као „изабраног народа“, условили су јачање српске државности и стабилизовање српске етничке свести. Поред тога, све до времена цара Стефана Душана, српска држава је према етничком саставу била држава претежно српског народа.

Данас се појам „изабраног народа“ доводи у сумњу као „хитлеровска прича“, а владика Николај, који га је, у 20. веку, блиставо реактуелизовао, оптужује се, бар од стране другосрбијанаца, као нациста. Тврди се да је концепт нације као хришћанске заједнице превазиђен, да је будућност „мелтинг пот“, и на крају крајева – „трансхуманизам“. Срби су заостали, „предмодерни“. Колико је истина да је идеја заветног народа у Срба пут ка потонућу у анималистичке атавизме?

Смисао концепта „изабраног народа“ код Срба, односно „Заветне заједнице“ (идеје која је касније постала позната као „Косовски завет“), значи одржавање идентитета народа у времену („савез с Богом“) који ће омогућити укључивање историје српског друштва у Божији план Спасења. Према овом схватању црква и народ јављају се и постоје код Срба само као појава историјске свести од времена када су примили хришћанство и формирали аутокефалну цркву, уместо некадашње обичајне паганске заједнице. Узор за хришћанске „Заветне заједнице“ био је Израиљ и Јевреји као „изабрани Божји народ“. Историја народа који је прихватио „Завет” доживљава се као континуитет једне заједнице у њеној идентичности (самоистоветности) сачуваној кроз време која не припада категорији овоземаљског времена. У питању је осећај „вечности“ која је „присуство Бога, литургијско догађање којим је време превазиђено и преображено у историју“, јер се размишља о Спасењу. Према оваквом схватању Србе као „Заветну заједницу“ обликује саосећање историјске свести и континуитета од Светог Саве до савремених дана, и у будуће до Другог доласка Христовог. Смисао „Завета“ (Косовског, Светосавског) јесте у опстанку нације и човекове личности у нацији као Цркви. Историја се доживљава као чување заједнице, да у сили своје вере и у свом идентитету опстане до Другог Доласка Христовог, као својеврстан „предукус Вечности“. Зато је „Светосавски завет“ заједница крштених Срба а Васкрслим Христом у Српској аутокефалној цркви, као што и сваки други крштени народ има од „Бога му даровани Завет“, који је живи савез са Богом. Прихватање такве заједнице значи и саосећање са заслугама и кривицом предака, затим и спремност на жртву као облик надвладавање смрти. Човек у нацији својом вољом чува заједницу кроз своја дела, жртве, подвиге и самосазнања. Жртвом датом за опстанак заједнице не губи се ништа. Она се приказује као облик превазилажења индивидуалност и потврђивања личности осећањем присуства историјске заједнице у себи, условом њеног опстанка у времену, јер је у питању солидарност и континуитет међу генерацијама, умрлим, живим и будућим. Такав однос према заједници створила је, чува и преноси православна црква, при чему се епско–јуначко–осветничко схватање нације доживљава као искривљење „Завета“, и помрачење хришћанског схватања заједнице. Према овом схватању Срби су са Светим Савом позвани да постану морална црквена заједница, која није ни државна, ни политичка, ни ратна.

У наше дане, темом заветности бавио се др Жарко Видовић, „човек – век“, како бисмо га могли назвати (1921–2016). Колико су његова тумачења српског идентитета актуелна?

По Видовићу, Срби су од времена Светог Саве и стварања аутокефалне цркве уобличили свој протонационални идентитет као заветна, празнична, црквена заједница која је вековима чувала сопствену историјску свест. Историјска заједница народа поистовећена је са Црквом, у којој се непрекидно обнавља историјска свест у форми хришћанског празника. Појединачне „смрти“ и проток „времена“ налазе се у другом плану у односу на „трајност“ и „бесмртност“, заправо континуитет живота једне заједнице у „вечности“. Овакав концепт темељи се на поистовећивању савремених са претходним, давно изумрлим генерацијама. Историјска свест постаје „духовно збивање“ у којем се прошлост и будућност „сабирају“ у садашњости, која престаје да буде обична „пролазност“ (време), и постаје „присутност“ (вечност).

Шта нам се десило након секуларизације? Откуда пукотине у нашој самосвести?

Овакав идентитетски концепт омогућио је опстанак Срба као посебне заједнице у вековима када је нестало државности. Нестабилност у стварању модерне српске нације постала је видљива од краја XVIII века, када се оријентација народа с духовно-православне основе окренула ка психичко-националној, што је означило трагичан и дуготрајан процес уништавања светог путем вештачке сакрализације историје. Такав концепт нације прокрчио је путеве секуларизацији и атеизацији друштва, при чему се уочава да су сви напори усклађивања сфере сакралног са сфером политике били неуспешни. Потоња доминација филозофије просветитељства у образовању друштвене елите условила је одбацивање традиција средњег века (нарочито хришћанских), да би временом дошло и до заборава семиотичких система из ранијих епоха, што је последично условило стварање интелектуалних баријера за разумевање српске православне хришћанске идентитетске баштине.
Иако нас је хришћански идентитет чувао у доба турског ропства, па и кад смо дизали устанке за слободу, секуларизам је ипак победио. Како и колико?
Средњовековни есхатолошки доживљај времена и људске заједнице показује да је историја низ светих догађаја, који имају егзистенцијални смисао. На тај начин заједница се дубоко укорењује, обезбеђује се трансгенерацијска повезаност, одговорност и морално јединство историјског времена, јер се „мисли“ и „делује“ из историје. Насупрот томе индивидуализам се дистанцира од традиције, често према њој развија отворени презир, уз ритуално самоискључење из заједнице као јавни доказ неприпадања. Заједничка историја и традиција уједињују људе, а аспект вечности противи се инсистирању на пролазности тренутка и доминацији безначајних догађаја (што се везује за индивидуализам). Тиме се заједница (народ) чини способном да делује на темељу трајних вредности, не само ради заједничке прошлости, већ и ради заједничких циљева у будућности, који историјским догађајима увек изнова дају смисао.

Кажу да је „Косовски мит“ превазиђен, да нас, овако напредне, уназађује. Неки о миту, неки о завету; ови други веле да смо заветно живи. Има ли наде за Косовски завет данас и овде?

Концепт „Завета“ (нарочито „Косовски завет“) никако не опстаје у колективној свести само као део преживеле традиције. У питању је снажан конститутивни мит који се непрекидно обнавља („семантичка константа“), дефинишући однос сваког појединца спрам вредности заједнице којој припада. Таква самоодређујућа матрица може се регистровати кроз свакодневно-егзистенцијалну и општеисторијску реалност колективног идентитета Срба. Ликови из народног памћења, нарочито „косовског предања“, уско су повезани са архетипским представама, и формирају јединствену структуру која је довољно еластична и дубока да у своје значењске оквире може примити протагонисте свих историјских епоха и социјалних сталежа. Косовски мит, светосавско наслеђе, мотив „изабраног народа“ и хришћанско-православна изградња „богочовека изнутра“ нису нестали, већ се поново појављују као важне упоришне тачке доживљаја српске етничке посебности и почетком XXI века.