ДР МАРИЈАНА Т. МРАОВИЋ:  „ПОСЛЕДЊА ДВОРСКА СТРАЖА“ БОРИШЕ ВУКОТИЋА

(Приредио директор Историјског архива Ужице Жељко Марковић)

Мемоари Борише Вукотића публиковани под насловом: „Последња дворска стража“, као својеврсна аутобиографска казивања аутора, писани су много година након завршетка Другог светског рата и голготе на Голом отоку која је обележила живот аутора и живот и смрт многобројних родољуба немоћних да се ослободе из тамнице доживљених страхота. Приређивач мемоарске грађе је господин Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице.

Предметно мемоарско дело значајан је историјски извор првог реда за проучавање друштвене и социјалне климе, посебно на локалном нивоу у међуратном периоду, периоду пред почетак Априлског рата, живота и рада припадника Војске Краљевине Југославије у заробљеништву у немачким логорима, потом ратног и поратног времена из угла симпатизера и касније опредељеног припадника комунистичког покрета. Значајно је напоменути да је наслове поглављима у мемоарима дао приређивач рукописа руководећи се тематско-хронолошким принципом и кључним моментима из ауторовог живота.

Веома битна чињеница која нам указује на интензитет и јачину осећања која је аутор имао према проживљеним догађајима, посебно на Голом отоку јесте податак да је са великом временском дистанцом започео рад на књизи. Прве редове како и сам наводи започео је 7. јануара 1981. године (рођен је 1918. године) „када троши своју седму деценију,, уз стремљење ка идеалу свих мемоариста, да у својим казивањима буде „до краја истинит“. Сећања није записивао у континуитету, већ је правио приличне временске размаке у писању, тако да је наставак рада на мемоарима уследио тек 29. јануара 1993. године.

Одлично познавање породичне историје и корена сврстава аутора у ред првокласних мемоариста, а наведено можемо видети кроз прецизне наводе о прецима, посебно о „свим Вукотићима рођеним у селу Дрежнику“. Са извесношћу коју даје постојање сигурних сазнања о породичним коренима аутор нас води кроз поглавље насловљено именом „Ваљарице _и воденице на Рзаву“, уз сећања на рано детињство, ђачко доба, сеоске обичаје и традицију, уз напомену да је почетак сазревања истовремено био и доба у којем је формирао своје прве политичке ставове.

Бориша Вукотић износи пажљиво детаље о регрутацији у Ужичком војном округу све до напредовања до места ађутанта команданта Краљеве гарде на крају обуке. Демонстрације 27. марта 1941. године, Априлски рат и почетак судбине ратног заробљеника и страдалаштва главног актера и његове најуже околине, односно сабораца, приказани су кроз поглавље под симболичним насловом : „Штуке над Савом и Дунавом“.

Аутор је кроз сопствене утиске реално дочарао еуфоричну атмосферу која је захватила Београд и земљу током демонстрација: „Изгледало је као да смо већ добили рат…“. Командант Вукотићевог пука, пуковник Петар Симић био је ухапшен и држан под стражом официра који су извршили преврат.

Прва запажања о комунизму и комунистима су изнета управо у контексту завере и заслуге за организовање демонстрација коју су комунисти приписивали својој организацији:

„Искрен да будем, био сам збуњен и скоро ништа нисам знао о тој организацији, осим најцрње о СССР-у, па поново упитах: „Зар су и они са наше стране?“

Аутор догађаје шестог априла 1941. године перцепира као њихов главни актер, али и са дугом временском дистанцом која је утицала да начин његовог приказивања истих буде слојевитији и садржајнији услед протока времена. Симболика садржана у наслову мемоарског дела „Последња дворска стража“ добила је своје обрисе у редовима који следе: последња стража Вукотићевог команданта гардијског капетана Владете Петровића, праунука Хајдук Вељка, са још два официра. Такође и размишљање аутора о организацији војске која „напушта касарну други дан рата, па Немци могу да се спусте мирно и да без борбе заузму касарну…“ и разочараност у виши командни кадар. Судбина пука након што је бомбардована касарна, у Кошутњаку, неинформисаност подофицирског кадра о ратној ситуацији и о дешавањима на фронту, су главна запажања аутора мемоара о првим данима рата, која су интензивирана његовим непознавањем судбине брата Радише који је такође регрутован.

Након одступања пука у правцу Лазаревац-Ваљево и доласка до Горњег Милановца у вечерњим часовима 16. априла 1941. године, пред потписивање примирја, односно капитулације и предаје оружја у војном кругу касарне отпочела је нова етапа Вукотићевог путовања, као ратног заробљеника, односно како је он назива „заробљенички живот“. Највећи део југословенских војних заробљеника транспортован је ван окупиране територије у другој половини априла 1941. године. Поједине групе послате су у логоре ван земље до јуна 1941. године. Сви главни немачки логори у Србији имали су у свом називу ознаку „транзитни“ (с!и1а§). Постојали су транзитни логори у Београду, Крагујевцу и Нишу. Припадници ЈВуО који су били заробљени без борбе у операцији „Шварц“ транспортовани су у логор на Београдском сајмишту. Одатле су упућивани у немачке заробљеничке логоре у Грчкој и Рајху. Најпознатији немачки заробљенички логори били су познати као з1;а1а§5 (логори за све категорије војске) и оДа§з ( логори за официре).

Од почетног ангажовања у својству ратног заробљеника на прању немачких камиона и џипова на Сави, код Чукарице, до сортирања и слагања војне одеће у магацину испод Калемегдана, преко Панчева, Вршца, румунског села, Темишвара, транзита преко Будимпеште и Беча, све до Трира, Вукотић дочарава реално ситуацију са одличним познавањем чињеница о карактеру и врстама логора кроз које је пролазио, уводећи нас у следеће поглавље мемоара под насловом: „Сар и Мозел у вештачкој магли“.

Уређени заробљенички логор у Триру, националност заробљеника, припрема и тријажа за одлазак здравих, способних заробљеника на рад у фабрике, руднике или села-општине Табен-Родт, града Конца близу Трира (рад на реконструкцији пруге), садржајно су приказани у реалном историјском контексту уз који аутор износи и стицање „неких схватања“ која су га доста „коштала у ропству, а и касније у слободи“. Долазак на рад код Немца Јакоба Милерасве до пред крај 1944. године обележио је већи део заробљеничког живота Борише Вукотића.

Током јуна 1941. године комесарске власти су регулисале поштански саобраћај према заробљеничким логорима у Немачкој и Италији. Цензура је била свеприсутна. Осим дописних карата почело је слање отворених писама упућених Београду и унутрашњости. У отвореним писмима заробљеници су опширно писали породицама, рођацима и пријатељима о себи, свом здравственом стању и распитивали се о ближњима. Отворена писма су пре слања била цензурисана уколико је постојала потреба за наведеним.

 

Објављено је саопштење опуномоћеника немачког Црвеног крста у Србији о начину комуникације са заробљеницима у немачким и италијанским логорима. Дописивање са заробљеницима у транзитним логорима у Србији није било дозвољено. Аутор се у једном делу мемоара осврнуо и на карактер и начин на који су ратни заробљеници комуницирали са породицама код куће, укључујући и питање обавезне немачке цензуре поште, од тренутка када му је од породице пристигла дописница са жигом Међународног Црвеног крста у Женеви, са поруком да је постао отац.

Информисање и пропаганда која је обављана међу ратним заробљеницима такође су били део ратне свакодневице аутора мемоара, што можемо закључити и на основу описа садржине листа Ново време који су заробљеници добијали од Недићеве владе како би се што боље „ информисали“ о ситуацији у земљи. Састављена је и „Нирнбершка изјава“ у виду наглашавања тежине ратне ситуације коју је требало да потпишу сви официри који су подржавали Недићеву владу. Изјава је била заснована на вестима које су из Србије добијали преко новинских чланака, говора и апела Председника Владе, односно из одабраних, цензурисаних извора базираних на материјалу Одељења државне пропаганде. Од официра се тражило да осуде комунизам и да се сврстају уз Недићеву владу. Осим потписивања изјаве, официри су, у случају да их немачке власти пусте на одсуство из ратног заробљеништва, потписивали и изјаву да неће помагати другам ратним заробљеницима и да неће предузимати ништа што би угрозило Немачку или њене савезнике. Део официрског кора у заробљеништву дао је подршку потписивању „Нирнбершке изјаве“.

Однос четника и партизана, дилема о поменутом односу и виђење два покрета отпора кроз призму аутора видни су и у опису односа немачких власти према лику и делу Тита и генерала Михаиловића, уз објављивање уцене односно награде од 100 000 немачких марака у злату, ко их убије, или помогне да буду ухваћени или ликвидирани: „Ми смо у ропству живели у заблуди. У почетку смо мислили да су у устанку једнаки и четници и партизани, да раде договорно“. Вукотић наводи да су његовог брата Радишу четници сумњичили због опредељења његовог брата у заробљеништву.

Сусрет са графичким радником Жарком Јончићем у радној команди у Концу, допринео је бољем информисању о стању на фронтовима преко радио станице „Слободна Југославија“, која се емитовала из Москве, уз доминанту тезу о преовлађивању комунизма, извештавању о победама Црвене армије на Источном фронту.

Сигурност и прецизност са којом аутор мемоара описује пропаганду Недићеве владе међу заробљеницима у циљу прикупљања помоћи за сиромашно становништво и избеглице на територији окупиране Србије, сведоче у прилог одличном перцепирању и изванредној меморији након великог протока времена од ратних дешавања до тренутка писања.

Аутор нас у догађаје пред сам крај рата уводи почевши од описа последњег дана рада на једном узвишењу изнад Трира 28. фебруара 1945. године, почетку америчких припрема за улазак у Немачку и совјетских припрема за напад на Берлин.

Поглавље под насловом „У крвавом сливу Сене“ представља ауторов опис последњих заробљеничких дана, формирања партијске ћелије и догађаја који су уследили све до повратка на ослобођену југословенску територију. Утисак који је на аутора произвело окупљање ратних заробљеника око ваздухопловног мајора Ђорђевића, ројалисте и присталице Драже Михаиловића и забрана официру војне мисије нове Демократске Федеративне Југославије, поручнику Свети Мартиновићу да уђе у југословенски логор, сведоче о подели која је владала међу официрским и подофицирским кадром по питању опредељености за један од два покрета отпора.

Ватромет у Соасону на вече 9. маја 1945. године, након пада Берлина је симболично означио крај рата и у очима Борише Вукотића и његових сународника у југословенском логору. Аутор је описао и присуство свечаности организоване поводом Титовог рођендана 25. маја 1945. године близу некадашњег Посланства Краљевине Југославије у Паризу. Веома је живо и његово сећање на сусрет са генералом Љубомиром Илићем, тадашњим југословенским војним аташеом у Паризу.

Као приоритетно питање поставило се повратак ослобођених југословенских ратаих заробљеника из целе Немачке у Југославију. Међутим, тај организовани повратак није било лако реализовати из више разлога. Тада се у Немачкој цалазило преко 20 милиона бивших ратних заробљеника, интернираца и принудних радника из разних држава Европе. Велики део железничких пруга и мостова према Југославији је био разрушен, тако да саобраћај није функционисао.

Репатријација групе Борише Вукотића возом као транспортом почела је у последњим данима јула 1945. године, а у време репатријације са значајним бројем прецизних информација, аутор нас води кроз поглавље под насловом: „Брзаци са Ђетиње“. У Објави за повратак кући коју су добијали ратни заробљеници репатрирци био је наведен идентитет лица, као и логор, у случају Борише Вукотића Сталаг XII, Немачка, као и да се „од војне обавезе отпуштају на неодређено време“.

Симболичан повратак у Београд и сусрет са војником из ауторове Петнаесте чете Краљеве гарде означили су и нову прекретаицу на даљем животном путу, посебно уз сазнање да је његово родно село Дрежник имало „само једног партизана који је могао носити Споменицу ’41“.

Избор за секретара партијске ћелије, повереника за привреду и члана Среског извршног одбора, секретара партијске организације, у коју спадају чланови КПЈ, службеници СНО, среског суда и среске милиције, обележили су ауторово бивствовање у првим послератним годинама. Ауторова перцепција каснијих дешавања од почетка разлаза са Информбироом („Не сећам се тог кобног датума у јуну 1948. године. Исти тај дан су у свим дневним листовима објављена претходна писма ЦК бољшевичке партије из Москве. Објављена је и резолуција Информативног бироа са седнице у Букурешту, којом се осуђује руководство ЦК КПЈ као издајничко. Ова најконспиративнија тајна је сада објављена целом свету, на обе стране.“) битна је као спона и као тачка која дели сећања и која појашњава велике задршке и временски распон у писању, као терет који је писац мемоара морао да понекад остави по страни пре него што га понесе даље.

Низ околности и тежина ситуације у којој се нашао Бориша Вукотић, приказани су поступно кроз низ догађаја које су аутора мемоара, као и бројне друге припаднике Комунистичке партије коштале целокупног дотадашњег живота, положаја и евентуалних привилегија, а у великом броју случајева и физичке егзистенције. Одузимање изборног имунитета, лишавање слободе и претрес стана били су значајан корак ка одузимању идентитета.

 

Као и некада када су највећи број ратних заробљеника чинили Срби, тако су и тада у време сукоба две партије, два света и две државе које верно и аутентично осликава Вукотић у својим сећањима, Срби били ти који су искусили судбину Голооточана у највећој мери.

Велики труд приређивача, господина Жељка Марковића, да рукопис, односно мемоари Борише Вукотића, угледају светлост дана, као и стручност приређивача рукописа, допринели су да научна, стручна, али и шира јавност данас пред собом има вредно мемоарско дело, јединствено не само по начину казивања, већ и по садржини која представља прворазредни историјски извор, за будућа историографска и друга истраживања научног карактера. Приређивач је на крајње систематизован и методолошки адекватан начин појаснио тематске, именске, географске и друге одреднице, уз детаљно презентовање наслова домаће историографије о поменутој проблематици. Својеврсно сведочанство страдања у ратним и поратним догађајима приказано кроз сећања Борише Вукотића, тиме остаје забележено и сачувано од зуба времена.

Због свега наведеног мемоаре Борише Вукотића „Последња дворска стража“ приређене од стране директора Историјског архива Ужице, господина Жељка Марковића, најсрдачније препоручујем за објављивање.

 

др МАРИЈАНА Т. МРАОВИЋ, научни сарадник и архивски саветник