“Декадентан попут позног Римског Царства, Запад је пред самоубиством због своје ирационалне реакције на вирус Цовид-19.”
За научни и политички блог Референтни Оквир пише Др. Лубош Мотл, чешки физичар и теоретичар, доцент на Харвард Универзитету од 2004. до 2007. године.
Многи мисле да је Цовид-19 нека врста ванземаљске инвазије која ће довести до смака света. Али праву опасност доноси вирус чак и погубнији од овога, а то је мржња према свим вредностима које су вековима биле темељ наше цивилизације.
Већ годинама се питам зашто је Римско Царство нестало и замениле га заједнице које не могу ни да се мере са његовом цивилизацијом? Како и зашто је људски род оволико назадовао? Најновија догађања дала су одговор на ово питање. Оно није нестало услед некакве катастрофе, већ због недостатка жеље његовог становништва да подрже своје „царство“ и његове вредности. И као што је то било пре неких 1500 година, тако је, бојим се, и сада. Криза Цовид-19 – или прецизније, реакција на њу – показује да су људи постали незаинтересовани, повучени, и да се превише фокусирају на ствари које немају никакве везе са коренима њиховог друштва. Сви смо ми сада – или, нажалост, већина нас – Римљани нашег времена.
Велики број Западњака одлучно прихвата суицидни крах њихове привреде како би покушали да зауставе вирус који углавном узрокује смрт код старих и болесних људи неколико недеља или месеци пре него што би они ионако преминули. Са истом одлучношћу пропагирају и да на свету постоји 46 полова, а не два; да морамо да смањимо надимање код крава како би се спасили бели медведи; да милиони миграната из земаља трећег света морају бити прихваћени у Европи под претпоставком да су сви они неурохирурзи; и тако даље.
Распрострањено је мишљење да све, па самим тим и привреда, мора да се жртвује како би се победио корона вирус што је идентично средњовековном лову на вештице; већи се фокус ставља на жртву уместо на проналазак ефективне методе суочавања са проблемом.
Стигла је рецесија! Светској привреди прети период велике неизвесности, тврди С&П
Наша масовна култура, која је све декадентнија, временом је постала још више идеолошка и отворено се противи вредностима које представљају темеље западне цивилизације. И иако се дичи чињеницом да је „контракултура“ и поноси се својом независношћу , она је овладала скоро свим каналима комуникације помоћу којих људи формирају своје ставове, укључујући и доминантне медије и политичке партије.
Наши лидери су под толиким утицајем масовног размишљања и толико спремно уводе мере за затварање бизниса, да ће то довести до најгоре рецесије икада запамћене у историји. Хиљаде бизниса су пред затварањем, а дугорочне прогнозе су тмурне. Светске владе се ангажују како би се покриле плате и финансирале јавне службе. Како порески приход готово неће више ни постојати, дуг држава постаће огроман. Неке државе неће успети да плате своје дугове, или ће чак и почети са штампањем новца, што ће довести до великог раста инфлације. Вероватноћа је да ове земље неће успети да финансирају здравство, полицију и војску, и тако ослабљене преузеће их друге државе, те ће самим тим и нестати са мапе света.
Иако би ово било у најгорем случају, готово је сигурно да ће затварање бизниса довести до рецесије попут оне током Велике депресије. Па ипак, шта на то каже већина западних земаља? Оне или овога нису свесне, или за то не маре, или им, пак, ово иде у прилог. Изгледа да оне не мисле о опасностима које ће уследити. Уместо тога, више их занима која је најновија славна личност оболела од вируса Цовид-19.
Конзументи ове масовне културе нису постигли ништа од достигнућа њихових предака – просветљење, теорију релативитета, парламентарну демократију, индустријализацију, велика достигнућа у филозофији, науци, књижевности и инжењерингу. Они не морају да бране праве вредности пред конкретним непријатељем – њима је довољно да се крију у маси којом влада једнообразно групно размишљање.
Животи наших предака били су тешки и кратки; они су морали да раде много, да произведу довољно средстава за живот, боре се са непријатељима и бране своје наследство. Из свега тогла никле су бројне вредности које трају и данас. Једино што данашње генерације западних држава умеју да произведу, и то у екстремним мерама, јесу ирационално размишљање и паника.
Ако ванредно стање од два месеца не буде било довољно да се заустави овај вирус, онда ће га они продужити на шест месеци, ако не и неколико година. Кина је донела одлуку да уведе строге мере, али су оне биле довољно ефикасне да нису ни морале дуго да трају; многи Западњаци желе да њихове чак и слабије мере трају далеко дуже. То је очигледно ирационалан приступ; уместо да траже решење за проблем, рационални лидери (попут лидера Пекинга) покушавају да проблем у потпуности елиминишу. А што се брже вирус елиминише, то је јефтиније по државу.
Бесмртност као људско право
До овако суицидних мера није дошло због вируса Цовид-19. Запад већ деценијама живи у просперитету у коме материјална богатства и уређену здравствену заштиту узима здраво за готово. Многи су заборавили како изгледа глад (а већина се никад није ни сусрела са незапосленошћу). Навикли су да захтевају чак и већа „права“, као што је „право да се не вређају“.
Активисти су направили сензацију од мањих и безазленијих претњи нашем опстанку и захтевали да их влада реши. На пример, светски покрет за борбу против климатских промена залагао се да се глобално загревање од 1-2 ̊Ц, узроковано испарењима угљен-диоксида током читавог једног века, схвати као армагедон који мора да се избегне по сваку цену.
Са овим у виду, може се очекивати да ће први „прави проблем“ – попут најновије заразе налик грипу – уплашити људе. Јер уколико убедите становништво да је глобално загревање од 1-2 ̊Ц буквално смак света, да ли је онда чудно што су људи престрављени од нове заразе која потенцијално може да убије неколико милиона старих и болесних људи?
Егзистенцијална претња коронавируса – или барем наша ирационалност у сусрет њему – већа је од климатске претње (иако је и даље веома мала). Западњаци који већ дуго времена нису осетили никакву праву кризу, запали су у посебно стање које амерички музичар Реми зове „афлуенфламација“– патолошка навика да се безазлени проблеми преувеличавају. А када људе са овако осетљивим ставовима суочите са правим проблемом, односно пандемијом, код њих настане потпуна пометња.
Када причамо о вирусу Цовид-19, где је свака смрт коју он изазива саблазно представљена, долазимо до закључка да је „бесмртност“ још једно од „људских права“. Овакво паметовање подразумева да су наши лидери безуспешни у борби против вируса јер нису способни да бране ово такозвано људско право. Али оваква преосетљивост само је један део проблема. Многи Западњаци намерно желе да науде сопственој економији, корпорацијама, богаташима и владама јер не осећају никакву приврженост или одговорност према њима. Узимају сигурност и просперитет здраво за готово. Њима храна и новац долазе „од негде“, а одакле, то их не занима.
И верују да су институције које су суштинске за њихов опстанак – влада, банке и тако даље – „зле“. Неки од њих су једноставно финансијски неписмени. Али остали знају шта раде и са узбуђењем захтевају да се потроше билиони како би се и минимално повећала могућност да неки 90-огодишњак избегне заразу и поживи мало дуже. Они уопште не прихватају чињеницу да зависе о друштво и државни систем. Такође не схватају да су њихове моралне вредности, њихова „људска права“ једино могућа ако их финансирају просперитетна друштва.
Пошто сам почео поетски да се изражавам, да будем мало јаснији: сценарио који сам овде представио – који се завршава самоубиством Запада – може се избећи, и ја се надам и верујем да ће тако и бити. Знам и неке који су спремни да се боре за његов опстанак.
Али чак и да се ово хитање ка затварању бизниса успори и државе врате привреду на стање пре вируса, наш свет неће бити исти. Многи људи ће са узбуђењем гледати на ову кризу и покушати да је понове. Полицијски час ће вероватно умањити испарења угљен-диоксида ове године, па ће се активисти за борбу против климатских промена вероватно залагати за неке сличне исходе у будућности. Терористи ће можда започети неку нову заразу – која ће по свему судећи бити далеко ефективнија од било каквих напада ножевима или бомбама.
Могуће је и да ће суочавање Запада са смртношћу довести до тога да људи врате мало здравог разума и нагона за преживљавањем. Можда ће свест о банкроту неколико земаља услед овог вируса бити довољна да се дозовемо памети. Можда ће људи схватити да реакција на коронавирус није била једнака широм света. Али чак и да се све ово деси, бојим се да није довољно.
Ми морамо да прихватимо чињеницу да Запад и даље неће имати позитиван однос према коренима своје цивилизације – и да је управо то вирус који је егзистенцијално и фундаментално много јачи од вируса Цовид-19.
Референтни Оквир