Др Душко Кузовић: ШТРАЈК ГЛАЂУ

ДР ДУШКО КУЗОВИЋ

Штрајк глађу је последња одбрана која људском бићу преостаје након одузимања свих расположивих средстава да одбрани суштину свог бића. Вредности за које се бори и живи човек је суштина бића, а не новац и привилегије.

Штрајк глађу можемо назвати црвеним словом наше културе. Штрајк глађу је свето место које наша култура са уважавањем чува вековима. О њему се говорило са посебним уважавањем, у то се вербално не дира без посебног разлога. То место обилазимо са посебном пажњом да га не бисмо оскрнавили.

То је последња одбрана бића које се бори за своју суштину. Ако дираш у штрајк глађу, као да комад хлеба узимаш детету из руке или лек из руку оног на постељи. То је танка нит која људско биће држи у вези са светом институцијом живота. Живот и његове делове нити дајемо нити имамо право да одузмемо.

Штрајк глађу је свети тренутак људског бића које свесно укида своје постојање, јер свој живот поставља испод идеје или вредности. То је тренутак жртвовања појединца за добро заједнице. Вековима, сваки појединац који је себе дао за добро заједнице, са посебном пажњом је чуван, јер је то механизам који одржава и чува заједницу. Ко је нападао тај механизам одржања заједнице, исто као да ју је мачем и огњем напао; као да је похарао домове и света места, одвео жене у робље и побио нејач. Није било разлике!

Штрајк глађу је друштвено место које се вековима поштује консензусом заједнице. То је мали узак простор који чувамо из поштовања према другим око себе, јер могу бити принуђени на ту врсту одбране. То је место које чувамо из предострожности и за себе, јер у Србији „не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа“.

Штрајк глађу је аларм који окреће главу већине друштва према проблему који је важнији од нечијег живота. То није позив да гледамо према људском бићу које се определило да се стави на пут самоуништења. Тај разлог је толико важан да му је потчињена чак и светиња живота. То је аларм, упаљена црвена лампица о квару у систему чији смо ми градивни део. То је информација о болести заједнице, позив за потрагу за кваром у нашој широј породици, позив на деловање ради опстанка!

У здравству (нормалног друштва), нико не покушава да симптоме озбиљне болести појединца извргне ругању или занемаривању. Штавише, држава организује систематске прегледе, информисање јавности, све мере правовременог откривања проблема како би се смањила штета по здравље или губитак живота. Али, када је у питању здравље друштва, ту се занемарују сви симптоми и правовремени сигнали. Зашто? Зато што нисмо власници наше заједнице нити државе. Ми смо окупирани!

Шта гледамо у пракси?

Гледамо зло кога међу зверима нема. Тај свети чин штрајка глађу, последње оружје одбране умирућег човека, најважнији сигнал смртоносног проблема заједнице, троши се за јевтине тренутке скретања пажње јавности или на себе или са дневних проблема. Свето место остављено за одбрану појединца се масовно злоупотребљава и обесмишљава.

Наравно, не треба укинути и прорачунату намеру да се штрајк глађу обесмисли како би се окупирани роб разоружао, а заједница лишила сигнала да је у смртоносној опасности. Да ли су тога свесни они који злоупотребљавају штрајк глађу за личне, јевтине, краткотрајне добити или то раде по налогу окупационе централе?

Због безброј изиграних ситуација, због штрајка глађу који су били скечеви, ми не реагујемо на стварне и искрене чинове. Да не бисмо данас видели све шта се дешава око нас, преживели смо све преваре и глумљења штрајка глађу. Једноставно, промишљено су нам спржили сензоре и ми не видимо да су скечеве и политичке преваре заменили стварни догађаји, стварне борбе људских душа која се боре за опстанак. И сада, када се то стварно дешава, када појединац стварно жртвује себе како би одбранио идеју или нас упозорио, ми нисмо у стању да то видимо. У ствари, гледамо а не видимо, слушамо а не чујемо!

Запуштено друштво, само да би неко, без великог напора и стручности, могао мирно да седи поред пореске касе и заједничких ресурса (читај – пара ради и лагодног живота ради). Паразити који, неспособни за самосталан стваралачки живот, окупирају организам живог бића способног за живот и исисавају из њега животне сокове до његове смрти. Од неких паразита организам се може сам одбранити, а од озбиљнијих је потребна помоћ. Ту ужасну чињеницу део нашег друштва управо спознаје – нема нам помоћи са стране; морамо се сами ослободити паразита који су нашу заједницу довели на корак од угинућа!

Шта нам ваља чинити?

Институција штрајка глађу мора поново да постане света тачка друштва. Не само штрајк глађу већ још неколико поступака који преостају људском бићу када потроши све алате које му дражава нуди. Зашто?

Па управо гледамо како изгледа живот када затаје сви алати државе, правосуђа, религије, традиције, јавности, медија, заједнице! Шта видимо?

Видимо на хиљаде очајних људи који стоје беспомоћно пред машином која им меље животе, породицу, лични живот, све до чега им је стало. Као да стоје пред крематоријумом у који га непријатељ гура.

Не смемо дозволити да наша заједница ћутке прелази преко ужасног стања беспомоћног појединца. Живимо живот у коме су ускраћени сви алати одбране достојанства појединца које смо изградили стварајући државу. Зато је потребно вратити средства одбране и појединца и породице и заједнице који се налазе изван онога шта нуди држава.

Због опстанка заједнице морамо очистити поменута «света места» (а посебно штрајк глађу) од ђубрета које су лоши политичари и битанге набацали на њих и оставити их појединцу који нема другог избора. То морамо урадити часно и поштено, и након чишћења та места морају стварно функционисати. Као добош у који се једном удари и целу заједницу окрене ка себи, као звоно које «мимо протокола» зазвони упозоравајући заједницу на опасност. То нам треба ако хоћемо да наша заједница преживи, а и ми сами. Јер, да ли сте сигурни да сте живи ако нисте у заједници у којој сте стасали?

Данас гледамо како се неко из наше заједнице определио да ступи у штрајк глађу због својих уверења. Према информацијама, тај чин је искрен и поштен (није лажни штрајк глађу којих смо се нагледали од превараната на политичкој сцени). Шта наше друштво у овом тренутку може лакше да прихвати а да не буде угрожено: да невин буде осуђен или злочинац некажњен? Наглашавам, данас!

Оптужбе које су о штрајкачу глађу изнете у таблоидима (који су прерасли у партијско правосуђе) су заузеле јавно мњење. Нисмо добили увид у истину штајкача, који хоће нешто да нам каже. Научен сам да овакве сигнале тражим и слушам, јер можда је битно за опстанак заједнице.

Нисам за придруживање пропалом пројекту Европске заједнице, нити за НАТО, нити за храњење украјинске деце оружјем како би убијали туђу децу, нисам за идиотизацију друштва која се пласира преко плаћених НВО, нисам за скривено финансирање из иностранства, тражим велики ресет друштва. Значи, све вредности за које живим (овако како живим), су на супротној страни од вредности штрајкача глађу.

Али не желим да живим живот као моји непријатељи, јер чему онда ова борба?! Желим да браним достојанство људског бића, макар оно било на супротној страни војишта! Бранећи њега браним себе и своје. Зато тражим да се чују разлози због којих једна професорка, академски сународник, у Новом Саду штрајкује глађу. У интегралном облику, без препричавања, превођења и објашњења.

Поступимо исто као официр српске војске Светомир Ђукић, који је након битке на Ади Циганлији 1914., уз војне почасти сахранио непријатељске војнике које је поразио. Шта више, ти исти непријатељски војници су пар дана раније, након лома понтонског моста на Сави, давили и бајонетима гурали у реку српске војнике. Али то је њихов терет пред Богом и пред собом! Никада није било лако бити Србин! Ко посустане или не може да издржи, нека се склони.

Са „штетним“ процесима у друштву се не обрачунава тамницом, већ марљивим радом државе на побољшању живота грађана. Реалним квалитетом живота појединца и заједнице који су видљиви и опипљиви. Тамница у које се стављају друштвени „проблеми“ је сигнал да неко не зна да ради посао који му је поверен, да га не ради како треба, или га ради супротно интересима заједнице. Друштвени „проблем“, који је у тамници, је знак да се проблем не решава!

Не може се утамничити идеја, ма колико била штетна. Изоловати носиоца вируса је можда могуће, али изоловати носиоца идеје је немогуће! То је одавно позната чињеница. Тамничење појединца ради идеје је знак запуштеног друштва, знак приватизације државе или скривања правих намера режима према заједници; или све заједно.

Криза у Србији је последица лоше владавине и уништених институција! Политички живот не постоји! Демократија је уништена! Република је отета!

За њих нема повратка са пута којим су кренули. Нема ни наде да ће спасити себе. На жалост, нема наде ни за већину у овом друштву, све док у самртном клинчу, ходимо истим путем којим ходе и они!