Председник Републике Француске Емануел Макрон недавно је изјавио да ће тражити „поновну процену визне политике уколико се Косово и Србија не понашају одговорно“ („Re-evaluation of visa policy if Kosovo and Serbia do not act responsibly“) (овде, овде). У изјави је суптилно дат акценат на Србији, а не на Косову.*
За здраве уши у Србији, које нису оболеле од фраза и корупције, ове речи звуче као уцена: ако писано не потврдите да је наше, то што смо вам отели, ми ћемо вам скоро, па онемогућити улаз у нашу државу!? Зар је могуће да неко може помислити да ће било који суверен народ себи дозволити да се сагласи са отимањем близу 20% државне територије у замену за право да може без визе да уђе у Француску, Европску унију или било који део света!? Ова изјава је покушај ограничавања права грађана и капитала из Србије да делују са једнаким правима – у Француској и Европској унији.
Француска политика даје овакву изјаву у тренутку када је трговински дефицит Србије према Француској близу 100 милиона еура и када у Србији послује преко 120 француских компанија. (овде). А колико српских компанија послује у Француској? При томе, знатан број француских компанија у Србији повезане су са скандалима који су месецима тресли српску јавност, али не и правосуђе (београдски метро, депонија Винча, београдски аеродром), док већина уговора се означава као злоупотреба политичке кризе у Србији.
Српска економија, отварањем према Европи, научила је нешто, то је неспорно. На другој страни, у том процесу, више намерно него случајно, уништене су велике извођачке грађевинске компаније, произвођачи грађевинског материјала и опреме, домаћи банкарски сектор, и коначно, цео економски простор Србије је препуштен страним компанијама. Сада купујемо паре код странаца да бисмо тако платили радове које изводе у Србији њихове компаније. На тај начин ми објективно плаћамо економски развој и социјални мир страних држава. Наглашавам, већином су то радови које су до јуче наше домаће компаније изводиле у иностранству.
Француске влада, економском политиком коју води у Србији, као да покушава да надокнади део губитака услед прогона из колонијалних поседа у Африци. У Србији тренутно послује око 120 француских предузећа (овде) од којих су највећи Аеродром Никола Тесла у Београду, Мichеlin Тigаr Тyrеs, Agricole Group, Lafarge (Lafarge Holcim), Tarkett, Le Belier, Lactalis Group, Bоngrаin SА (Mlekoprodukt), Streit Nova (овде). При томе, оне у Србији обављају послове по којима су до скора у свету биле препознате – српске компаније. На пример, управљање пројектом изградње Београдског метроа вршиће француска компанија „Систра“ и немачка компанија „Дојче бан“ о чему одушевљено говори српски министар грађевинарства Горан Весић:
„Dobili smo konzorcijum dve renomirane evropske kompanije, nemačke kompanije Dojče ban, koja je nemačka železnica i francuske kompanije Sistra, koje su pobedile na tenderu i koje će upravljati projektom izgradnje Beogradskog metroa. Ugovor je vredan 46 miliona evra, raspisan je iz budžeta Republike Srbije, što znači da ga mi kompletno pokrivamo iz našeg budžeta“ (овде)
Француска политика, овом изјавом свог председника, којом се прети редуковање права држављана и капитала из Србије у Француској, нас присиљава да поставимо питање реципроцитета – односно права француског капитала и грађана у Србији! Зашто би грађани Србије дозвољавали француским фирмама да обављају практично монополске послове у Србији и односе профит у Француску када се Француска држава тако рестриктивно односи према њима!? Ако су грађани Србије знали у то некадашње време да саграде један од најсавременијих аеродрома у свету, како је могуће да не знају да управљају истим?! Привредници из Србије не знају да праве гуме, цемент, или прерађују млеко!? Умели смо да веома сложене фабрике направимо, а не умемо да управљамо истим и узимамо профит из њих, ма је л` да!?
Француска предузећа у Србији су на волшебан начин стекла привилегије у областима по којима смо светски препознати, што значи да имамо развијен тај сектор и да је исти у приватном власништву:
„Francuska preduzeća su posebno prisutna u sektorima zaštite životne sredine, prerade otpadnih voda i na velikim infrastrukturnim projektima…“
изјавио је амбасадор Француске у Србији Пјер Кошар (Pierre Cochard).
Даље, изјава председника Макрона присиљава нас да озбиљно преиспитамо пословне аранжмане са француском консултантском компанијом:
„Кроз једногодишње консултантско ангажовање које са ПДВ-ом кошта 944.000 евра Београд ће користити искуство стручњака РАТП-а око правилног планирања, прописа, машинских елемената како би метро већ у изградњи био правилно фундиран“ (овде).
Можете мислити како ова реченица пара уши бивших и садашњих радника „Енергопројекта“ из Београда који су саградили чуда у Африци, Блиском истоку и Јужној Америци, а који су напречац проглашени потпуно неспособним да иста та чуда праве – у својој домовини!?
Изјава председника Макрона довољан је повод да се у Србији почисте трагови већине страних обавештајних служби, од којих француска слови као она са највише утицаја у државној администрацији, односно на местима где се одлучује о расподели финансија и ресурса у власништву грађана Србије. Обавештени кругови посебно маркирају канцеларију председника Републике Србије, којој су неопходне не само кадровске промене, већ изгледа дубоко чишћење зидова и подова. (овде, овде)
Ниво прихода, који француски капитал (одвојимо га од француског народа) исисава из српског друштва, говори да увођење визног режима за Србију представља само празну претњу која служи за унутрашње потребе француске политичке врхушке која све чудније поступа у пракси. Досадашње понашање нам указује да је француска политичка „елита“ само трбухозборац естаблишмента преко Ла Манша и Атлантика. Да ли је могуће да европски политичари не виде да УК и САД преко проблема на Косову, које су управо ти исти створили, као чекићем разбијају Европску унију? Политичари из вропске уније изгледа да то виде, али су свесни да у здравој утакмици никада не би могли да заузимају места са толико привилегија и прихода. Зато и служе ономе ко их је поставио, а не оном ко их плаћа – грађанима Европске уније.
На овакав начин Србија је сведена на колонијални ресурс из кога стране државе и компаније исисавају животне сокове преко мере опстанка жртве, веома често и бруталније него у својим колонијама у Африци. За овакву кризу у Србији велики део одговорности сносе домаћи политичари и агенти од утицаја који су вршили власт у протеклих двадесет до тридесет година. Они су отворили врата да у наш дом уђу „вандали“ и похарају све шта се похарати може. Наша одговорност је што смо дозволили да ти криминалци у белим оковратницима и даље се слободно крећу и уживају у брутално стеченом богатству.
Време је да српска државна администрација реагује, не само на дела, већ и на речи страних представника. Било је доста повлачења, ми немамо више куд! Председник Србије, уколико ћутке пређе преко непримерених изјава француске политике, ризикује да добије велики проблем на унутрашњој политичкој сцени, не само за столом, већ на улици!
Изјава француског председника има капацитет да буде окидач способан да окупи критичну масу потребну за промене у Србији. Промене у Србији за француски капитал првенствено могу да значе раскид свих штетних уговора, који су на волшебан начин склопљени са српском пореском касом, а потом кривична одговорност и материјална надокнада штете нанете грађанима Србије од свих одговорних, без обзира чији су држављани.
Имамо сасвим довољно унутрашњих проблема, које не решавамо, тако да преливање туђих проблема у наше двориште уопште нам није потребно. Државе колективног запада су створиле навику да своје унутрашње проблеме решавају самопослуживањем ресурсима из Србије или преливањем дела проблема у посуду српског друштва. Зато и одржавају перманентну политичку кризу у Србији. У ту сврху одржавају, у седећем положају, и политичког мртваца у Београду. Он опстаје, не своје воље ради, већ страних интереса ради.
Летимичан поглед на горенаведене примере говори о повлашћенијем положају у Србији француских грађана него самих држављана Србије. Уместо да користи ситуацију, ћути и ласка жртви (како обично већина западних држава чини на Балкану), француска политика, следећи ружне навике, наставља да притиска Србију и – у томе се преиграла. Овом изјавом су прешли црвену линију са које нема опоравка, само им то још нико није јавио. То је веома слична политика, која им се већ обија о главу у Африци.
У Србији је стасала нова генерација политичара, која не дугује ником ништа и која захтева србоцентричну политику, у државном смислу: да се подржавају домаћи произвођачи, а домаће тржиште чува, најпре за домаће компаније. Генерација политичара, која зна да је слободно тржиште, отворен проток капитала и знања обична фарса, као бућкалица за сомове, која важи само на оним местима која одговарају западним интересима. Србија више не жели да умире у чекаоници испред врата Европске уније.
На крају, да се захвалимо француској политици на гафу и поновимо: „Волимо Француску САМО онолико колико она воли нас!“