Др Душко Кузовић: КУЛТУРА КОНГЛОМЕРАТА, ПУТ СРЕЋЕ ИЛИ ДОДАТНИ АЛАТ ОКУПАЦИЈЕ?

Сведоци смо да облик у који покушавају да насилно прекују српско друштво је „конгломерат“ сличан већини колонија Уједињеног краљевства. То значи да циљно друштво на простору Срба треба да се састоји од микрочестица начињених од припадника различитих културних групација. Они могу да носе своје традиционални садржај у мери коју појединац може да понесе, да бране своја уверења и навике у мери колико је појединац то кадар да одбрани, и да се удружују ради остварења циљева у мери колико на датом простору све те микрочестице могу да нађу заједничких именитеља.

У пропагандним текстовима и памфлетима то изгледа тако да на улици видите људе различитих боја коже, одела и навика који раде и сарађују на неком простору. Ти заједнички циљеви, који их терају да раде хармонично, су обично испуњење радних обавеза (код послодавца), одлазак у преноћиште, слање дела зараде својим породицама, вечерња шетња и спавање за наредни радни дан; акценат је на „радним обавезама“. Јавни живот појединца, мада му је формално дозвољен, у суштини је онемогућен бројним невидљивим нитима које се у пракси показују као битне и утицајне.

Који заједнички именитељ, може да покрене удруживање тако структуриране групације не неком простору? Шта може да буде заједнички именитељ између избеглице од терора Авганистана, економских избеглица Бангладеша, политичких избеглица из Пакистана и Ирана, или вишеразложних избеглица из Африке? Или још реалније, радикалних војних група створеним са разним циљевима и под разним околностима покривених формом избеглице? Да идемо корак даље, који је заједнички именитељ свих поменутих група избеглица и домаћег становништва у Србији?

Да покушамо са слободом? Да ли исто виђење слободе имају грађани Ужица (Ужичка република, Кадињача, Солунски фронт, Балкански ратови, Херцеговачки устанак, Курлагина буна, Други српски устанак, Први српски устанак, да не идем даље у прошлост) и економских избеглица из Африке и Азије?

Да ли истом мером мере слободу Авганистанци, Сиријци, Пакистанци, Египћани, и Суданци (ето сви су муслимани)? Да ли између слободе Србије и свог интереса економски мигранат ће изабрати интерес грађана Србије (па по цену губитка свег иметка због кога је дошао у Србију)? Пустимо научну теорију, она је прештелована према потребама савремене политике, шта ће бити у пракси?!

Да помогнем, да ли имигранти из Азије и Африке на простору Арабијског полуострва су лојални држави у коју су дошли и која им је омогућила економски напредак, или својој домовини или некој држави чији резиденти сањају да постану (нпр Уједињеном краљевсту)? Истина је следећа: лојални су држави у којој се налази циљна тачка путовања и сви њихови снови: тој држави и њеним интересима ће бити лојални на сваком месту њиховог дугог путовања како би сам пут имао смисао и како га не би обесмислили. Преведено на наше локалне прилике, странци у Србији, поред домородаца сарадника, добиће још један ланац којим ће контролисати понашање и правилан ход ка њиховим интересима домаћег становништва.

У пракси досељеници (обично из сиромашнијих држава) прихватају ниже наднице него домаће становништво, и тако снижавају цену рада; конкуренција. Док власници капитала трљају руке (у Србији власници компанија са потребама за таквом радном снагом су странци а не Срби), домаће становништво, притиснуто ниским примањима, високим очекивањима због образовања и искуства, се исељава ка Западу и Северу, управо ка срединама које су због сличне погрешне популационе политике и погрешних друштвених циљева остали – без популације. Веома брзо, у року од две генерације, на простору Србије ће доћи до демографске експлозије али досељеника. То ће бити праћено „забринутим“ изјавама страних и домаћих политичких марионета да је потребно таквим лицима дати бирачко право односно право утицаја на политичку сцену. Нико не спори право људима који раде и живе у овој држави да учествују у јавном па и политичком животу. Међутим, са таквим лицима која имају искључиво материјалне интересе, манипулација ради политичких потреба је веома једноставна и лакорадна. А у Србији, и на Балкану уопште, историја говори да је најреалнији сценарио који ће бити у пракси остварен је онај који наноси највише штете домаћем становништву.

Даље, поставља се питање колико има странаца а колико домаћег становништва у некој средини, односно да ли су ти који су се доселили прихватили навике и обичаје локалног становништва или су остали културно изоловани или још чешће, почињу да захтевају да локално становништво прихвати навике досељеника. То гледамо широм несрећне Европе, а нисмо то ни заборавили у блиској прошлости током окупације наших животних простора од стране Отоманске империје. То постаје још страшније ако та империја, као што се десило Отоманској пред њену пропаст, потпадне под утицај Уједињеног краљевства. Надам се да ће то наше искуство, да се не би поновило, наш образовни систем држати будним међу наредним генерацијама. Поред тога, присетимо се да је Србија, пратећи досељавање српског становништва из Босне и Херцеговине водила рачуна о грубо названом „апсорпционом потенцијалу“ сваког места. Пратили су колико неко насеље може да прими досељеника а да се не угрозе друштвена, урбана и културна достигнућа још слабе државе. Истичем, и домаће и досеељено становништво је имало исти културни корен и исто културно и верско порекло.

Заједнички именитељ окупљања друштва конгломерата, је једино забава и зарада. Ту се сви могу наћи заједно и радити на истом циљу. Сви остали циљеви можда могу да интегришу мање групе али оне немају снагу да промене односе у друштву. Бар не мирним путем или онако како је наметнуто друштвеним правилима понашања. И тако од друштва у коме већина грађана је имала хомоген став према појавама и агресијама на друштво, мирним путем је извршена транзиција до друштва у коме владају мини струје личних интереса којима је много лакше владати. Сви ће желети само једно – новац. Новац се може носити свугде. Где ће чувати тако зарађен новац? У домовини? Не, да им је билo одобро тамо би остали. Чуваће га тамо где би највише желели да живе, али их не пуштају јер или немају довољно пара или немају адекватно порекло.

Културно насиље који смо преживели током Отоманске окупације још лечимо. Још се боримо са непримереним реакцијама на друштвене појаве, нехомогемошћу ставова, отсуством грађанског друштва, одбојношћу према властима па и када је сачињена од наших људи, питањима кухиње, одевања, језика, речника, породичног живота, и да не набрајам даље. Нови удар у тај простор нашег културног бића гурнуо би нас преко границе опоравка, после које повратак би био немогућ. Мислим да су тога свесни наши непријатељи.

Културни рат против Срба, који би се зачео у самом организму нашег бића произвео би највећу штету. За то је потребно пар корумпираних политичара, пар чиновника који „само раде свој посао“, неколико радника у култури са комплексом инфериорности и уметника без инспирације, пар похлепних медија, евентуално издавачка кућа, и добро скројени уџбеници. На другој страни, свако ко би се супротставио оваквом пројекту био би гурнут испод леда, у душегубку, или у самицу, за његово добро.

Време је да се пробудимо, да схватимо да је рат у току, да не мора сваки пут да се води оружјем и да праште бомбе око нас; може да се води и у области културе, економије, образовања. Да би схватили опасност од оваквих облика агресије, довољно је погледати судбину Украјине данас: за мање од десет година смишљеним меким ратом против грађана Украјине одгојили су на десетине хиљада душа које мрзе и способних да носе пушку. Неки ће рећи: само то! Да, међутим то је више него довољно за потребе странаца, нису ваљда улагали новац да би остварили мир и просперитет домаћег становништва?!

У Београду, 19.09.2022.