ДР БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: БРОНЗАНИ СТРАЖАР ИЗНАД ДОБРУНА

Готово пуне двије деценије на стијени изнад знаменитог манастира Добрун уз границу Републике Српске и Републике Србије, поносно и достојанствено, загледан ка Вишеграду, стоји импозантни споменик вожду Карађорђу Петровићу. Посјетиоце и путнике подсјећа да током револуције коју је српски вожд покренуо 1804. године, Карађорђе из својих национално-ослободилачких планова није изостављао сународнике из Босанског пашалука. Ослободилачки покрет у Србији за вријеме Првог српског устанка био је схваћен као велика могућност за ослобођење и осталих Срба, о чему свједочи Јанчићева буна из 1809. године са простора Босанске Крајине као и устаничко врење у дијеловима источне Херцеговине.

Непосредан повод за устанак био је дахијски терор у Смедеревском санџаку, који је кулминирао Сјечом кнезова с почетка 1804. године. Иако су намјеравали да елиминацијом највиђенијих народних првака, обезглаве и заплаше српски народ, те спутају његове наде у обнову независне српске државе, Сјеча кнезова представљала је варницу која је запалила Балкан, распламсала српски револуционарни покрет, који се убрзо прелио и ван граница Смедеревског санџака.

У свега неколико ријечи, тежње Срба из Босанског пашалука сажето је изразио Филип Вишњић:

„Дрино водо племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,
Наскоро ће и то вријеме доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!“

Љета 1804. године Карађорђе се обратио сународницима у Херцеговини позивајући их да своје оружје сједине са оружјем његових бораца: „Сложите се и помолите свевишњем Господу Богу, Творцу и помоћнику хришћанском, па ударите ви с те, а ми ћемо с ове стране на Сарајево, и, пре него што ће месец дана протећи, с неустрашивим духом и помоћу Божијом – ушав у овај град, наћи ћемо она небројена блага која су Турци од нас и предака наших заграбили, (…) јер ми за туђим не жудимо, него оно што је наше сопствено од векова и, као што сви знају, од нас пограбљено, вратити желимо“.

Три године касније Карађорђе пишe црногорском владици Петру I Петровићу: „Покрај Дрине свуда нашу војску држимо и велику помоћ прекодринској браћи давати морамо, јер су се и они опет побунили и од нас у свачему траже помоћи, а нарочито наших старих војника ради упућивања и поучавања. А принуђен сам давати и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао, (…). И толики род хришћански данас у свачему помоћи тражи, јер је у невољи. Ми, колико смо у стању, дајемо им помоћи, али и сами много у свачему оскудевамо“. У десетогодишњем војевању на Дрини у саставу српске устаничке војске учествовао је велики број Срба из Босне и Херцеговине, међу којима се налазила неколицина команданата којима су Карађорђе и Совјет подарили титуле устаничких војвода.

Српска револуција почела је и трајала у сјени крупних друштвено-политичких промјена у Европи који су били изазвани Наполеоновим ратовима. Суочена са непријатељском офанзивом из три правца, Ниша, Видина и Босне, устаничка Србија је 1813. године накратко умирена, па је питање ослобођења Босне од турске власти било одложено за касније вријеме, премда сама ослободилачка мисао никада није била напуштена.

Карађорђевим покретом отпочео је талас постепеног ослобођења балканских хришћана од туђинске власти, што је у српском случају окончано у вријеме његовог унука краља Петра I Карађорђевића. Ни српска ни грчка револуција нису ослободиле и објединиле цјелокупан српски и грчки етнички простор. Био је то мукотрпан и вишедеценијски историјски процес. Српска револуција, започета на Сретење 1804. године, окончана је три деценије касније, захваљујући мудрости, дипломатској вјештини кнеза Милоша Обреновића и његовом познавању свих слабости Османског царства. На темељима које су поставили Карађорђе и Милош, како је то примјетио академик Милорад Екмечић, није обновљена само српска држава, већ је Српска револуција ударила темеље свим државама на јужнословенском простору за сва будућа времена. Разарање турског феудализма и обнова српске државности двије су кључне посљедице Српске револуције.

 

Др Боривоје Милошевић

Филозофски факултет, Бања Лука