ДР БАТРИЋ БАБОВИЋ: Пастир који мирише на стадо

Пастир је најсветији занат на свијету, а стадо најскупоценија покретна имовина која се мјери свим кантарима. Морача је расадник чуварских талената. Бог је Црној Гори дао двије васељене и два митрополита, али није дао величине и справе за њихова мјерења. Премјеравања и одмјеравања својствена Црногорцима не престају да траже своје. Кад не постоји физичка величина за сабирање духовности онда се духовност изроди у љубав и жртву. Оне двије тада постану тас који пројави димензију свог пастира кроз говор растуженог стада.

Кад чувар стада земно прође сјете га се у слави и сили прилијепљени земаљски губитници. А Небо је тада и далеко и високо. И Доња и Горња Морача као небески источник живе духовне воде. Давно је било кад се тадашњи Ристо Радовић давио у мутном и брзом потоку своје завичајне Мораче. Мршаво и гладно чобанче које је гладних четрдесетих година прошлог вијека памтило братоубилачке пуцњаве и топовске канонаде данас је најважнија личност Црне Горе и Српске
Православне Цркве. Пексимет гладног дјетета из тог доба повео је небеским висинама архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преко класичне филологије и несвакидашње теологије, црногорски митрополит је градио своју кућу у коју се усељава на дан двојице светих претходника на каменом цетињском трону. Та кућа невидљива голим оком, овог Лучиндана сија као све луче микрокозме кроз сузе свих оних који осјећају а не виде и који воле а јавно показују. Испливала је из два вода војске-једноставан хеленски превод митрополитовог имена цијела васељена коју је гријао топлином несебичног срца, трпељивошћу светих Отаца и осмјехом дјетета које никад није изгубило кристал духовности два Завјета и двије Мораче.

Преточили су се се у његову болесничку собу и болнички кревет преживљена и проживљена Света Гора, мучеништво и подвижништво његових епископских деценија, распето Косово и Метохија са Косовским Завјетом, распета и васкрсла Црна
Гора…Исијавао је кроз ласер његових очију сваки мученик и молитвеник савременог свијета, све ране његовог рода и племена, сви мученици и преподобници избрисани бољшевичком идеологијом дугом седамдесет и пет година…

Проговорио би архиепископ цетињски ћутањем и осмјехом, поносно и храбро, пливајући узводно кроз мутни црногорски поток крвних освета, братоубистава и подјела кад не би имао за дати тренутак било коју ријеч битнију од ћутања-оног говора којим проговарају будући вјекови.

Стигао је да сваког утјеши, разговори, сабере, помири, разговори… Саздан тијелом од земље дисао је духом Небеса скоро 83 године. Како је почео тако је и завршио земни пут. Као пастир добри свог располућеног стада. Као пророк, пјесник , бесједник, проповједник, мученик… Лијеп као дукат најдуховнијег библијског злата и жива вода апостолске химне љубави.

Уз преподобна Јустинова писма и Јустиново келејништво и послушање свом пастиру, са поруком одозго да ће на Лучиндан изићи из болнице и отићи на Цетиње. Одржао је задату и унапријед виђену ријеч.

Сузе и колоне народа све говоре. Опет извире онај морачки поток и из њега бистри лик онога кога ће вријеме пројавити у оно што се на глас још не изговара. Разбистрила се Црна Гора али се над Ловћеном још није проведрило… Призренски тропар и цетињски олтар миришу на трећег међу једнакима. На Лучиндан 2020.године кад се васељена бори са кугом свих
времена. Звијезда митрополита Амфилохија засијала је у Небеском Царству.

Вјечна слава новом пророку Мојсеју неугасле ловћенске мисли.