ДР АНДРЕЈ ФАЈГЕЉ: Не пита се Унеско већ небеско

Све очи су упрте у Унеско док Србија ишчекује гласање о Косову. Шта ако нам то само одвлачи пажњу?

Косово је и до сада било у Унеску, заједно са Србијом. Овде се ради о пријему такозваног Косова. Унеско ни до сада није могао да заштити наше наслеђе на Косову. Његова делегација је 2003. обишла рушевине из ’99, да би већ наредне године мартовски погром направио нове рушевине.

Агенције УН су и до сада сарађивале са такозваним Косовом. Под њиховом заједничком управом уништено је више од 150 храмова, а да практично ниједан рушитељ није кажњен.

Добро је што се Србину никад не досади чекати правду. Али када је Србин дочекао правду од међународне заједнице?

Има век и по како је Ђура Јакшић упозорио на њен горди подсмех: „Изгинућемо – Па изгините“.

Дарко Танасковић, наш амбасадор у Унеску, даје све од себе; „28. јун“ и Борис Малагурски покренули су петицију коју је потписало нас 130.000; група Срба при Унеску отворила је интернет-страницу „Спаси светско наслеђе“; игуман Дечана Сава Јањић позвао је да се гласање одложи. Свака част свима који се труде.

Ипак, време је да се ослободимо илузија. Било да Унеско гласа за, против, или одложи гласање, ми остајемо губитници. Наше светиње остају срушене, наш народ протеран, наша земља окупирана, починиоци некажњени.

Навукли су нас у игру у којој немамо шта да добијемо. Идемо по свету и питамо чије је наше наслеђе. То су форе за малу децу: која река тече испод Савског моста?

У међувремену, занемарујемо далеко важније и озбиљније ствари. Није питање чије је наше наслеђе, већ како ћемо га одбранити. Оно што се отима ратом и руши динамитом не брани се петицијама.

Марко Миљанов у једном од „примјера чојства и јунаштва“ описује како Албанци харају Дечане. Народ дозна и у страху се позатвара у куће (је ли то стање у којем смо?), али не и Петар Зоговић, који „не чека Турке на кућу, но ојде к њима у Дечане“. Уђе право у собу где су мучили калуђера, сам међу њих тридесет, извуче две кубуре и на месту убије оба бега која су водила дружину. Остатак се разбежи, као и све лопуже пред наоружаним домаћином. Ово јунаштво је народ опевао уз гусле па га је забележио и Вук Караџић, у песми „Јаут-бег и Перо Мркоњић“.

И ми можемо да одбранимо светиње. Само што јунаштво није модерно. Са изложбе поводом стогодишњице балканских ратова су уклањали славолук на којем је писало: „Осветници Косова – Ви имате су чим пред Милоша“ и окретали на наличје медаљу са сличним речима. Згађен, кустос је дао отказ: зар се ми овога стидимо?

Није модерна ни небеска Србија. И тај концепт је заједно са јунаштвом повучен из оптицаја након 5. октобра. Занимљиво је упоредити окупацију Косова ’99. и оно што је затим задесило остатак Србије.

На Косову су рушени храмови, раскопавана гробља, бор цара Душана је посечен и спаљен. Пошто је војна окупација остала ограничена на срце Србије, остатак је поштеђен физичког разарања. Али су идентитет, духовност и традиционалне вредности разаране истом силином.

Стратегија је била јасно усмерена против сваке вертикале, било да се пружала у висину или сезала у дубину: Корен ишчупати, сећање избрисати, трајање прекинути, усправно сравнити, кичму поломити.

Зашто? Зато што бескичмењак не пружа отпор. Без идентитета нема ни нашег ни туђег, па може да нам отме ко шта хоће. „Без бесмртне душе нема ни вечног мерила људских поступака, нема ни добра ни зла, ни правде ни неправде.“ (Марко Димитријевић)

У складу са тим, Унеско може да прогласи рушитеље наслеђа за чуваре наслеђа. Али не пита се Унеско, већ небеско.

Српско наслеђе није до краја разорено. Покрај заборављеног двора Немањића из бора Душана Силног ничу нови изданци.

А чуда се дешавају. Исламска држава је урадила све као такозвано Косово: тероризам, рушење храмова, проглашење државе на туђој територији. Таман је требало да НАТО послужи као авијација и овим „борцима за слободу“, кад долетеше неки други авиони.

„Сад ће нетко изгубити царство“. А небеско је увек и довека.

Тагови: Андреј Фајгељ, УН, Унеско