ДОЛАЗИ ВРЕЛО ЛЕТО

Својевремено, пре пет векова, Ахмат Кан је одустао од најављене туче. Схватио је да сви покушаји форсирања воде до најтежих битака, Руси неће да се повуку, а чак и ако се битка догоди – па чак и ако буде добијена – неће бити могућа општа пљачка. Мало ко би преживео тешку победу, а Русија је велика – биће преопасно ићи у грабежљиве походе. Можете тамо и остати заувек, у северним шумама. Кан се окренуо од реке и вратио у степски штаб – где је убијен следеће године. Од својих. Као неко ко није био на висини задатка.

Сумњам да Зеленски у рачуноводственим паузама чита историјску литературу. Није он таква особа, нема дубину знања о свету, нема истрајности у потрази за истином. Али саму суштину – поведи своје пукове на Русе, или ће их повести неко други, уместо вас који сте изненада преминули – он савршено разуме. Има више него довољно оних који му ову поруку доносе у сажетом облику, додуше на страном језику. Он није никакав кан, већ од прекоокенског кана унајмљени Мурза, једном недељно преко мора му долазе делегати да провере како иде пљачка руских земаља и да му пренесу вољу кана.

И тако, на десетини сектора кренуле су у борбу нагомилане снаге. На кадровима већ светлуцају канова, тј. западна оклопна возила. Традиционално одбачена од посаде првом приликом – живи ти се, а смрт у гвозденој кутији током напада на руску припремљену одбрану је сигурна ствар. Поготово кад је задатак „борбено извиђање”. Ако баш инсистираш – уследиће удар, експлозија – и пакао. Некако је згодније на своје две ноге отперјати из таквог „извиђања“, без гранате испод седишта.

Ометајући удари на градске квартове нису ништа постигли. Извиђање острва на Дњепру – исти резултат. Пуца одасвуд. У немоћном бесу дигли су у ваздух брану коју је изградио читав Совјетски Савез – ни ово чисто зло не помаже. Нема празних места ни пукотина на џиновском оклопу од хиљаду километара живих људи и хладно кованог челика. Та тврђава је стара хиљадама година. Обично је танка, чува границу, али у тешким временима – слојеви се не могу пребројати, сваки следећи је јачи од претходног.

Руска војска се дуго припремала за сусрет са непријатељем, укопавала се, укрштала секторе. Сабирала своје резерве, стечене мукотрпним радом – са монтажне траке на фронт послате су стотине тенкова, милиони граната. Избацила је из својих редова оне који су били неспособни за борбу, променила војне прописе и методе ратовања. Прикупљала борбени гнев.

Долази врело лето!

Главни удар следи. Управо њега ће дочекати наше кључне резерве – рецепт за победу је увек исти. Кад непријатељ баци у битку све чиме располаже, мораш имати спреман одабрани тим најбољих бораца. На згодним положајима. Да би он ударио – пуним у празно, свежим – у исцрпљено. Да би решио исход крваве битке. Да би створио Историју.

Како је страшна судбина команданта који мора мирно и хладнокрвно да гледа како његов народ гине у тешкој борби! Знајући цену исхитрене одлуке, схватајући страшне последице грешке. Као ни пет векова, чак и хиљаду година раније – ништа се не може променити у суштини ове службе Отаџбини. Мења се челични алат ратника, оклоп и опрема се ажурирају, поуздани ратни коњ замењен је безосећајним мотором – а задатак команданта у одбрамбеној бици увек је исти.

Пажљиво припремити „зону смрти“ за непријатеља. Веровати у своје борце. И до последњег држати резервни пук у најближој храстовој шуми.

Бог благословио наше војнике и команданте! Пред нама је топло лето 2023. године. Године у којој ће нацистичкој звери бити поломљени зуби – и тада ће она почети да губи остале делове свог страшног тела, један за другим.

Под ударима руског мача, под тешким стопама ратника који ослобађају древне руске градове од окупације.

Дуго, мучно чекање се завршава.

Почиње Историја!

 

(Телеграм канал маленький человек; посрбио Ж. Никчевић)