ДОКТОР РУДОЛФ ХЕНЗЕЛ: И нас, грађане Запада, сустижу смрте последице „прљавих ратова“, злочина које смо дозволили

Број оболелих од карцинома у свету је у сталном порасту, а један од главних разлога је употреба осиромашененог уранијума у бобмардовању Савезне Републике Југославије 1999. године, али и Републике Српске 1994. године.

Ово у свом научном чланку износи познази немачки лекар Др Рудолф Хензел, који за читаоце портала „Србин инфо“ износи целу анализу о пошасти за целокупно човечанство, а о којем ћуте медији на Западу.

Он наглашава да је код све више пацијената у Немачкој и Швајцарској откривен висок ниво Урана 238, за који део стручњака истиче да не зна одакле потиче, али да постоје научни кругови, који ову појаву објашњавају бомбардовањем Срба током деведесетих година прошлог века, али и бомбардовањем на Блиском истоку.

Лењост срца: Психолошке белешке једне фаталне људске слабости
Пише др Рудолф Хензел

Већ деценијама се пред нашим очима одвијају асиметрични ратови са далекосежним последицама по цивилно становништво одређене земље и целокупно окружење. То су претежно нуклеарни ратови са „прљавим бомбама“ и постатомски ратови са плазма оружјем као и климатски ратови и намерне и велике интервенције техничким средствима у геохемијским или биогеохемијским циклусима земље (геоинжењеринг). Сви ови ратови се одвијају по тајној геостратешкој агенди хегемона за осигурање светске доминације. Циљ је депопулација многољудних региона пре свега Средњег и Блиског Истока.Владајуће елите не презају ни од гашења свих људских живота (омницида). Пошто смо ми грађани запада из лењости срца допустили да се ови злочини догоде далеко од наших, требало би, сигурних земаља, њихове смртне последице нас данас сустижу. Тиме остају само неколике генерације које могу нешто да учине. Ми смо одговорни за оно што остављамо генерацијама које долазе. То нас изгледа не брине.

Психологија насиља

Током мојих студија психологије учествовао сам на семинару са темом „Психологија насиља“. На питање ко је крив за насиље у свету, наш професор је изразио следећи став: Човечанство није решило проблем насиља. Епидемија жудње за моћи и бруталност у економији и политици воде изнова катастрофама као што су ратови и терор, који односе милионе људских живота, као што је то чинила куга у средњем веку. Ове катастрофалне последице погађају нас у живац али нас не узбуђују много, већ остајемо равнодушни. Безумни какви јесмо и даље се уљуљкујемо да смо сигурни, док се тамни облаци насиља надвијају над нашим главама. Свесни смо да своју кућу градимо на ивици вулкана, али се предајемо нади да неће доћи до нове ерупције; умирујућа самообмана нам је дража од помисли на опасност. Желимо да заборавимо на малодушност и радије бирамо задовољство. Принцип ужитка нема способност да заштити човека, јер реалност жели да је схвате и препознају: ко у њој западне у противречност бива или оштећен или сатрвен.

Ако живимо у свету у ком су на дневном реду ратови и злочини, онда смо саучесници чак и онда када смо жртве, јер свет је онакав каквим смо га уредили или, у смислу већ постојећих односа, каквог га толеришемо. Нико не може избећи одговорност. Стострука неправда се не дешава само „тамо негде у Турској“, него у нашој најближој околини, али то нас не огорчује, ми не штитимо слабе и не помажемо немоћнима. Невоља човечанства не дотиче наше срце. Све док се довољно не боримо против насиља, одобравамо га. Имамо обмањујучу наду да ћемо бити поштеђени. Али у оном тренутку када се и на нас саме сручи, обично је прекасно да се обузда. Болест коју смо пропустили да лечимо код другог, снађе нас саме.
Сећао сам се овог одлучног става када сам почињао да се бавим деструктивним и разарајућим последицама прошлих и садашњих ратова са сталном потребом илегалног радиоктивног оружја као и улогом нас грађана.

Вести о наставку ратних злочина нису нас уздрмале

Преко медија смо 1991. године пратили дешавања око 2. заливског рата у Ираку. То је најотровнији рат у светској историји, који је најстрашније разорио животну околину, јер је употреба 340 тона високотоксичног и радиоактивног уранијумског оружја имала глобалне последице. Оружје је између осталог коришћено да би се испробало радиобиолошко деловање нуклеарног оружја 4. генерације које је било још у фази развоја (в. Морет 2011). Иако нама грађанима ово није било много познато, ипак смо чули о стотинама хиљада погинулих ирачких војника, о десетини хиљада мртвих цивила, као и о нафтним изворима који горе, бомбардовању нафтних танкера и нафтних изворишта, чиме је разорен пустињски екосистем. Неколико година касније слушали смо о такозваном „заливском синдрому“. Разлог више да ове злочине ставимо на стуб срама и затражимо њихов неумитни крај.

1994/95. у Европи је прво Босна и Херцеговина бомбардована осиромашеним уранијумом, три године касније Југославија. Агресија 1999. против Југославије са циничним кодним именом „милосрдни анђео“ била је модел за све накнадне агресије деведесетих година. Немачка као НАТО-парнер била је једна од највећих профитера разбијања Југославије и колонизације Балкана. Амерички интереси у Југославији били су чврсто повезани са изградњом цевовода из централне Азије ка топлим водама лука Југославије на Средоземљу (в. Морет 2011). Њемачки народ се дао преварити дрским лажима своје сопствене владе и медија, и делимично се сложио с тим ратом, иако су могли да претпоставе да бомбардовање избегличких колона, мостова на Дунаву, ТВ станица и рафинерија нафте не могу бити циљ једне „хуманитарне интервенције“. 2001. године почео је рат у Авганистану. Убрзо је постало јасно да то није рат У земљи трећег света него рат ПРОТИВ земље трећег света. Бачено је 800–1000 тона осиромашеног уранијума. Међутим, најопасније је то што се 100 посто осиромашеног уранијума из бомби и пројектила при удару распршило и у виду аеросола отишло у атмосферу (в. Морет 2011).

Независни амерички геоистраживач и међународни експерт за зрачење и јавно здравље Леурен Морет пише у једном стручном чланку „Уранијумска муниција: тројанац атомског рата“ о запрепашћујућим сличним паралелама између рата у Ираку, Југославији и Авганистану: „У свим градовима бомбардоване су телевизијске и радио станице као и образовни центри. (…) Културни раритети и историјске драгоцености у све три земље били су означени као циљ и уништени су; један вид културног и историјског чишћења, једна колективна и национална психичка траума. Стална радиоактивна контаминација и разарање животне средине у све три земље никад није била присутна и без преседана је праћена наглим повећањем карцинома и деформитета код новорођенчади. Дугорочно, они ће се само повећавати, са непознатим деловањем због хроничне засићености и растућег унутрашњег засићења, зрачењем проузрокованим уранијумском прашином. Генетске аномалије преносиће се будућим генерацијама. Од самог почетка је јасно да је то био план за истребљење једне нације, за геноцид.“ (2011)

1993. уследио је и трећи заливски рат против Ирака. САД су обмануле свет, оптужујући Садама Хусеина да поседује оружје за масовно уништење. У ствари, они су сами унели у земљу оружје за масовно уништавање у виду уранијумских бомби и применили га. Неколико година касније од једног пријатеља из Ирака слушао сам о застрашујућим злочинима над цивилним становништвом (између осталог у Фалуџи) и видео прве фотографије беба са деформитетима. Обоје ме је дубоко погодило, али даље нисам ништа предузео. Међутим ратови су се наставили: 2006. рат у Либану између хезболаха и Израела, 2011. рат у Либији, од 2011. рат у Сирији и још увек рат у Ираку и Авганистану, уз даљу употребу уранијумске муниције и борбу против Исламске државе (в. Морет 2017). Да је осиромашени уранијум први пут употребио Израел 1973. у синајским ратовима против Арапа под специјалним надзором САД-а, прочитао сам тек код Моретијеве.

На питање зашто САД свесно и вољно употребљава високотоксично и радиоактивно уранијумско оружје („прљаве бомбе“) у ратовима широм света, Моретијева одговара овако: Вашингтон примењује осиромашени уранијум као смртоносно оружје за подстицање даљих тајних геостратешких агенди (упоредити Бжежински (1997) „Велика шаховска табла“, прим. аут.). (…) Америчка употреба оружја са осиромашеним уранијумом која свим међународним уговорима гађа у лице, полако ће уништити сва створења на свету, укључујући и човека, а ова земља ипак наставља да трага за убијањем, свесна свог деструктивног потенцијала“ (2011). „Владајућа елита“, пише она на својој веб страници www.leurenmoret.info, „још од 2. светског рата подстиче тајне нуклеарне ратове у сврху депопулације, под изговором да ’зарад националне сигурности’ врши атмосферске пробе“; (…).

Ми, грађани Немачке, нисмо били упознати са свим ратним злочинима, али смо уз помоћ алтернативних медија и одговарајућих књига могли да створимо тачну слику, јер смо хтели да сазнамо истину. Али ратна дешавања са свим неизрецивим свирепостима била су далеко од нас и нисмо могли да верујемо да ослобођене отровне и радиоактивне честице уранијум оксида могу и нас озрачити – упркос искуству са Чернобиљем 1986. Код већине нас остала је само запрепаштеност и срам, да смо насели на манипулације политичких кловнова. Запали смо у летаргију са мањком емпатије да – због лењости срца (Толер 1978) – саосетимо са жртвама њихово неизмерно страдање

Данас стојимо пред распадом наше животне средине и пред омницидом

Леурен Морет, стручњак за зрачења, описује осиромашени уранијум као „оружје које наставља да убија“: Време полураспада уранијума 238 износи 4,5 милијарди година, што одговара старости земље. И када се уранијум 238 у своја четири низа распадне на своје пратеће радиоактивне елементе, он са сваким кораком ослобађа све више радиоактивности, пре него што постане олово. Не постоји начин да се то искључи. (…) Након формирања нерастворљивих микроскопских и субмикроскопских честица уранијум оксида на бојном пољу, ове радиоактивне лебдеће материје остају у ваздуху и путују као саставни део атмосферске прашине широм земље, контаминирајући животну средину, насумице убијајући, унаказујући и изазивајући болести код свега живог, оним што се кишом, снегом и влагом из атмосфере спере. (…)“(2011). Радиоактивност не поштује границе, социјалне слојеве ни вере.

Росали Бертел, америчка лекарка, биометричарка и еколошка активисткиња, која је 1986. год. добила алтернативну Нобелову награду за своју књигу о опасностима радиоактивне контаминације земље, говори о омнициду: „Концепт брисања врста узрокује релативно брз, намеран, радијацијом изазван крај историје, културе, економије, биолошке репродукције и сећања. То је ултимативно човеково одбијање живота, дело које тражи нову реч која ће га објаснити: омницид“. (в. код Морет 2011) (Овде говоримо о разарању мајке земље уранијумским оружјем. Притом не можемо занемарити нове врсте вођења ратова. Бертел их наводи: плазма оружје, климатски ратови и геоинжењеринг.

Светска здравствена организација (СЗО) потвруђује прогнозе обе научнице. Према њима канцерогена обољена су у драстичном порасту у свету. СЗО очекује да ће сваке године до 2030. више од 21 милион нових људи да оболи од тумора. Порашће и број смртних случајева изазваних карциномом са 8,2 на 13 милиона. На светски дан борбе против рака 2017. известила је: Терет карцинома у европском региону СЗО и даље је у порасту и представља ужасано физичко, емоционално и финансијско оптерећење за оне погођене овом болешћу, њихове породице, околину, као и за здравствени систем. Упркос напорима у области превенције, раног откривања и терапије, смртност је у свим деловима Европског региона између 2000. и 2015. порасла за 6,6 посто. (Регионал Оффице фор Еуропе – Регионална канцеларија за Европу)

Остају само неколике генерације да нешто предузму

„Континуирана употреба овог илегалног радиоактивног оружја“, пише Леурен Морет 2011, „која је зрачењем већ контаминирала велике области – и која ће наставити контаминацију других делова света – је у ствари светски проблем и међународни изазов. (…) То је проблем свих становника света – да зауставе уранијумске ратове и будуће атомске ратове, који проузрокују непоправљива разарања. Остају само неколике генерације пре светског колапса и тада ће бити прекасно. Не можемо бити здравији од наше околине – удишемо исти ваздух, пијемо исту воду и једемо исту храну“. До овог закључка је дошла Розали Бертел већ 1982: „Наш колективни генетски фонд, који се развио пре више стотина милиона година, задњих 50 година је озбиљно погођен. Време које нам је остало, култура преокрета „смртности леминга“, опада. Шта ћемо причати својим унуцима у будућности, шта смо у цвету наше младости учинили да преокренемо процесе смрти? (в. код Морети 2011)

Тридесет пет година касније у интервјуу на тему „Радиоактивност и гашење живота – Јесмо ли ми задња генерација? рекла је: „Оно што управо радимо је да увођењем грешака у наш ДНК Кодносно у генетски фонд смањујемо број генерација способних за живот на нашој планети. (…) Ми смо смањили способност преживљавања живих система на планети. Хоће ли се наша планета опораваити од ових подухвата или ипак неће. (…) Ми смо одговорни за оно што остављамо следећим генерацијама. (…) Изгледа наша генерација се не брине за будућност. То није наше наследство. Наше наследство је оставити нашој деци нешто боље него што смо ми примили. Али то нас изгледа не брине. (…) Сигурно ћемо морати подићи своје гласове (…)“ (Бертел у интервјуу 2013).

Један актуелни глас је глас „Међународне кампање за забрану атомског оружја (ИЦАН)“. Додељена јој је Нобелова награда 6. 10. 2017. Али сви ми можемо подићи свој глас ако превазиђемо лењост наших срца. За улогу индивидуе у једној безизлазној ситуацији, писац и филозоф Албер Ками је убрзо након избијања Другог светског рата у „Писму једном очајнику“ написао: „Сваки човек поседује мање-више велику сферу утицаја. Ви можете убедити десет, двадесет, тридест људи да овај рат није био нити је неизбежан, да још нису употебљена сва средства да се он заустави, да то кажемо, ако је могуће да то напишемо, ако је потребно да крикнемо из свег гласа! Ових десет или тридесет људи ће рећи још десетини других који ће то са своје стране даље раширити. Ако их лењост задржи, па добро, почеће са другима испочетка“ (2013).

УПУТНИЦЕ
Литература:
– Бертелл, Р. (2013). Интервју: Радиоактивност и гашење живота – Јесмо ли ми задња генерација? Из Нових Рајнских новина онлајн флајер бр. 436 од 11.12.2013.
– Морет, Л. (Издавач) (2013). Албер Ками – Слободарски списи (1948-1960). Хамбург, Стр. 273.
– Морет, Л. (2011). Уранијумска муниција: Тројанац атомског рата. Са сајта Волтаиренет.орг.
– Морет, Л. (2017). Сирију мучи радиоактивна контаминација. Пресств.цом од 17.2.2017.
– Толлер, Е. (1078/3). Једна младост у Немачкој. Реинбек код Хамбурга, стр. 153.