ДОК ВЛАСТ ПОКУШАВА ДА ПЕТОЈ БЕОГРАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ НАМЕТНЕ СВОЈУ УПРАВУ, ПРОФЕСОРИ И ЂАЦИ СЕ НЕ ДАЈУ: САОПШТЕЊЕ МЕДИЈСКОГ ТИМА ПЕТЕ БЕОГРАДСКЕ

Пета београдска гимназија 1905-2025.

Оснивање Прве женске гимназије 1905. године, претече данашње Пете београдске, представљало је у ондашњем дубоко патријархалном и традиционалном друштву толико велики искорак, да бисмо могли да га назовемо револуционарним. Поклапало се са модернизацијом српске државе, а исте године основан је и Београдски Универзитет. Каква коинциденција, да две круцијалне институције у нашем друштву ове године обележавају велики јубилеј – сто двадесет година свога постојања и рада!

Девојчице у Србији званично су почеле да се школују средином 19. века, а прва средња школа била је основана 1863. године – Виша женска школа у Београду. Међутим, наставнице ове школе водиле су борбу да се женској деци омогући посебан тип школе – гимназија, у којој би се припремале за универзитетско образовање. Неколико деценија касније, на прелазу из 19. у 20. век, из Више женске школе издвојила се Женска учитељска школа (1900), а потом и Женска гимназија. Женска гимназија је установљена 29. јуна 1905. године (Указом краља Петра I Карађорђевића, а на предлог министра Јована Жујовића). Настава је била усклађена између Више женске школе и Женске гимназије, тако да је свака ученица Више женске школе, која је по завршетку четвртог разреда положила нижи течајни испит (малу матуру), могла да се упише у пети разред Женске гимназије. Прва генерација Женске гимназије бројала је 40 ученица. Осим што су ове две школе, као и Женска учитељска школа биле административно повезане, исти наставници су предавали у све три установе, а директор је био Сретен Пашић. До 1909. године Женска гимназија се налазила у зградама Више женске школе у данашњој улици Краљице Наталије, некадашње Девојачке улице, тик уз Двор и Руско посланство. Међу наставницама били су чувени сликари Надежда Петровић, Ристо Вукановић, као и Лепосава Бошковић, наставница латинског језика и Круна Аћимовић, наставница историје, географије и руског језика. К. Аћимовић и Л. Бошковић су припадале малом броју жена у Србији које су крајем 19. века стекле високо образовање на Филозофском факултету Велике школе у Београду. Посебну улогу, како у Вишој женској школи, тако и у Женској гимназији имала је Марија Мага Магазиновић. За ондашње време била је изузетно образована, новинарка „Политике“, преводилац и оснивач модерног балета и ритмике у Србији. Ова имена показују, поред многих других, да је ондашњи наставнички кадар представљао културну и интелектуалну елиту српског друштва. Мага Магазиновић предавала je немачки језик и филозофску пропедевтику, затим гимнастику и писала је уџбенике из ритмике, а као новинар је писала текстове о положају жена, који су често били феминистички обојени. Надежда Петровић је предавала цртање, а као сликарка представила је своја дела на великој изложби у Паризу (1910-1911) и другим градовима Европе. Умрла је 1915. године од пегавог тифуса као болничарка у Ваљевској болници.

Ратови који су уследили, Први балкански и Велики рат, довели су до привременог прекида рада школа у Краљевини Србији. Школе су примале рањенике и болесне. Знатан део наставног особља, укључујући и ученице, био је ангажован на шивењу одеће за рањенике. У том послу учествовале су наставнице и ученице Женске гимназије. Током рата зграда Женске гимназије је девастирана, тако да се након рата гимназија сели у тзв. Зделарову школу, на углу Његошеве и улице Кнегиње Зорке (данас се ту налази Природњачки музеј). Почетак рада Женске гимназије у новој држави, Краљевини СХС, донео је и једну новину када је реч о називу ове установе. Дотадашњем називу додат је префикс ”Прва”, јер је то као и у случају мушких гимназија било неминовно, пошто су у међувремену у Београду биле основане још две женске гимназије (Друга и Трећа).

Коначно се школа усељава у данашњу зграду 1938. године, у то време у Битољској улици. Веома брзо ће постати једним од симбола Ташмајдана, који се такође уређивао у овом периоду. Посао око изградње нове школске зграде на себе је преузела директорка Даринка Јаношевић, професорка математике и физике. Поред лепих, великих учионица, кабинета за физику и хемију, сале за цртање и семинаре, гимнастичке сале, велике свечане сале, у школи су још постојале амбулантуа, кухиња и трпезарија за сиромашне ученике и др. На последњем спрату био је стан за директора школе. Сматра се да је школска зграда била најопремљенија у Краљевини Југославији. Наставнички кадар је био на завидном нивоу, професорке су представљале културну елиту у Београду, међу којима су биле песникиње Десанка Максимовић и Јованка Хрваћанин.

Што се тиче судбине школске зграде, њу је по завршетку Априлског рата 1941. године, реквирирала немачка војска и до ослобођења 1944. године ту се налазила немачка касарна. Настава се одвијала по приватним кућама, кафанама и другим местима, а матурски испит се полагао у Министарству просвете и Трећој мушкој гимназији. Одређен број ученица се прикључио партизанском покрету. Ратни услови и страдање, живот под окупацијом није омео да свршене матуранткиње након рата упишу и заврше факултете.

После ослобођења зграда је обновљена, али, по казивању некадашњих ученика и наставника, није вратила онај сјај који је имала на самом почетку. Школа је била, са једне стране, ограђена бодљикавом жицом, јер је у непроседној близини био логор, после Другог светског рата, за заробљене Немце, а иза жице се видела велика провалија, од бомбардовања 1941. године.У школи је намештај био похабан. Није било пара за набавку новог, или поправку старог, била је велика сиротиња, држава је била у обнови, и имала је пречих ствари. Доградња трећег спрата морала је да сачека боља времена, 1963. године школа добија изглед који и данас има.

Школске 1953/1954. године укинуте су мушке и женске гимназије и све су постале мешовите. Друга мушка преименована је у Другу београдску, а Прва женска у Пету београдску гимназију. Део ученика Друге мушке је прешао у Пету београдску, док је део ученица дотадашње Прве женске гимназије прешао у Другу београдску. Наслањајући се на традицију Прве женске гимназије, Пета београдска гимназија је постала синоним за престижну школу у којој се ученици припремају за универзитетско образовање, стичу вештине из уметности и спорта. Бити ученик, а касније и професор у тако угледној школи каква је била Пета београдска, била је част и понос за сваког њеног ђака.

Године 1977. услед реформе средњег образовања школа је изгубила профил гимназије и носила је име Образовно-васпитна организација „Др Душица Стефановић“. Под тим именом је радила све до 1991. године када јој је враћен профил гимназије и стари назив.

Пету београдску гимназију увек су пратили епитети престижна и строга. О томе су сведочиле генерације некадашњих ђака, који увек с поносом наводе да су завршили Пету. Било да су ишли у гимназију током педесетих, шездесетих година или касније, наводе своје професоре као људе који су имали значајан удео у формирању њихових личности. Тешко је набројати све професоре који су обележили Пету, те ћемо навести само неке од њих.

Далеких педесетих година фискултуру је предавала Анка Дринић, државна репрезентативка у гимнастици, која је годинама радила кореографије за Дан младости. Други легендарни професор фискултуре био је чика Душко Стефановић, један од најзаслужнијих за настанак наше прве „златне“ олимпијске рукометне репрезентације. Касних шездесетих Пета је важила за најбољу гимназију у Београду. Тренд престижне школе је задржала и у време реформе усмереног образовања, управо због наставничког кадра. Професори се не описују само као строги, већ и као врло аутентични, као што су били професорка историје Луција Јакић, професорка латинског језика Мирјана Маскарели, професор српскохрватског језика и књижевности Иван Пипал. У Петој је предавао и академски сликар, Бошко Вукашиновић, који је, пре него што је постао професор гимназије,непосредно после рата, као млад академски сликар, по неком основу, био задужен да тада тек промовисаној првој дами Јованки Броз држи часове из уметности и лепог понашања. Професорку енглеског језика, Гордану Јанковић, памте по ведром и неуморном духу, а Гордану Духачек, професорку филозофије, по предавањима која би се често претворила у изузетно динамичне расправе с циљем, не толико да се дословце упознају дела филозофа, колико да се критички размишља у односу на свет око себе. Ова племенита вештина показаће се, убрзо пошто би напустили Пету, као веома корисна и значајна.

У периоду од 1965. до 1999. године у нашој гимназији је радио чувени професор математике Вене Богославов, који је био и остао познат у Србији и на простору бивше Југославије по збиркама решених задатака из математике – ”Венеове збирке”. И други професори су писали уџбенике, такође и у садашњем времену. Неки данашњи професори Пете су романописци и песници.

Пета београдска гимназија је била и остала школа која је посвећена својим ученицима кроз реализацију наставе, али и кроз ваннаставне активности. Генерације и генерације ученика су имале прилику да се опробају у драмској секцији, која је и данас врло активна. У јавности је познато да су многи драмски уметници, глумци, редитељи, драматурзи били некадашњи ђаци наше школе. У школи се одвијају манифестације које окупљају ученике и других средњих школа, неке су од њих постале већ традиционалне (Rock Five Roll Fest, Ленондан), негује се сећање на нашу велику песникињу и професорку Десанку Максимовић – Десанкин дан. Наши ученици су и одлични спортисти, о томе сведоче пехари и медаље које су освојили на спортским такмичењима у граду и држави. Осим тога, хуманитарни рад је био увек у првом плану, од оснивања Женске гимназије до данашњих дана. Међу некадашњим ђацимаима научника, универзитетских професора широм света, лекара, правника, просветних радника, новинара…

Пета београдска гимназија, спој традиционалног и авангардног, представља једну од најзначајнијих и најуспешнијих образовно-васпитних установа у Београду и целој земљи. О томе сведоче бројне награде наших ученика на државним и међународним такмичењима, као и успех на пријемним испитима на факултетима и даљем универзитетском образовању. А онда, када заврше све те високе школе, докторате и постдокторате, са поносом истичу да су били ђаци Пете.

Пета београдска гимназија се воли и цени!