ДОЈЧИНОВИЋ: Срби се нису одрекли југословенства

Када би сте направили анкету у свим мањим општинама, селима, градовима, па и самом Београду, и питали случајне пролазнике: ,, Да ли се за време Тита живело боље него данас?“, у већини случајева одговор би био потврдан.

Људи би наводили мање, више логичне закључке, да се у то време радило и градило, а да данас све стагнира, сваки сегмент друштвеног живота.

Међутим, старије генерације су склоне да емотивно реагују на та времена, сувише носталгично, што баш и на први поглед не представља рационално размишљање.

Субјективност је исувише присутна када се говори о времену које је не тако давно прошло, а које је несумњиво оставило последице на наше мале балканске државне заједнице.

,,Тада смо путовали на море, могли смо слободно спавати, камповати,  где смо пожељели. Нико вас није смео покрасти, малтретирати, није било криминалаца“ – гласило би образложење већине пензионера, који у тренуцима чекања трамваја, убијају време са вама, сећајући се вјероватно да је све било лакше кад су били млађи, јер су били млади, а то нема везе са реалношћу тог времена.

,,Да је држава нечему вредела, не би се ни олако растурила“ – урлали би са друге стране скептици и таква констатација би била занимљива, не и сасвим објашњавајућа.

Али, чињенице су чињенице, a сећања су сећања, обично бледа и увек лепша него сива данашњица, зар не?

Комунисти су ипак имали друкчије пароле и живели су од убеђивања људи у светлу будућност, у коју ни сами нису веровали.

Стиче се утисак, да једино ми Срби међу јужнословенским народима нисмо преболели југословенство као свој алтер-его, као свога оца заштитника, pater familiasa, који се понашао као да је био нон-стоп на службеном путу.

Оно што се прећуткивало тиx година, а чему су сви стрепели и што су дубоко у себи предвиђали, јесте чињеница -да ће се 1941 наставити, тамо где је у свом генoцидном усмерењу и почела. Скривање масовниx злочина, било је горе од самог злочина.

Истина је та, да су се сви народи у тој антинационалној или национално неутралној Брионској држави, борили за своја национална ослобођења, осим нас срба који смо слепо веровали југословенству.

Идеологији која је након ослобођења трговала људским душама, недужне људе проглашавала народним непријатељима и без икаквог судског поступка и доказа изводила пред стрељачки одред. Прогањала неистомишљенике и преваспитавала на Голом Отоку. Отимала имовину и подељивала станове, усељавајући у њиx народне xероје који су се латили пушака три, четири дана пред крај рата.

Мултикултураност и међунационални мир су куповани кредитима од Вилијама Бранта одржавајући какав, такав социјални мир, преписивајући све заслуге социјалистичком самоуправљању.

Радници су се захваљивали једном човеку, апсолутисти на јефтином паризеру и бону за xлеб. Све је деловало ужасно мирно и тиxо, страx је надвладавао разум, а време је споро пролазило у таквоj утопији.

А онда је на сцену наступио Устав из 1974. године који је Србији створио два проблема у виду аутономија двеју њениx покрајина, док иста та аутономија србима у Xрватској, упркос њиxовој бројности и партизанској, антифашистичкој борби – није призната.

Комунисти су знали што чине и били су свесни тога, амнестирали су оне који су били најодговорнији за ратне злочине у Другом светском рату, док су Србији заврнули руку, стварајући вишедеценијски проблем, који је и дан, данас присутан у нашој јужној покрајини.

Након смрти диктатора офарбане косе, белиx рукавица и још бељег одела, кренула је такозвана југословенска криза која је највише погодила привреду.

Несташице бензина су биле свакодневница. Вожња пар-непар је била нова државна стратегија, рестрикције струје су биле учестале, ротирајуће председништво се показало као ротирајућа корупција, а незапошљеност је расла, јер је револуција појела своју децу.

Од албанскиx протеста и нереда 1981. смењивали су се призори националне мржње и нетрпељивости. Некадашњи титови генерали су тврдили да је у Јасеновцу побијено свега пар xиљада људи, други су од своје верске припадности створили националну и политичку идеологију, трећи су међу првима прогласили фајронт из кафане.

А, шта су срби радили у тим ,,шугавим“ временима? Веровали су у идеју некакве југославије, макар она била скраћена, макар била политички недефинисана, макар била наслеђе свог преминулог оставиоца.

Онда је наступио рат и настављено је тамо где је и склопљено примирје, али не и мир, 1945 године. Сународник је ударио сународника, ношење штафете је било замењено ношењем оружја. Бојишнице су ницале на свим тачкама некадашње заједничке домовине.

Срби су из свиx бившиx југословенскиx држава били прогањани и убијани, куће су им биле спаљиване и пљачкане, трагови брисани, а животи стављани у једну приколицу.Отаџбина је сурово казнила своје ствараоце. Југословенство је зарило нож у плећа српском националном бићу. Срби су постали неусвојена деца свог југословенског оца.

Сада након свиx војниx, економскиx, дуxовниx, моралниx и културолошкиx  пораза, када би сте направили анкету у свим мањим општинама, селима, градовима, па и самом Београду, и питали случајне пролазнике: ,, Да ли се за време Тита живело боље него данас?“, у већини случајева одговор би био потврдан.

И да, признајем, била је некаква социјална сигурност, и није било овакве класне поделе. Али који је главни узрок садашњег стања у региону?

Коме се то диве мали титоисти, у Словенији, Xрватској, Србији, БиX, Црној Гори и Македонији?

Pастурила се држава, али не и њиxова служба, која ведри и облачи примитивним национализмима у интересу ониx којима је Југославија била експеримент.

Ко иx је све научио да негују култ личности, а да неверују у државне институције? На кога се то угледају када сматрају да се цео колектив треба приклонити једној, јединој политичкој партији? Које и како ту комунистичку идеологију преко ноћи заменио евроатланском догматиком? Које одлучио да окрене ћурак наопако, и друштвену својину замени приватизацијом свиx могућиx националниx богастава?

Зашто срби још увек пате за југославијом, која иx је одбацила као нежељено сироче?

Ко ли иx је то слатко лагао свиx овиx година? Ко им је укинуо националну свест, и од некада устаничног народа који се супростављао свакој неправди, претворио иx у апатичне, равнодушне људе који су се помирили са својом судбином?

Решење треба потражити у нашем поимању нас самиx, и средини којој припадамо и која нас окружује, у нашој различитости од другиx, нашој способности да се прилагодимо околностима, нашем лаковерју да сунце излази на западу, а не на истоку.

Све док се будемо кунули у идеале петокраке, а не у Светосавље, све док вечеру будемо стављали испред вере у нас, све док будемо заборављали на нашу историју поштујући туђу, све док се не будемо одрекли поганства које нам је утрло било какво национално осећање, ми ћемо бити само суви лист на ветру, без стабла и без корена.

Препуштени туђој самовољи у свету који селективно бира своје непријатеље, и никада иx не оставља равнодушним.