ДОЈЧИНОВИЋ: Зар нас вечито на нашу историју, требају подсећати странци?
Фото: in4s.net
Истраживач института за Холокауст Гидеон Грајф упозорио је на ствари од којих садашња Европа окреће главу. Да испод старог континента букти шовинистички вулкан који има намеру да ревидира историју злочина. Да Европа вешто ћути по питању тих чињеница, и да постоји опасност колективне амнезије будућих генерација.
Међутим Гидеон Грајф се осврнуо и на комшијску државу која у Меморијалном комплексу Јасеновац ставља плочу ,,За дом спремни“. Поводом тога, изјавио је и нажалост потпуно непознату историјску чињеницу за цивилизације које су се бориле против нацистичке окупације Европе. ,,Јасеновац је Балкански Аушвиц“ – речи су Гидеон Грајфа.
Било је очајно пратити медијску сцену поводом ове изјаве човека који је целокупан свој живот посветио хапшењу ратних злочинаца.
Вест је протутњала кроз све медије без видљивих реакција из редова наше културне и интелектуалне елите. Потврђујући анестезираност нашег друштва које брзо заборавља, а још теже памти. Друштво које је угостило једну Херту Милер, да нам својим политичким акробацијама објашњава искључиво нашу одговорност за сопствене жртве, склоно је таквом виду деменције.
А народ који, изнова и изнова заборавља на своју прошлост и историју, губи и своје основе постојања.
Најтрагичнији пример тога јесте покушај нашег познатог глумца Тихомира Станића, да екранизује страдање Срба под терором власти НДХ. Десет година је покушавано, да се план спроведе у филмско дело, али због незаинтересованости домаћих институција да финансирају такав сценарио, као и због недовољног буџета, овај филмски пројекат није успео, а Станић је привремено одустао од те идеје.
Тиме су Срби из Хрватске постали вероватно једини народ на свету који није дочекао сопствену правду. Доживели су идентично страдање као Јевреји у Аушвицу, али су Јевреји дочекали Нинберг. Међутим Срби из Хрватске нису дочекали међународни суд који би благонаклоно гледао на њихову жртву, нити су као Јевреји доживели своју ,,Шиндлерову листу“.
Упркос напорима савесних појединаца из наших културних редова, који су свесни чињенице да народ може опстати само уколико се изнова, и изнова присећа своје историје, њихови потези нису сусрели подршку одговорних институција у нашој земљи.
А одговорност сваке институције је и свест о томе којој држави припада, за који народ се бори и чију историју негује.
Могућност која је постојала, и која је једино од нашиx јавних радника зависила, да покажу свету, колику је жртву српски народ поднео у највећем рату које је људско човечанство доживело, изгубљена је у очигледној неодговорности институција за комеморацију Јасеновачких жртава.
Идући по принципу оне старе комунистичке филозофије, која је ширећи братство и јединство ,,као зеницу ока свога“, фалсификовала историјске чињенице у својим нарученим уџбеницима, који су више подсећали на политичке билтене, гурајући под тепих велико страдање Срба које је обележило српско-хрватске односе у Другом светском рату.
Није изненађујуће да Европска Унија не реагује на Грајфова упозорења, јер је Хрватска чланица истоимене заједнице, која није превише заинтересована за заштиту права националних мањина диљем свог простора. Проблем је у томе, што наша интелектуална елита, ма шта она представљала, није превише заинтересована за правдољубиву истину и борбу против заборава.
Без јасне идеологије коју иначе свака нација поседује, постала је тиша од планинске воде.
Не требамо заборавити, да су многи наши режисери у својим мегаломанским филмским пројектима, добијали фондове преко различитих политичких структура којима су иначе и припадали.
Све под паролом ,,патриотског филма“, трошена су огромна новчана средства за јефтине ,,ноир“ филмове који су потпуно искривљено приказивали нашу историју, све у намери да се такав филм допадне страном тржишту.
Требамо се запитати, да је којим случајем успело филмско остварење о Јасеновачких жртава, колико би се наших глумаца одазвало ангажману и учествовало у том спомен обележју?
Бојим се да број не би био задовољавајућ, будући да је филмска индустрија од тектонских политичких промена у Србији пре седамнаест година, под утицајем јогоносталгичних кругова.
Ти кругови су ксенофобични по питању патриотизма, и у служби су задовољавања тржишног апетита. Тржишта каква је светска филмска индустрија у којој се Срби, плански , изнова и изнова, представљају као главни филмски негативци.
И тако долазимо до закључка, да није интересантно јавности, бавити се сопственим жртвама, већ нас на њих требају подсећати други.
,,Историја има тенденцију да се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса“, рекао је давно један немачки филозоф.
Ма да ми је дража она од Шопенхауера: ,,Да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина“.
,,Глупост и злочин“ је оно што осликава културно стање у садашњој Србији.
Зато, када тврдимо за себе, да смо патриоте и да нас зими греје љубав према отаџбини, требамо се приупитати: Зар нас вечито на нашу историју, требају подсећати странци?
in4s.net, Милош Дојчиновић
