Добрило Аранитовић: ЕТИКА САМОЖРТВЕНЕ ОДАНОСТИ
Фото: vostok.rs
О рођеним, прирођеним и одрођеним Србима
У свету не постоји народ који је трпељивији
и братољубивији са свима од Срба, а то
је чудесна особина.
Енрико Јосиф
Појам идентитета је један од основних појмова психолошке науке. Ријеч је о потреби и напору личности да, и поред промјена у друштву и њој самој, остане идентична себи, изграђује и учвршћује своја битна, одређујућа својства. А то важи и за идентитет сваке етничке, религијске и културне заједнице. Током вјекова српски етнички корпус се осипао, утапао у друге етносе и религије, али и богатио управо захваљујући магнетној снази своје трпељивости и братољубљa, о којима говори Енрико Јосиф, један од „прирођених Срба“. „Човјек је дошљак на земљи“, каже Свето Писмо и српско изворно саосјећање знали су да препознају многи дошљаци, добјеглице и пребјеглице на српској земљи, под српским кровом – поставши „Срби Мојсијеве вјере“, „Срби руског, њемачког, цинцарског, јерменског итд. поријекла“. У наше вријеме кад се, како каже мудри Мило Ломпар, шири дух самопорицања, буја дезинтегративна свијест и у некада најсрпскијим срединама, вриједи подсјетити на неке од примјера саможртвене оданости рођених и прирођених Срба.
*
Прије пар мјесеци лист Пљеваљске новине је топлом биљешком пропратио одлазак на вјечни починак свјетски познате филмске умјетнице Нађе Подерегин, ћерке наше земљакиње, ауторке романа Свитање, Милке Бајић Подерегин. Нађин и Ољин отац, Подерегин Петра Игњатије, рођен 1897. године у Кременчугу у Русуји, био је као добјеглица испред бољшевичког терора, професор Пљеваљске гимназије између два свјетска рата. Њемачка окупација 1941. године затекла га је као професора Пољопривредне школе у Краљеву. Спроводећи одмазду над голоруким народом „сто Срба за једног Њемца“, и професор Игњатије се био обрео у првом строју за стријељање у Краљеву. Иако су га касније сами Њемци, и њихови домаћи сарадници наговарали да иступи из строја јер није Србин по националности, савременици су забиљежили да је „остао испред пушчаних цијеви са својим ђацима“. С народом који га је пригрлио као свога сина. Овај велики Рус је тако одржао ненадмашну лекцију саможртвене човјечности подијеливши са својим ђацима и њиховим родитељима трагичну судбину жртве окрутне германске одмазде. Себи је одузео право на искорак из строја за стријељање потврђујући на тај начин своје прирођено српство. Остављајући иза себе најсвјетлији људски траг а у наручју одане супруге двије сиротице.
*
Родлоф Арчибалд Рајс, швајцарски Њемац, криминолог свјетског угледа, дошао је на позив српске владе током Првог свјетског рата да истражи злочине које је аустроугарска солдатеска починила у Мачви, Подрињу и широм српске земље. Свјетска јавност је захваљујући овом непристрасном стручњаку сазнала за до тада нечувене и непојамне злочине његових сународника и њихових сателита. Тај велики човјек и након рата је остао у Србији, сродио се с њеним великим и страдалним народом оставивши му својим тестаментом два велика дара: рукопис Чујте Срби, чувајте се себе! да се објави послије његове смрти и аманет да кад умре његово срце буде сахрањено у посебној урни на врху Кајмакчалана. Рајсов рукопис је прије једну деценију пронашао и приредио за штампу наш завичајац, познати историчар Милић Ф. Петровић, а Рајсово срце и његову урну, постављену 1928. године, разорили су током Другог свјетског рата вјероломни Бугари против којих је и вођена и добијена знаменита битка на Кајмакчалану 1916. године. На урни је писало:
Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана,
Златно срце спава,
Пријатеља Срба из најтежих дана,
Јунака Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком’ нек је слава.
У Јеванђељу је срце схваћено као центар личности и источних љубави. Рајс је овај свој чин мотивисао жељом да искаже управо такву љубав према народу кога, како је записао, краси јунаштво, родољубље, гостољубље, демократичност, самилост, поноситост и бистрина. Без имало патетике речено, људски је вјеровати да то његово срце, – крхко и трошно, као и све људско, – и даље куца негдје у висинама планине која је данас изван српске земље као што и дан-данас љековито одјекују његове мудре поуке о врлинама српског народа и потреби да се непрекидно отклањају мане нашег менталитета. Данас арнаутски зликовци, прваци у досадашњој историји човјечанства по нечовјечности, већ двије деценије чупају срца, бубреге и плућа похватаних Срба и крчме их за огромне новчане своте како би се уградили у груди пацијената на клиникама широм планете. Планета то зна, али се прави глува и слијепа. Велики хуманиста Рајс, своје саосјећајно срце даровао је страдалном српском народу а данас те људске хијене некажњено ваде жива срца киднапованим Србима уз прећутну сагласност својих моћних покровитеља. Запјенушених заговорника “људских права“ и „љекара без граница“. Осионих насилника и лицемјера без граница.
*
Прослављени српски војвода Живојин Мишић, као што је познато, за вријеме школовања на њемачким војним школама, оженио се Лујзом, ћерком угледног пруског племића која је, и поред великог противљења родитеља, дошла са својим изабраником у његово родно село Струганик код Ваљева. Овом потомку братства Каљевића из Тепаца код Дурмитора родила је три сина од којих се настарији, Александар, прославио као велики јунак у бици на Церу и другим биткама током Првог свјетског рата. Судбина је хтјела да овај јунак, као један од најоданијих сабораца пуковника Драже Михаиловића, већ на почетку устанка против нацистичког окупатора буде ухваћен и стријељан. Прије осуде на смрт понуђено му је да свој живот откупи сарадњом са окупатором уз пријекор што он, син мајке Њемице, у коме тече пруска крв, окреће пушку против своје сабраће. „Да, текло је у мом крвотоку пола њемачке крви, – одговорио је Живојинов и Лујзин син – али више није остала ни једна кап – пролио сам је против вас током четири године ратовања у минулом рату“.
Павле Штурм, пруски официр, који се посрбио посрбивши и своје њемачко презиме адекватном српском замјеном: Јуришић, био је српски ђенерал у Балканским ратовима и Првом свјетском рату. Командовао је Трећом српском армијом. Знаменита је његова реченица изговорена када је аустроугарска солдатеска након церског пораза поново започела нови напад преко Дрине: „Шта траши офи Шваба на наша света српска земја!?“
*
Године 1858. Тома Бацетић из Бање код Прибоја, дошао је са школовања у Београду да буде учитељ у свом родном селу, али је од првог корака на тлу завичаја, и читава три мјесеца касније, имао само једну бригу – како да сачува живу главу од турских крвопија и поново се докопа српске границе. Путујући са кириџијама да се у Новој Вароши пријави турском кајмекаму, сазнао је за трагичну судбину сељака Петра Ђеновића из села Грачанице код Прибоја. Њега су као угледна и лијепа човјека арнаутске крвопије, тада у служби нововарошког кајмакама, лажно оптужиле да жели да пребјегне у Србију, ухватиле га и осјекле му главу у оближњем потоку. Према свједчењу чобана, који су скривени у грмљу посматрали Петрово смакнуће, зликовци су му најприје понудили да се потурчи, направили крст од укрштених букових гранчица и рекли да га згази ногом и пљуне на њега. Поновили су то три пута а из Петрових уста су три пута чули исти одговор: у којој сам се вјери родио, у тој ћу вјери и умријети. Затим су његову одсјечену главу натакли на колац и пронијели кроз нововарошка села шелнучећи из пушака што су, како су говорили, убили одметника. Петар није хтио да похули ни на од прућа импровизовани знак крста, јер тај крст за њега је био једнаковриједан као и онај на цариградској Светој Софији, у Јерусалиму, Студеници, на његовом прибојском Светом Николи. Јер је знао да пљунути и на такав крст значи – пљунути на своју боголикост, на светосавље, на свој српски род, на његову историју. Није себи дао прилику да се позива ни на какве изговоре, на околности, на принуду и природни страх од смрти. Своју светосавску, српску вјеру није хтио да трампи за своју невину страдалничку главу, да тако, иако свезан испред исуканих јатагана, откупи свој живот. На исти начин као што је свезани ђакон Авакум, након пропасти Првог српског устанка, ишао на вјешала говорећи: „Срб је Христов, не боји се смрти“. Тома Бацетић је трагичну судбину Петра Ђеновића описао у својој књизи Стара Србија, објављеној у Москви 1876. године, коју сам имао част да преведем и објавим у издању Историјског музеја Србије 2001. године захваљујући претходно поменутом Милићу Ф. Петровићу, далековидом директору овог музеја.
*
Средином прошлог вијека Џорџ Орвел је објавио роман 1984, један од класичних романа из жанра такозваних „негативних утопија“. У њему описује тоталитарно друштво будућности у коме је на челу Велики Брат. У том друштву је однос према историјској истини и прошлости у потпуности волунтаристички. Партија проглашава неке догађаје и личности непостојећим или их оцјењује у складу са тренутним политичким интересима. Главна личност Орвеловог романа је на радном мјесту архивара који уз помоћ најсавршенијих машина свакодневно исправља новине, књиге и енциклопедије у складу са дневном политиком пројектујући у прошлост оно што владајућа Партија жели да се десило и што таквом манипулацијом треба улити у главу изманипулисаном грађанству. Али је то код Орвела само литература, инспирисана додуше тегобним искуством тоталитарних режима двадесетог вијека, али ипак – литература. Да живот може да надмаши сваку литературу доказ су и настојања и бујања одрођености код неких доскорашњих Срба. У виду устоличавања нових националних, вјерских и језичких идентитета. Барјактар таквог орвеловског захвата у своју породичну прошлост на нашим просторима јесте, како „друштвене мреже“ недавно дојавише, један од актуелних монтенегринских челника науке и просвјете који је на надгроној плочи свог претка избрисао његово српско опредјељење. Како не би свом потомку ометало трагање за новим идентитетом и новим научним и етичким промакнућима. Али ово није Орвелов архивар који се бави неком фиктивном папирологијом, ово је стварни потомак који длијетом у руци из надгробног биљега свог претка изрезује некадашњи, данас „погрешни“, неприхватљиви придјев.
Као што видимо, у овој маленој галерији ликова занимљива је карактеролошка путања од Петра из прибојске Грачанице до неких представника интелектуалне и научне елите некадашње „српске Спарте“, од Игњатија Подерегина до савременог подгоричког гробословца, да се послужимо изразом Момира Војводића. Али понекад зна да сунце „проведри наврх Горе Црне“. Потомак оног Станише Црнојевића, опјеваног у Горском вијенцу, који је мајци Мари „прогризао сису у посање“ и „рајско пиће просуо у њедрима“, угледни савремени економиста, вратио се вјери прађедовској, одјенуо се у првотно име свог одсрбљеног претка и тако окајао његов вишевјековни гријех, разлог материне клетве. Приложивши тако и своју малену али драгоцјену лучу нашем свеопштем озарењу.
