Добри баћушка и Светлана, српска снаха: Како је Свети Серафим Саровски стигао до Обреновца

Недалеко од Обреновца, у селу Уровцима, у чијем атару се налази позната термоелектрана „Никола Тесла А“, постоји православни храм посвећен Светој Петки. Подигнут је, уз Божју помоћ, и захваљујући многобројним добротворима и истрајном прегнућу тадашњег проте, а освећен убрзо по окончању агресије НАТО-а 1999. године. У истој црквеној порти, уз несебичан труд садашњег свештеника – иначе, сина поменутог претходног пароха – изграђена је и 2018. освештана црква-брвнара у руском стилу.

Омалена је, скромна, покривена шиндром. Дело је златних руку српских мајстора са Влашића. Изданак је туробног времена, али и нераскидивих веза српског и руског народа и цркава. Одмах је почела да исијава духовношћу и саборношћу, те прирасла души и срцу верног народа. Стога је од милоште прозвана „Доња црква“ (због незнатно ниже позиције у односу на старију), „Мала црква“, „Црквица“ или једноставно – „Брвнара“. Многи парови траже да се баш у њој венчају и баш у њој крсте своју новорођену децу.

Као и претходних година, и овог 1. августа, свечано, како доликује, литургијски и уз сечење славског колача, прослављена је црквена слава. А на слави, уз остале вернике, Светлана – Рускиња, српска снаха, иконописац – озарена и поносна. Како не би била: црква је посвећена преподобном Серафиму Саровском, знаменитом руском и свеправославном светитељу и чудотворцу.

Подвижник и чудотворац

Свети Серафим Саровски рођен је као Прохор Мошњин у граду Курску, претпоставља се 1759. године. Још од детињства сусрео се са чудесним догађајима и посветио се духовном уздизању. Са 17 година постао је искушеник, најпре се нашавши у богомољама Кијевско-Печерске лавре, а убрзо у Саровској пустињи, недалеко од ушћа реке Саровке у Сатис, данас у Републици Мордовији, око 400 километара источно од Москве и око 150 километара јужно од Нижњег Новгорода.

Одмах је дошло до изражаја његово подвижништво, чак и када је био дуго и тешко болестан и непокретан услед отеклина од тзв. водене болести. У житију је записано да је оздравио по указивању Пресвете Богородице, праћене апостолима Јованом Богословом и Петром. Уперивши прст у болесника, она им је тада рекла: „Овај је нашега рода“ и потом положила своју десну руку на његово чело. Након тога је нагомилана течност почела да истиче из његовог тела кроз отвор на слабини, где је као сведочанство чудесног исцељења остао ожиљак.

Богородица му се касније у више наврата поново указивала. Једном приликом је поновила своје речи, учинивши да се опорави од тешких рана и болова пошто су га разбојници сурово претукли желећи да опљачкају његову келију, погрешно мислећи да му народ, који се око њега сабира, доноси силно богатство. Када су пљачкаши пронађени, он им је опростио, али су се они покајали и вратили се врлини тек пошто су им по Божјој казни изгореле куће.

Живот је преподобни Серафим посветио духовном уздизању и ревносној молитви, све чешће се осамљујући, тихујући и подвизавајући у дубини Саровске шуме. Хранио се веома оскудно углавном из природе и „радећи својим рукама“, обично делећи своје ретке оброке са дивљим животињама које су му без страха прилазиле. Међу њима је био и огроман медвед који је умиљато долазио, а потом послушно одлазио када би му преподобни Серафим то рекао.

Многи монаси и обични људи долазили су му ради мудрих духовних поука, савета и утехе – некада и на хиљаде дневно. О његовим чудесним исцељењима не само душе, већ и тела постоје многа усмена сведочанства и читаве збирке писаних изјава. Будући прозорљив, унапред је знао проблеме оних који су му се обраћали за помоћ и предсказивао шта их чека, укључујући и предсказивање политичких криза, глади и епидемија у Русији.

„Радости моја“

Иако су га реметили у молитви, људе је примао с разумевањем и љубављу, дочекујући свакога речима: „Радости моја“. Због такве своје непосредности, приступачности и скромности прозван је „Баћушка“ и „Добри баћушка“. Од своје једноставности и посвећености Богу није никада одступио и подлегао изазову частољубља, чак ни када му је у више наврата нуђено да буде игуман и архимандрит у разним манастирима.

Како би био ближе Богу и појачао подвижништво почео је да се моли клечећи на стени у дубини шумске пустиње (пустог места), настављајући да то чини и на камену који је унео у своју келију – и тако 1.000 дана и ноћи – силазећи само због крајње исцрпљености и узимања понеког залогаја. Отуда се често Свети Серафим на иконама приказује како клечи и моли се на стени.

Преподобни Серафим упокојио се 1833. године – онако како је и живео овоземаљске дане – у молитви пред иконом Пресвете Богородице „Умилење“. За светитеља је проглашен 1903, а исте године у присуству многобројног верног народа и руске царске породице откривени су његови посмртни остаци. Будући да није остало нетрулежно тело, већ само кости, то је изазвало малу сумњу у његову светост, али су прави доказ била и остала многобројна чуда која је чинио.

Настојећи да смање духовни утицај овог угодника Божјег у руском православном народу и изврше атеизацију друштва, совјетске комунистичке власти су 1926. склониле његове мошти. Пронађене су тек 1990. у Музеју религије и атеизма у Санкт Петербургу и следеће године пренете у Дивејевски манастир недалеко од Сарова, о коме се он посебно старао и који је живео по његовим упутствима, мада у њему никада није физички био. Свети Серафим Саровски данас се све више поштује како међу Русима, тако и међу Србима и свим осталим православним народима.

Поуке светитеља нама данас

У овом времену, када свет све више срља у апсолут конзумеризма и сатанистичке ритуале, као што је онај на отварању Олимпијских игара у Паризу, читајући ове мале фрагменте из житија Светог Серафима Саровског чини се да су његове врлине превазиђне и далеке. Многи ће рећи да се у прилично одмаклом 21. веку – у добу у коме је већ и телевизија постала архаична технолошка ствар – не може тражити од монаха (старогрч. усамљеник) да се моле до ивице телесне снаге, клечећи на камену, у непрегледној шуми, изван цивилизације. И да ће опростом душманима, покајањем и ригорозним постом постићи очишћење душе и тела приближно ономе саровског Пустињака. Од свештеника, који се, ипак, нису одрекли материјалних вредности, то се може очекивати још мање.

Све то јесте тачно, али само донекле. Савремено православно свештенство и монаштво – од сеоских пароха до патријарха – очигледно није као раније молитвено ревносно и имуно на луксуз, а серафимовском подвижништву није ни близу. У све мањој мери обраћа пажњу на суштину вере, а све више на пуку форму. Није увек и до краја посвећено верном народу, већ је све више отуђено и окренуто самима себи. Према онима који тражи утехе и путоказа, а са свих страна су угрожени ловцима на људске душе, имају недовољно стрпљења и такта, а да им се обрате као „Добри баћушка“ оним благим и срдачним „радости моја“ готово је искључено.

Практично функционисање помесних цркава, готово без изузетка, постало је (пре)бирократизовано. О новотарским и екуменистичким трендовима на рачун изворних, канонских принципа и позитивног традиционализма да се и не говори. Доследности спрам вере и цркве све је мање. Штавише, они који се „тврдо“ држе канона су као зилоти лицемерно стављени у негативан контекст, проскрибовани и прогоњени. И све те не долази само са Фанара, већ се „примило“ и код осталих цркава, па и српске.

Не може и овако и онако. Труле компромисе не треба да чине ни политичари, а камоли православни црквени великодостојници. Не може се држати служба са папом и римокатоличким бискупима. Јесу ли они јеретици или нису? Не може се снисходити (нео)усташкој хрватској држави и релативизовати број монструозно убијених, покатоличених и прогнаних Срба. Је ли српског геноцидног страдања и средином и крајем 20. века било или није? Каквог оправдања има давање аутокефалности тзв. Македонској цркви, будући да се зна њено титоистичко, антисрпско и узурпаторско порекло. Има ли између те пиратерије и пљачкаша који су напали преподобног Серафима стварне, суштинске разлике?

А „световњаци“? Они би требало да следе праве поуке и подвиге оних стварних, а не „естрадних“, јутјуб-духовника, који често, макар то било и из добре намере, могу да делују одбијајуће и одведу на странпутицу. И да уважавајући и уживајући у модернизацији и комфору ипак духовно и телесно не постану раслабљени. Далеки, иако недостижан узор имају у Светом Серафиму Саровском и његовој молитви, посвећености и спремности на одрицање. А Србима је у том смислу барем лако: имају Светог Саву!