ДНЕВНИК ИЗ 2014: ШТА СЕ ВИДЕЛО ПРЕ ОСАМ ГОДИНА

У својој књизи „Четврти Рајх против Трећег Рима“ својевремено сам објавио чланке о томе како Запад спрема рат против Русије.( https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/555-cetvrti-rajh-protiv-treceg-rima.html)          

Ту сам сабрао и своје текстове, писане у доба прве украјинске кризе, после мајданског преврата 2014. године. Пошто текстови показују „процесе дугог трајања“, сада их понављам на „Искри“, подсећања ради. Уосталом, понављање је мајка учења.

 

„ЗАКОН О ПОРОБЉЕНИМ НАЦИЈАМА“ И УКРАЈИНСКА КРИЗА       

 

ШТА ПИШЕ У ЗАКОНУ?

 

Године 1959, на предлог америчког грађанина украјинског порекла Добрјанског, који су прихватили сенатори Даглас ( из Илиноиса ) и Џејвиц ( држава Њујорк ), као и конгресмени  Фејган ( из Охаја ) и Бентл ( држава Мичиген ) и унели га у законодавну процедуру, амерички Сенат и Конгрес једногласно су усвојили „Public Law 86-90“, „Закон о поробљеним нацијама“, који је 17. јула те године потписао председник САД, Двајт Ајзенхауер.

У закону се истиче да се величина САД, између осталог, заснива на чињеници да је ова земља „демократским путем успела да оствари национално јединство свог народа, без обзира на крајњу разноликост његовог расног, религиозног и етничког порекла“, због чега „народ САД саосећа са очекивањима народа широм света“. Тврди се, међутим, да „комунистички империјализам“ мирну коегзистенцију народа „извргава руглу“, па све „поробљене нације“ у САД виде „тврђаву људске слободе“, и од ње очекују национално и религиозно ослобођење, као и личне слободе. Ту се каже да је за „националну безбедност САД животно неопходна непоколебива подршка стремљењу ка слободи и независности“ које показују „поробљене нације“, јер ће њихова слобода суштински допринети праведном и трајном светском миру. Да би се показало да САД подржава њихово стремљење слободи и независности, опуномоћен је председник САД да трећу седмицу јула сваке године прогласи „Седмицом поробљених народа“, да би је народ САД пропратио разним пригодним манифестацијама подршке истима. Ова седмица треба да се обележава у САД све док постоји иједна поробљена нација.

 

КО ЈЕ, ДАКЛЕ, ПОРОБЉЕН?

Главна ставка овог законског акта, који је Ајзенхауер потписао, јесте тврдња да је „империјалистичка политика комунистичке Русије ( не СССР-а, него Русије, нап. В.Д. ) путем непосредне или посредне агресије довела до поробљавања и губљења националне независности Пољске, Мађарске, Литваније, Украјине, Чехословачке, Летоније, Естоније, Белорусије, Румуније, Источне Немачке, Бугарске, континенталне Кине, Јерменије, Азербејџана, Грузије, Северне Кореје, Албаније, Идел-Урала ( кавкаских области Русије, нап. В. Д.), Тибета, Казахстана, Туркестана, Северног Вијетнама,итд“…

Погледајте,драги читаоци, овај списак добро, и видите по чијим плановима је растурен Источни блок и СССР, то јест историјска Русија…

 

УЗАЛУДНИ ПРОТЕСТИ

Читава руска емиграција протестовала је против овог закона.

Чак и крајње проамерички, либерални антикомунисти су писали америчким парламентарцима:“Жалосно је да резолуција није укључила у списак жртава комунизма и руски народ. Штавише, стављање на списак неких од неодузимљивих делова Русије, који су названи „поробљеним нацијама“, даје у руке Хрушчову моћно пропагандно оружје, представљајући га као бранитеља руског јединства…“ Руски народ у Совјетском Савезу не зна да су намере САД добре, сматрали су емигранти – антикомунисти, па став из овог закона који су усовојили Сенат и Конгрес „може озбиљно ослабити позиције сободног света у борби против комунизма“. Додавали су да је руском народу комунизам наметнут, упркос ренегата из његових редова, и да је то била „међународна завера“.

Наивци су мислили да се Вашингтон бори против комунизма. Он се, наравно, борио против Русије.

 

НЕ ПУЦА СЕ У СОВЈЕТСКИ САВЕЗ, НЕГО У РУСИЈУ

Председник Америчког комитета за ослобађање народа Русије, адмирал Керк, још 1952. је наглашавао континуитет „демократске“ ( а то значи америчке, зар не? ) борбе против „царског апсолутизма 19. века“, чији су „пороци“ дошли до изражаја баш у СССР-у. Многомудри адмирал је изјавио да постоји директна веза између „декабриста жедних слободе 1825. и избеглица из СССР-а које ми сада примамо“.

Немачки историчар Фолксман је, још шездесетих година прошлог века, тврдио да је политика америчког Комитета била подршка, пре свега финансијска, свим национализмима у Совјетском Савезу, чиме би се, рушењем комунизма, срушила и Русија као опасност по америчку Империју. Други немачки историчар, Х. фон Римша, запазио је да се у „политичкој пропаганди сепаратиста СССР поистовећивао са Русијом а совјетска спољна политика била је карактерисана као непосредни наставак империјалистичке политике царске Империје“.

Сродност између Хитлеровог подстицаја „поробљеним народима“ да се придруже Трећем Рајху да би се ослободили бољшевичке власти и америчке „борбе за демократију и независност“ више је него очита. Само, Хитлер је био груби расиста. Вашингтон је, све донедавно, интересе своје банкократије умео да представи као алтруизам.

 

ЗАКОН О ПОРОБЉЕНИМ НАЦИЈАМА КАО ВОЈНА ДОКТРИНА

 

Генерал Максвел Д. Тејлор, бивши начелник армијског генералштаба у доба Двајта Ајзенхауера, а касније председник Уједињеног комитета начелника штабова у доба председника Кенедија и Џонсона, године 1982. објавио је у „Вашингтон Посту“ чланак о будућем атомском удару на СССР. У њему истиче да циљеви напада, уколико је то могуће, треба да буду „ограничени на области са углавном етничким руским становништвом, да би се ограничила штета у неруским републикама“. То није написао чак ни Адолф Хитлер.

Када је 1991.  Совјетски Савез ушао у фазу разлагања, и кад је, Белој кући драг, „демократски поредак“ почео да побеђује на Истоку, конгресмен Рорхабер је покушао да убеди Конгрес да укине „Закон о поробљеним нацијама“. Украјински националисти у САД су се побунили, и Закон је остао на снази. Председник Џорџ Буш Старији је, уочи украјинског референдума о одвајању од „Москаља“,одржаног 1. децембра 1991,  изјавио да ће Бела кућа признати, одмах, независност Украјине, а Радио „Слободна Европа“ је обећавао „Маршалов план за Источну Европу“.

И тако даље, све до Евромајдана.

Др Џејсон Кишнер, професор криминологије на Универзитету Фресно у Калифорнији, сматра да је обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014, на дан убиства Царске Породице, било сублиминална порука Путину – ево шта те чека јер ратујеш против „глобалне елите“. Не треба, ипак, заборавити, да је 17. јул и дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама, који је, очито, и данас на снази. Који чита, да разуме шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“.

 

НАТО: НА УКРАЈИНИ ЈЕ СВЕ ЈЕДНОЗНАЧНО

 

Ево једног руског размишљања.

Украјинска криза и напетост између Русије и Запада постали су непријатно изненађење за све стране заинтересоване за продуктивну сарадњу. Србија се нашла у сложеној ситуацији: све јој све теже да наставља са политиком опрезне неутралности, бирајући између евроинтеграција и сарадње с Русијом. Уз то, скоро председавање Србије у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) примораће руководство државе да делује са нарочитим опрезом, што му је до сада полазило за руком.

Па ипак, проблем усложњавања односа са Русијом не виде сви – за НАТО је повратак „источне претње“ постао шанса да се оправда сопствено постојање; она се  просто не сме пропустити.

Од почетка кризе НАТО савез је без оклевања покренуо своју делатност на Истоку, а бивши генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмунсен, је више пута уверавао чланице о спремности савеза да их заштити од било какве претње. Ипак, у реферату намењеном за интерну употребу који је дошао у посед редакције магазина Der Spiegel (dw.de/spiegel-nato-unprepared-if-russia-moved-into-baltic-members/a-17643795) тврдило се сасвим супротно – да НАТО блок није спреман за евентуални сукоб са Русијом.

Изненадна активизација већ годинама пасивне војне бирократије довела је до тога да се у штампи појављивало све више информација које би савез радије сакрио. Тај исти Der Spiegel објавио је планове о преусмеравању треће позиционе области  Система противваздушне одбране на Русију  (http://www.spiegel.de/international/europe/nato-considers-missle-shield-directed-against-russia-a-987899.html), и то на иницијативу балтичких држава и Пољске, а затим се штампа домогла инструкција НАТО-а у вези са кризом на Украјини.       Основно усмерење документа је, на први поглед, јасно – НАТО инисистира на недопустивости „руске агресије“ и подржава своје савезнике. Али, употреба разводњених формулација сведочи о томе да прави циљеви савеза не одговарају обећањима датим савезеницима и потенцијалним партнерима.

Документ као први задатак организације дефинише „демонстрацију одбрамбеног карактера дејстава НАТО-а и одсуство намере да се припрема за конфликт“. Ту формулацију – „демонстрација“, а не „потврда“ – аутори користе више пута. Аналитичари савеза поново нуде идеју супротстављања Русији инсистирајући на неопходности „подвлачења привржености НАТО-а нормама међународног права и потписаним споразумима, истовремено демонстрирајући најочитије кршење међународних обавеза од стране Русије, супротстављајући се руским напорима да легитимизују своје акције применом лажне правне аргументације“. Другим речима, било какви да су аргументи Русије – они су лажни. Ситуација нам је позната: 1999. таква је реторика коришћена као оправдање за бомбардовање Југославије.

На крају, аутори прелазе на кључно питање: каква је позиција НАТО-а према Украјини и могућности њеног приступања НАТО-у. Ту изненада престаје разводњавање појмова:“Премијер Украјине је јасно ставио до знања да ступање Украјине у НАТО није на дневном реду. То је суверени избор Украјине, и НАТО га уважава“, суво саопштава документ, подвлачећи да Украјина није Европа.

И још:“Фундаментални циљ НАТО-а је колективна одбрана. Савез је спреман да заштити све чланице од било какве претње“. Украјина – није чланица НАТО-а, подсећају аналитичари, скромно прећуткујући горепоменуту „крађу информација“, из које се јасно видело да савез није „спреман“ да одговори на „било какву претњу“.

Зар такво понашање НАТО-а не указује на оправданост опреза код Срба кад је зближавање с НАТО-ом у питању? Сасвим је могуће да би Србија, изабравши атлантистички правац, изгубила било какву могућност зближавања с Русијом. Питање је шта би добила заузврат.

Размотривши питање Украјине, аутори прелазе на однос са„потенцијалним противником“, без кога је постојање организације бесмислено – Русијом.

«Проширење НАТО-а Русија је нетачно протумачила као претњу сопственој безбедности. Важно је супротставити се таквим лажним тврдњама, подвлачећи мирни и демократски карактер проширења, које се одвија на основу слободног избора суверених држава, а у складу са захтевима НАТО-а“.  Овде нема ничег новог – та се теза користи од тренутка настанка НАТО – савеза. Да ли треба наглашавати да у Русији мисле другачије? Тешко да ће се ситуација изменити, а тврдње НАТО-а да „савез не разматра могућност војне интервенције демонстрирајући карактер своје подршке Украјини, као и ограничења истог“. То Русију ни у шта неће убедити, а Украјину ће разочарати. Можда све ово и изађе на добро – што јаснији буду увиди заинтересованих страна у намере НАТО-а, мање шансе ће НАТО имати да манипулише ситуацијом.

КРОКОДИЛ ПЛАЧЕ НАД УКРАЈИНОМ: СОРОШ ПРОТИВ ПУТИНА

 

„ВЕЛИКИ МЕШТАР СВИЈУ ХУЉА“ СЕ ОГЛАСИО

Ако неко до сада није био сигуран да ли је Русија на правом путу, сад може да одахне: јесте, и то тврди један од најпознатијих глобалистичких злотвора, „велики мештар свију хуља“, Џорџ Сорош, у свом чланку „Пробуди се, Европо“, објављеном у „Њујорк ривју ов букс“23. октобра 2014. Он, наравно, не хвали Русију, него вришти против Русије; али, управо је то доказ за нашу тезу – што Сорошу смета, то је права ствар. Између осталог, он пише:“Русија је упутила изазов самом постојању Европе. Ни европски лидери, ни сами Европљани нису сасвим свесни какав је то изазов и како се с њим суочити. То углавном приписујем чињеници  да су и ЕУ као целина и еврозона посебно, залутали  после финансијске кризе 2008“.

Милијардер је запањен:“Шокира то да је Русија Владимира Путина показала своју надмоћ на Европом у читавом низу аспеката: она се показала гипкијом и стално спремном да приређује изненађења. ЕУ и САД – због разних разлога – су решили да избегавају било какав непосредни војни сукоб с Русијом. Русија користи њихову неспремност да се умешају“.

ЗАГОНЕТНИ ПУТИН

Сороша брине то што Путин, иако се држи договора о примирју потписаног с Порошенком, ипак себи оставља одрешене руке да „обнови нападе у пуном обиму“. Обама и Европљани само формално подржавају Порошенка, али одбијају да модерним средствима снабдеју украјинску армију. Украјини, због западног оклевања, прети озбиљна финансијска криза. После избора, сматра Сорош, Путин ће Порошенку понудити да на чело Владе постави неког „проруски“ оријентисаног. Порошенко то не може да прихвати, због „евромајадановаца“. Руски председник ће онда чекати зиму и њене последице по власт у Кијеву; држаће велике делове Новорусије, као и Крим, и вребаће час када ће се Украјина сломити под теретом околности. Сорош се плаши и да ће Обама, тражећи руску помоћ у борби против исламиста на Блиском Истоку, пристати да му да одрешене руке у земљама – суседима Руске Федерације.

 

ЛИЈУ СЕ КРУПНЕ СУЗЕ

Чланкописац ламентира:“То би била трагична грешка са далекосежним геополитичким последицама. Слом Украјине био би ужасан губитак за НАТО, ЕУ и САД. Победничка Русија стекла би много већи утицај у ЕУ и постала би отворена претња балтичким државама у којима живи бројна руска национална мањина. Уместо да подржи Украјину, НАТО ће морати да се брани на сопственој територији“.                  Сорошу је жао што у САД и ЕУ преовладава мишљење да Путин није Хитлер, и да му треба чинити „разумне уступке“:“Постоје лажне наде, које су засноване на лажном закључку, а нису поткрепљене било каквим доказима. Путин је не једном прибегавао сили и кадар је да то опет учини, ако му се не пружи снажан отпор“.

Запад није схватио да су „евромајдановци“, упркос раширеног мишљења да је реч о људима слабих моралних квалитета, у ствар „најбољи људи те земље“, који су устали против Јануковича из „етичких разлога“ ( са све снајперистима у позадини ):“Омладина, чији су представници завршили школе у иностранству и који, по повратку у земљу, нису хтели да раде у органима власти ни да се баве бизнисом због одбојне атмосфере“. Милијардер и пропагатор „отвореног друштва“ је, упркос чињеницама, устврдио чак да су „екстремисти националистичког и антисемитског правца само мањина оних који су протестовали против власти Јануковича“.

Он је у свом чланку истакао да његов Фонд на Украјини успешно ради још од 1990, и да нигде није имао толико успеха у стварању „грађанског друштва“.

 

ПОУКЕ ЗА КРАЈ

 

Европска унија мора да зна да је, ако треба и војна, одбрана Украјине приоритет. Сорош каже:“Нова Украјина има политичку вољу да заштити Европу од руске агресије и да почне радикалне структурне рефоме. Да би сачувала и ојачала ту вољу, Украјини треба адекватна подршка са стране оних који су јој одани“. Зато ММФ Украјини мора да да бар 20 милијарди долара кредита.

Шта нам ово кукумавчење Сороша говори?

Путин, за сада, игра савршену партију покера са Империјом. Али, могуле Империје, попут Сороша, управо то и плаши. Љуља се тле под ногама. Што је играч бољи, то је ближи тренутак да „пацери“ поразбијају сијалице, преврну сто и почну тучу у мраку. Треба веровати да Владимир Владимирович, мајстор толиких борилачких вештина, и за тучу има право решење.

 

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈОШ ЈЕДНЕ КРАЈИНЕ

УКРАЈИНА – ВОЈНА КРАЈИНА РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ

„Ој, Крајино, крвава хаљино, / с тебе вазда започиње кавга./ С крвљу ручаш и с крвљу вечераш,/ све крваве бројиш залогаје“, певали су Срби из Босанске Крајине. Глагол „крајинати“ значи „ратовати“; крајина је војна  граница. А Срби су, вековима, били крајишници. Тако су се нашли и у Украјини, и тамо, где сада евромајдановски нацисти воде борбу против  слободољубаца Новорусије, биле су велике српске насеобине, Нова Сербија и Славјаносербија. О тим крајевима маштао је Црњансков Вук Исакович, показујући руком више небо него земљу и говорећи:“Тамо аз појду!“ У те крајеве стигао је његов синовац Павле, да би се борио под заставом православне владарке, али и да би, носећи Косовски завет у срцу, доживео разочарења.

Украјина је војна крајина Руске империје према Западу и према Турској.  Тамо су се, дакле, нашли и Срби. До средине 19. века, каже познати историчар Мита Костић у делу „Српске насеобине у Русији“, у малоруском народу је реч „Србин“ значила исто што и припадник лаке коњице, хусар.

О томе неколико речи у тексту који следи.

„ТАМО АЗ ПОЈДУ“

Петар Велики позвао је, почетком друге деценије 18. века, Србе да се населе на малоруску границу и да је штите од Турака. По Захарији Орфелину, његова логика била је једноставна: „Кад српски народ тако верно служи господару иноплеменом и иноверном, тим верније ће служити господару који је с њим једнога језика и при том и једне вере“. Године 1723, српски  официр у руској служби, Јован Албанез, стиже у Потиску и Поморишку војну област да прикупља Србе спремне да пређу у Малу Русију. Нуде им се плата, земља и привилегије. Одазива их се преко хиљаду, и 1727. настаје Српски хусарски пук.                                    Бечки двор је гневан, али не сме превише бурно да реагује, због савеза са Русијом. Међутим, прете митрополиту Викентију Јовановићу који је у Сремске Карловце позвао руског учитеља Суворова. Касније се, како каже Мита Костић, уводе и сурове казне за Србе који би хтели да напусте Хабзбуршку монархију: „Ако им се кривица помоћу два заклета сведока докаже, имају се осудити на смрт, и то ради стварања што веће одвратности, на вешала. У сумњивим случајевима дозвољена је и тортура. /…/ Иако се забрана односи на све народе у Монархији, Србима и Власима је нарочито забрањено да примају ратну или цивилну службу страних сила, или такву да траже или се из државе селе“.

 

ИМА СЕОБА

Ипак, српске сеобе у Русију не престају. Нарочито се то збива после одлуке царице Марије Терезије да развојачи Потиску и Поморишку границу и поунијати своје православне поданике, када вешти руски посланик у Бечу, гроф Михаило Бестужев – Рјумин, у договору с царицом Јелисаветом Романовом, успева да помогне пресељење Срба; тада у Малу Русију, са народом, стижу српски официри Јован Хорват, Рајко Прерадовић, Јован Чарнојевић и Јован Шевић. Јован Хорват јануара 1752. добија чин генерал – мајора и добија задатак да на десној обали Дњепра формира Нову Сербију, чији центар постаје тврђава Свете Јелисавете, касније Јелисаветград. Између Бахмута и Луганска на Дону, официри Шевић и Прерадовић 1753.подижу Славјаносербију, а 1756-1759. стиже нови талас српских имиграната из Босне, Далмације и Црне Горе (сматра се да их је у 18. веку у Русију стигло око десет хиљада). Срби насељеници су се борили за Русију против Пруске и Турске, као и у Пољској и Запорошкој Сечи. Како бележи Никола Б. Поповић: „У руској војној служби каријеру високих официра стекло је 25 генерала, 17 пуковника, 8 потпуковника и 37 мајора“. Истицали су се јунаци попут Јована Стојанова из Петроварадина, који је, као генерал – мајор, био командант српског, угарског и влашког хусарског пука, показавши велику смелост у борбама против Турака, Татара и Пољака. Стеван Витковић, бригадир Српског хусарског пука, добио је велика имања за показану храброст.                                                Из Црне Горе по помоћ је стигао владика Василије Петровић, који је, ради упознавања Руса, објавио 1754. „Историју Черној Гори“ и са собом понео велику руску новчану помоћ за своје Србе. Он је још два пута долазио у Трећи Рим (марта 1766. у Русији је и умро), тражећи руско покровитељство над Црном Гором, што је, све до епохе НАТО вазала, Мила Ђукановића, трајно определило русофилство црногорских Срба.

У Русију је стигао и владика далматински Симеон (Кончаревић), покушавајући да нађе заштиту од католичких насртаја на своју паству.

 

СМРТИ НЕМА

 

Познат је био и Петар Текелија, потомак угледне породице официрског племства, пореклом из Арада. Кад је напустио службу Бечу, обрео се у Српском хусарском пуку у Русији. Као потпуковник, командант летећег одреда, истакао се у Седмогодишњем рату против Пруске, када је, у борбама за Берлин, заробио преко хиљаду непријатеља. Борио се у Пољској 1767. и у рату против Турске 1768. Године 1774, добија орден Светог Ђорђа и бива постављен за команданта Новоросијске области. Мирно, и без проливања крви, смирио је Запорошку Сечу после буне Јемељана Пугачова. Добио је орден Светог Александра Невског, а 1788. под командом грофа Потемкина, борио се против Турака на челу Кавкаског корпуса (Кримским корпусом командовао је Суворов). Умро је 1792. године, „јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умро“.

 

ЖИВОТ СРБА У РУСКОЈ КРАЈИНИ

Многи Срби су маштали да се одселе у Русију. Милош Црњански, у роману „Сеобе“, ту машту описује кроз размишљања главног јунака романа, Вука Исаковича, српског официра који би радо отишао из службе Хабзбурзима, што Србе стално притискају да се покатоличе: „Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки тамо који су из белог света дошли, постали богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост, што га је чинила безумним, очајним, чудним“.

Срби су места која су основали у Новој Сербији и Славјаносербији назвали по варошима одакле су – од Чанада и Бечеја, преко Суботице и Земуна, до Вршца и Сланкамена. Руска држава је подржавала њихово свештенство и верски живот, а имали су, као народ, и привилегије, које су покренуле привреду у Новомиргороду и Јелисаветграду, као и другде где су се Срби обрели. Симеон Пишчевић, официр који је из Хабзбуршке монархије дошао у Славјаносербију, записао је  да су „наши генерали Хорват у Новој Србији, Шевић и Прерадовић у Славеносербији учинили од пустиње земљу обећану, насељену, обрађену, оплемењену и земаљским родом изобилну“.

Прота Петар Булић из Новомиргорода писао је свом куму, јеромонаху Лазару у Банат, хвалећи царицу Јелисавету и верску слободу: „Овде реч Божја није везана као тамо од иновераца /…/ Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата“. Марија Станкова из шанца Коробчина код Новомиргорода свом оцу Николи Станковићу у Будим писала је, 22. новембра 1753. године: „Коме тамо рђаво иде, овде ће му добро бити/…/“

Због истоветности вере и сличности духа, због словенског порекла и језика, Срби Нове Сербије и Славјаносербије асимиловали су се, и већ половином 19. века они су, сви, постали Руси. Њихов траг је, као и траг руске помоћи Србима у борби за слободу, ипак остао у историји.

Данас, кад Украјина гори на удару НАТО слугу пореклом евромајдановског, галицијског унијатства, верујемо да међу бранитељима Новорусије има и потомака Срба који су дошли у руску Крајину да се не би поунијатили, да би остали слободни и усправни православни хришћани.

ОД СРПСКЕ КРАЈИНЕ ДО УКРАЈИНЕ: НЕОНАЦИЗАМ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНИХ 

СКУП У БЕОГРАДУ

Руски Фонд стратешке културе и  Факултет за дипломатију и безбедност из Београда организивали су,17.октобра ове године, научну конференцију „Борба против нацизма 1944 – 2014“, уз пратећу изложбу „Нацизам поново убија: Новорусија 2014“.

На скупу су, између осталих, учествовали: Веселин Ђуретић, Вељко Ђурић Мишина, Бранко Крга, Јелена Лопичић – Јанчић, Александар Раковић, Дејан Мировић, Гордана Божиновић, Мирјана Ковачевић, Душан Пророковић, Зоран Чворовић, Александар Павић,итд. Нарочито је било значајно излагање руског економисте Валентина Катасонова, творца алтернативне економске парадигме, супротстављене, у име хришћанских вредности, либералном капитализму. Скуп су водиле, у име Факултета за дипломатију и безбедност, челница ове образовне установе, Виолета Таловић, а у име Фонда стратешке културе Ања Филимонова.

 

ЗАШТО СЕ СЕЋАМО?

Излагање Ање Филимонове било је веома значајано. Она је истакла да је ослобађање Србије 1944, уз помоћ Црвене армије, једна од славних страница историје, која се не сме заборавити, као и ни сарадња Србије и Русије у Првом светском рату. Појава неонацизма на Украјини наводи нас, пак, да се умећу отпора учимо из оба светска рата.

Зашто нам је потребно да се сећамо? Зато што је циљ Запада да промени матрицу наше самосвести –  а тај процес не смемо пасивно да посматрамо. Да бисмо сачували будућност, морамо имати СВОЈЕ тумачење историјске фактографије, а не оно које нам намећу непријатељи. Прекрајање историје је прекрајање будућности.

 

КРАЈИНА И УКРАЈИНА

 

Филимонова је нагласила да Русија може и мора много да научи од рата на постјугословенском простору, а нарочито од пада Републике Српске Крајине, која веома подсећа на Новорусију. Српска Крајина је разорена војном интервенцијом Хрватске уз подршку НАТО Империје; на жалост, Русија тада није могла да одбрани легитимна права Срба – а, по Филимоновој, Русију је требало бранити управо у Српској Крајини ( данас не би било украјинског неонацистичког похода ).

Руска научница је такође уочила да је метод Запада у рату против хришћанског Истока вековима исти: то је промена идентитета једног дела православног народа, углавном кроз преверавање, а затим храњење конвертита мржњом према својим дојучерашњим истоверцима и једноплеменицима. Хрватске усташе су углавном потомци покатоличених Срба, а укронацисти поунијаћених Малоруса. Рат против православних води, дакле, сопствени народ с измењеном свешћу.

Филимонова је истакла да се Запад у свом походу на Исток неће и не може зауставити, и да су пасивност и несхватање историје заједничке слабости и Срба и Руса. Ако је неонацистички Запад кренуо у крижарски поход, мора се знати проста чињеница: земља која ослаби и изгуби своју армију у новом рату биће сатрвена.

 

СТАЊЕ СВЕСТИ НА УКРАЈИНИ

Има ли  наде да ће се Украјина вратити себи и руској цивилизацији? Филимонова каже да већи део Украјинаца, чак и ако не подржавају екстремисте и убице , не разумеју суштину збивања – они су, рецимо, против Порошенка, али не виде опасност новог нацизма у својој држави. Једино је Новорусија схватила шта се збива, али тамо постоји проблем – политички сукоби међу устаничким вођством, који могу постати кобни. Запад је  на Украјини успео да сазда русофобни народ и државу. Вишегодишња припрема „евромајдановских“ омладинских екстремиста у прибалтичким земљама дала је своје плодове – антируска мржња је огромна.

У случају Украјине, постоји непосредна аналогија с Немачком, у којој је англоамеричка банкократија двадесетих година 20. века подржавала нацисте ради обрачуна са Совјетским Савезом. Корпоративне елите су стајале иза људи какав је Хитлер, као што и данас стоје иза укронацистичког похода.

Позивајући своје српске колеге на заједничку борбу против нацизма, Филимонова је истакла да Русији предстоји дуг пут освешћивања негда братске Украјине. Али, тим путем се мора ићи.