Дмитриј Селезњов: СУСРЕТ СА ПРИГОЖИНОМ

…У ходнику сам затекао неколико колега новинара, ма не просто колега, већ знаменитих ратних репортера. Замолили су нас да одемо иза екрана, иза кулиса, такорећи, и попели смо се у малу кухињу на другом спрату. На столу су нас чекале кутије колачића и чаја.

Седели смо и пили, а број звезда ратног новинарства у једној просторији само се повећавао, и претпоставио сам да нисмо овде окупљени без разлога, већ због снимања ВИП особе. Које – није било потребно погађати. После неког времена, одведени смо доле. Ушли смо у хангар поред зграде, где је неколико минута касније, у пратњи својих заменика и обезбеђења, ушао Јевгениј Викторович Пригожин. Новинари су се спонтано постројили испред њега. Обишао је све и руковао се са свима, укључујући и мене.

Чак и из даљине је изгледао апсолутно као криминални бос. Верујте мом искуству са физиономијама, одрастао сам 90-их на далеком северу, где је за многе постојао добро утабани пут од дворишта у којима смо одрастали као деца, право до оближње зоне. Имао је апсолутно мафијашки изглед – ћелаву и дугуљасту главу, попут јајета, набрекле образе и врат, равнодушне очи, смирен и самоуверен поглед, способан да сломи поглед било које друге особе, а ако је потребно, ту нема сумње, да сломи не само поглед, већ и лобању. Пригожинов изглед, сама његова појава, нису дозвољавали сумњу да је способан за много тога забрањеног и, ако не противзаконитог, онда ван-законитог.

Изгледајући злокобно, попут неког Карабаса-Барабаса, и сам је био склон одређеној врсти театралних гестова. И ту је непријатеља тукао његовим сопственим оружјем – не заборавимо да Зеленски, поставши украјински председник, није престао да буде глумац, и кад је изабран да заустави рат, тај рат је избио са посебном, театралном жестином и страшћу. Иако је веома тешко  нашег Карабасича назвати глумцем, будући да се понашао природно, што је било типично за његову природу, у Бахмуту је очигледно надмашио кијевског уметника. Сећате ли се представе са тројицом затвореника? Рано ујутру на крову куће у Бахмуту, где су борбе биле у пуном јеку, Пригожин поручује Зеленском да преда град, како не би повећавао бесмислене жртве међу украјинским мобилисаним. Камера се глатко удаљава од њега, а у кадру се појављују тројица заробљених украјинских војника – двојица су још тинејџери, а један је старац. И његова седа брада вијори се на ветру. Веома импресивно, ефектно и театрално.

Овога пута новинарима је представио остатке обореног јуришног авиона Су-25, чији су пилоти поновили Гастелов подвиг усмеравајући запаљени авион на непријатељску колону.

– …У Клешчејевки су нашли остатке нашег авиона, наших херојских пилота Антонова и Никишина, – Пригожин је скинуо капу и прешао руком преко ћелаве главе, – лет број 48, познат и као РФ 93798. Момци су херојски извршили своју мисију и одрадили посао, сад је време да им се ода почаст. О њима ће касније причати наш руководилац летова…

Пригожин је причао и о недавном инциденту са другим авионом – пре два дана Украјинци су оборили још један Вагнеров јуришни авион, али су момци успели да га спусте на свој аеродром без губитака. Затим је известио присутне о ​​тренутној ситуацији код Бахмута. Покренут је и разговор око несташице граната, које је Министарство одбране, по његовом мишљењу, обезбеђивало веома недовољно. Било је и напада на највише војне званичнике.

– …Немогуће је контролисати војнике у рату из кантри клубова, из соба од петсто метара током подмлађујућих или других козметичких масажа. Војник – то вам није компјутерска игрица. Он нема други, трећи, пети или десети живот. Он умире само једном. Смрзне се на хладноћи, а после тога његово тело треба загрејати да би се ставило у цинкани ковчег како би се поклопац могао затворити… – овај дирљив детаљ учинио је његов говор још патетичнијим и сведочио да је Пригожин знао како се поступа са мртвим војницима.

Затим је дао реч команданту авијацијске групе, а онда, након руководиоца лета, новинарима у хангару обратио се Лотос, још једна медијска личност „музичара“, са врха Вагнерове хијерархије. Лотос, крупан човек, сличан не баш љубазном олимпијском медведу (опростите ми неозбиљност таквог поређења), испричао је како су планирали и заузели Соледар. Он је био одговоран (одговоран?) за тај посао.

Лотоса је заменио робијаш управо враћен из украјинског заточеништва – „шлаг на торти“ – рече Пригожин кад га је представљао.

Заиста, појава овог заробљеног робијаша била је изненађење – Пригожин је знао како да изненади и шокира јавност. Јер, три дана пре овог тренутка, појавио се снимак његовог погубљења маљем, као и са првим одбеглим затвореником.

Међутим, истог дана, неколико сати касније, на Вагнеровим ресурсима се појавио још један видео, где је „васкрсли“ човек рекао да му је опроштено, јер је, упркос чињеници да је „изговорио много глупости у заточеништву“, одатле донео и „много вредних информација које су спасиле животе многих момака“. Али којим редоследом је све то снимљено? Смрт јунака је изгледала веома убедљиво, у контексту претходног фаталног инцидента са употребом маља – од вагнероваца, искрено речено, може се очекивати и овакав и алтернативни крај. Специфични хумор директора компаније пренео се и на њене запослене.

Замршена интрига ипак је разрешена. Новинарима је представљен затвореник, жив и здрав. Испоставило се да запета у речи „погубити не помиловати“ није само прешла на помиловање, већ је „помиловати“ замењено са „наградити“. Испоставило се да је и овај бивши робијаш „добар момак“, Пригожин га је већ представљао као хероја.

Онда је робијаш замољен да исприча како су се тамо према њему опходили. Лоше су се опходили, мучили га и тукли. Ругали су му се, као и свим осталим затвореницима.

–  А шта је било најстрашније?

– То је кад не знаш да ли ће ти одсећи јаја, – из неког разлога је уместо њега одговорио Пригожин. Чинило се да има одређене вештине да створи такве тренутке.

Онда сам поново питао: – Хоћеш ли наставити да служиш?

– Да, хоћу. Јер има много момака, и познатих и непознатих, али добрих, који више нису са нама, – са усана бившег затвореника ово је звучало превише увежбано.

– Па, добро, добро, доста је, – осмехнуо се „Карабас Барабас“, већ и сам улазећи у кадар, – ајде, иди на посао…“

(Одломак из књиге „Смрт у јулу и увек у Доњецку“; превео Ж. Никчевић)