Дмитриј Самојлов: КОПАЊЕ КРОМПИРА ЗА БРОДСКОГ
Мало је незгодно говорити о Јосифу Бродском. Сматра се модерним песником, кога су присвојили помало арогантни градски становници, уморни од околне баналности и обичности чак и пре него што су се родили. И постоји само Бродски, који свакога ко му бар име зна може да уздигне изнад прозе и свакодневног живота. Разликујемо се од свих осталих зато што волимо Бродског.
Испоставља се да Бродског воле сви, а ако се сви „разликују од свих осталих“, онда је и Бродски општенародни песник.
У септембру 1965. године, Јосифу Бродском је дозвољено да се врати из егзила у Лењинград. Био је у изгнанству по судском налогу – суђено му је због паразитизма, повод је био Лернеров чувени чланак „Околокњижевни трут“ у новинама „Вечерњи Лењинград“.
Бродски је живео годину и по дана у селу Норинскаја, које је изабрао јер му је име звучало слично презимену супруге Јевгенија Рејна. Да, песник је превезен из Лењинграда затворским возом у село Коноша, где је замољен да сам изабере своје село за рад и живот.
Сад до Коноше вози дизел воз из Њандоме. Ова пруга је изграђена средствима Саве Мамонтова крајем 19. века, а он је такође тамо послао архитекту Лева Кекушева да изгради железничке станице. Кекушев их вероватно није сам пројектовао, али је свакако потписао планове. Сад на месту ових железничких станица стоје ружне бетонске зграде у власништву државе, али ту и тамо се још увек могу видети косе дрвене сецесијске грађевине које их окружују.
Од Коноше до Норинскаје вози помало стереотипан таксиста – трбушасти човек са златним зубом и капом. Успут, отворено каже: „Сви овде воле Бродског. Штета што тако мало људи долази овде.“ Каже да је и он читао песме Бродског, али их је заборавио. И заиста, људи не долазе овде често: нико није дошао за песников 85. рођендан. Славили су у Санкт Петербургу, Венецији и Њујорку, али су Норинскају заобишли.
Године 2015, у овом напуштеном селу основан је музеј. Поставили су плоче, украсили аутобуску станицу портретом младог прогнаника, подигли кућу која је утонула у земљу и поставили столицу и сто у ћошак, заједно са писаћом машином и паклицом америчких цигарета. То се види и на фотографији Бродског како стоји поред ограде са Анатолијем Најманом.
Пријатељи су га овде често посећивали. Лењинградска незванична књижевна заједница упоређивала је Бродског са Овидијем, покушавајући да га прикаже као жртву режима. Али Јосиф Александрович је на своје проблеме гледао мирно, чак и са хумором. На крају крајева, није било тако страшно живети на селу годину и по дана.
„…био је то, колико се сада сећам, један од најбољих периода у мом животу. Било је и горих времена, али можда ниједно боље“, говорио је Бродски.
И још: „…ово село ми је дало нешто на чему ћу увек бити захвалан КГБ-у, јер кад ходате преко поља на посао у шест ујутру, а сунце излази, а напољу је зима, јесен или пролеће, почињете да схватате да у исто време, половина становника моје земље, половина народа, ради исту ствар. И то даје диван осећај повезаности са људима. <…> За мене је ово било огромно искуство, које ме је, донекле, спасило од судбине градског момка.“
Овде, наравно, постоји дашак поетског претеривања – мада сасвим опростивoг за песника. Бродскијев однос са радом био је компликован. Локална становница Таисија Пестерева, у чијој је кући живео, сећала се: „Бригадир му је послао стубове за ограду око кланице. Наоштрио му је секиру. Али он није знао како да сече – губио је дах а дланови су му били прекривени пликовима. Тако је надзорник… почео да распоређује Јосифа на лакше послове. Лопатом би згртао жито у штали са старицама, чувао телад, а онда би сео у малињак и не би излазио док се не би наситио.“ Поштанска радница Марија Жданова је причала: „Стоји у мојој пошти, наслоњен на шалтер, гледа кроз прозор и каже да ће се о њему једног дана причати. Чак сам тада помислила: па ко би причао о теби, паразиту? Те речи сумње су ми се урезале у главу – коме си ти потребан, болестан и бескористан, и где би уопште о теби причали?“
Огорчена конфронтација између песника и народа није се ту завршила. Кад је Бродски пуштен из егзила, Таисија Пестерева га је замолила да јој помогне око копања кромпира – то је било у септембру. Бродски је био толико узбуђен могућношћу повратка у Лењинград да је заборавио на кромпир – и отишао. Сада, они који на јесен дођу у музеј добијају лопату и од њих се тражи да ископају неколико грмова кромпира – да обаве песников посао.
Да би прославили крај изнанства Бродског, у Норинскају долази музејско особље из Вељска и Коноше. Редови столица су постављени у кући, а столови и самовар у дворишту. Необично је чути класичне музејске стручњаке како говоре о Бродском – жене са марамама пребаченим преко рамена, онаквим какве обично срећете у удаљеним локалним музејима или окружним библиотекама. То су жене које су, испоставља се, сам темељ културе. Изговарају речи попут „музејификација“ и, наравно, читају Бродског – „У селу Бог не живи по ћошковима“.
После тога сви седе у дворишту, пију чај и ликер – немогуће је замислити догађај посвећен Бродском без алкохола. Старија жена, бивша дописница новина „Коношки курир“, жмирка на сунцу и са задовољством каже: „Кад дођемо овде на овај дан, време је увек лепо. Увек. То организује наш покровитељ, Јосиф Александрович.“
Често сам наилазио на мишљење да је Бродски постигао свој успех на Западу, да је издао Русију, да у њему нема ничег руског и да је уопште песник за арогантну слободномислећу интелигенцију, за исту врсту књижевних трутова попут њега самог.
Али људи из Норинскаје и околине уопште тако не мисле – они воле свог „житеља Архангелске области“, како је сам себе називао, поносни су на њега и сматрају га својим песником.
И потпуно су у праву.
(Телеграм канал Д. Самојлова; превео Ж. Никчевић)
