Дмитриј Самојлов: ГДЕ ЈЕ ПОГРЕШИО СОЛЖЕЊИЦИН?

Александар Исаевич Солжењицин

Пре тридесет година Александар Исаевич Солжењицин се вратио у Русију. Сад је прилично тешко проценити значај тог догађаја из два разлога. Прво, било је то давно и од тада се много тога догодило, а сам Солжењицин је престао да буде интересантан. Пажња јавности распршена је због разноврсности садржаја. Друго, они који имају неку представу о Солжењицину третирају га или са поштовањем или са мржњом. Поларизација је типична и природна карактеристика хиперинформационог друштва. Али шта је важно знати о Солжењицину? Александар Исаевич је био последњи велики писац руске земље. Ово је готово иронична фраза – мем и заштитни знак. Био је последњи не зато
што после њега није било истакнутих писаца, већ зато што је само ово место престало да постоји. Није више била потребна књижевна личност која би истовремено имала друштвени значај и морални ауторитет. И браду, обавезно браду. Јер шта је велики писац без браде? Солжењицин се вратио у Русију у мају 1994. године. Каква је била та држава? У последње време многи су поделили своја сећања на ту деценију, али не треба све замагљивати mличним искуством, довољно је навести један детаљ друштвено-политичке стварности. Солжењицин се, као што је познато, тада обратио народу са говорнице Државне Думе. Сад би то изгледало смешно. Шта се то епохално одатле може саопштити? Али је чињеница да се Солжењициновом појављивању у Думи активно супротставила партија под називом „Демократски избор Русије“, коју води Јегор Гајдар. Ето читаве неухватљиве епохе у једној реченици. Ко данас памти такву партију? Ко ће се сад лепом речју сетити Јегора Гајдара? Солжењицин је у домовину долетео из Држава необичним путем – преко Магадана. А из Магадана је путовао широм земље возом, у посебном вагону који му је доделило Министарство железница. Међу иконографским, Солжењицин је имао већ поменуту браду и полувојничку јакну. Била је то нека мешавина севернокорејске естетике, махновског размаха и потпуно панкерског занемаривања пристојности. Ево, човек који се борио против тоталитаризма, проповедао православље, позивао да се не живи по лажи, одједном показује оштре диктаторске навике, а притом је и адекватно обучен. Све је то изазвало извесну збуњеност, иако се уклапало у еру маскенбала и постмодернизма. Солжењицинова реемиграција била је трећи и последњи део његове изузетне биографије. Године 40-50-60 су тешка младост, рат, први књижевни експерименти, логори, шарашке, рехабилитација, званично признање. 70-80 – прогон, дисидентство, имиграција, светска слава, Нобелова награда. 90-00 – повратак пророка у отаџбину. Као и сваку значајну личност, Солжењицина је лако не волети. Кад је нестао шок од Архипелага Гулага“, кад је постало могуће пребирати гигабајте извора без напуштања фотеље, кад је издавање књига постало свима доступно, а јачина крика могла бити обрнуто пропорционална компетенцији изјаве, Солжењицина су почели да оптужују за лаж. То је најлакше. Појавио се мем о „сто милиона које је Стаљин лично стрељао“, о његовој жени која је долазила на фронт да види Солжењицина, о монтираним фотографијама претреса. Све ово и даље остаје
предмет расправе: свако ко је пажљиво читао Солжењицина зна да он није лагао намерно. Може да погреши, а може и да претера. Наравно, није имао тачне бројке на које је могао да се ослони. Али он је у доброј намери сакупио лична искуства појединих људи; управо он је дао глас многимстрашним успоменама.

Он је поставио вектор оцењивања. Није погрешио у правцу, али је погрешио у методи. И то чак не у начину пребројавања, већ у начину интеракције са оним што је. Можемо рећи да се Солжењицин борио против совјетске власти. Штавише, познато је његово писмо руководству земље, где је позвао на напуштање комунистичке идеологије. Каква је ово наивност и да ли је дозвољена човеку који претендује на звање сверуског мудраца? Веровао је да су и репресија и сам Совјетски Савез окончани захваљујући мукотрпном раду људи попут њега – захваљујући публицитету, захваљујући некој врсти изводљивог отпора, захваљујући храбрости. Иако је јасно да су сви ови историјски процеси почињали и завршавали искључиво по команди одозго. „Врх“ је могао бити различит, али прекидач је радио исправно и без грешке. А Солжењицин је и даље мислио да је он тај који зна како да организује Русију. У СССР- у је осуђивао, и то не без разлога, совјетски режим. На Западу – буржоаски капиталистички начин
живота. Такође не без разлога. Вративши се у Русију, одбијао је државне награде, рекавши да је владин курс деструктиван. И имао је разлога за то. Али шта је била позитивна агенда генија? Не живети у лажи? Па и то је негативна дефиниција. Како живети? Не лагати. Не изговарати лажи. У реду. А шта изговарати! Сва Солжењицинова моћ истрошила се на осуђивање. Не ваља ово, не ваља оно. Како да преуредимо Русију, питали су људи, понављајући његов наслов. А он је одговорио чланком Русија у провалији“. На крају је то свима досадило. Сви већ и тако знају да је све лоше, и да ће бити још горе. Сам Солжењицин је о својим говорима и публикацијама из касног периода рекао: „Нису ме чули. Нису ме разумели“. Мада је и сам савршено добро знао: задатак да буде схваћен употпуности лежи на говорнику.