Дмитриј Сајмс: Моћ одвраћања: Задаци Русије у 2026.

Kremlin.ru

Са чиме ће се Русија суочити на међународној сцени 2026. године? Очигледне су и нове могућности и нови изазови. А како ће се ситуација одвијати у великој мери ће зависити од одлука које донесемо. То је одлика велике нуклеарне силе, која није само поносна на свој суверенитет, већ има и реалне капацитете да га брани, приморавајући друге државе да то узму у обзир кад је то потребно.

Русија је 2025. године имала неоспорне успехе у најважнијој области – током борбених операција у Украјини. А током рата, управо војна динамика игра кључну, иако не и једину улогу. Додуше, руске оружане снаге нису напредовале тако брзо или лако као што бисмо желели. Али то је повезано са многим објективним факторима: жељом да се избегну прекомерни губици, жељом да се пажљиво поступа са цивилним становништвом Украјине и због природе савременог ратовања, која се веома разликује од онога што смо познавали током Великог отаџбинског рата и каснијих ратова друге половине 20. – почетка 21. века.

Али то није чак ни најважније: никад у светској историји ниједна држава није се суочила са тако моћном коалицијом најразвијенијих – или барем међу најразвијенијим – држава и успела (упркос њиховом растућем и великом војном притиску, њиховом директном учешћу у војном сукобу у Украјини) да демонстрира способност да истраје и побеђује.

Русија има много разлога за понос. Успеси на бојном пољу пружају солидну основу како за даљи војни напредак, тако и за дипломатски успех.

Пад Европе

Међутим, за сада, општи пад Европе, деградација европских елита и успех играча попут Пољске и балтичких земаља у наметању своје русофобне агенде Европској унији довели су до тога да нада у брзо решење са Европом делује крајње сумњиво.

Главни фактор неизвесности у овом контексту јесте: шта очекивати од Сједињених Држава. Председник Доналд Трамп је рекао много позитивних ствари о Русији, више пута је истицао свој добар однос са председником Владимиром Путином и разговарао о потенцијалу за економску сарадњу између Сједињених Држава и Русије. Истовремено, на сваки могући начин је истицао свој презриви став према Владимиру Зеленском и, донекле, демонстрирао своје одбацивање слепе оријентације на конфронтацију са Русијом и апсолутног приоритета јачања и ширења НАТО-а у спољној политици САД.

Успеси Русије на бојном пољу пружају солидну основу како за даљи војни напредак, тако и за дипломатски успех

Међутим, било је и корака у супротном смеру, који подсећају на оно што се догодило током Трамповог првог мандата. На пример, уведене су нове санкције против руских енергетских компанија. Штавише, како је председник Путин нагласио, оне су објављене након позитивног „импулса из Енкориџа“ и без икакве озбиљне основе у руско-америчким односима. Упркос Трамповим предизборним обећањима, америчка војна помоћ Украјини се наставља – у мањем обиму него раније, али се наставља.

Још значајније је то што, иако је Трамп приморао Европљане да плате за америчке испоруке оружја Украјини (што је, наравно, добро за амерички буџет), саме испоруке се настављају и шире.

Трампов успешан притисак на европске земље НАТО-а да значајно повећају своје војне буџете на пет одсто БДП-а очигледно није у интересу Русије. Нису све европске земље обећале да ће ићи тако далеко – и неће све бити у стању да испуне те обавезе, али ће Трамп несумњиво подстаћи значајно повећање војних издатака НАТО-а, што ће имати последице и након што он напусти функцију.

У недавном интервјуу за ТВ Фокс, Трамп је говорио о свом добром односу са Путином, али је, као и раније, изразио је разочарање што, супротно његовим очекивањима, није постигнут напредак у вези са украјинским решењем. Трампово разочарање је оправдано и деле га и у Москви. Само што одговорност у великој мери лежи на самом америчком председнику.

Несумњиво, значајно је и невиђено лобирање европских држава за интересе Зеленског и њихова спремност да се непрекидно лично обраћају Трампу, чак да седе у његовој гостионици у Белој кући, а да не помињемо редовне телефонске позиве. Способност европских лидера да се прилагоде Трамповом стилу, спуштајући се до вулгарног ласкања и понижавајућих уверавања у своју лојалност, све то утиче на Трампову спремност да постигне споразуме са Русијом. Али не смемо и не можемо затварати очи пред чињеницом да је, кад нешто учини приоритетом, Трамп веома одлучан лидер.

Трампова позиција

Разлози због којих европски лидери често постижу своје у Вашингтону по питању Украјине нису само и нису првенствено повезани са квалитетом њихових аргумената или њиховом способношћу да ласкају Трампу. Присуство јаке про-НАТО фракције унутар актуелне америчке администрације игра значајну улогу.

У њој се налази и државни секретар и саветник за националну безбедност Марко Рубио, са својом дугогодишњом посвећеношћу неоконзервативизму и мржњи према Куби, што је делимично пренето и на модерну Русију. Рубиова двострука улога повећава његов утицај у доношењу одлука, пошто у Вашингтону он већину времена проводи у својој канцеларији у Белој кући, а не у Стејт департменту. А кад је председник на свом имању Мар-а-Лаго, бивши сенатор Флориде Рубио је такође редовно присутан.

Министар финансија Скот Бесент, бивши високи помоћник Џорџа Сороша који се јавно хвали својим истополним браком (међународни ЛГБТ покрет се сматра екстремистичким и забрањен је у Русији), активно сарађује са Европском унијом и режимом Зеленског у разради санкција против Русије. Чак и пре него што је Трамп одлучио о свом ставу, нуђени су му већ постојећи предлози санкција, стварајући утисак да су у америчком интересу.

Директор ЦИА Џон Ретклиф, чак и током свог боравка у Конгресу и рада у првој Трамповој администрацији, такође је био познат по својим неоконзервативним симпатијама.У ствари, многи амерички председници су настојали да подстакну разноликост мишљења унутар својих администрација. Проблем са Трамповом администрацијом је што не постоји озбиљна противтежа неоконзервативним глобалистима.

Они који се позиционирају као реалисти заузимају споредне позиције и имају, у најбољем случају, ограничен приступ председнику. Додајте томе неоконзервативну проукрајинску већину у Конгресу и постаје јасно зашто администрација пати од антируске пристрасности.

Сам Трамп очигледно нема ову пристрасност. Зато има другу: комбинацију осећаја да је цар света и изражен осећај сопствене важности. Ова комбинација узрокује да Трамп оштро реагује кад му се жеље ускрате, чак и кад се те жеље тичу фундаменталних интереса других великих сила. Ако, како Трамп верује, има добре односе са лидерима Русије и Кине, онда му је тешко да прихвати кад они одбијају да ураде ствари које Трамп жели и које би му, на пример, као у случају сукоба у Украјини, могле помоћи да освоји толико жељену Нобелову награду за мир.

Елемент одвраћања

До сада је председник Трамп био опрезан у предузимању акција против Русије. Али (као што је  недавно истакао Рубио), упркос томе што су се позиционирале као посредник у украјинским преговорима, САД су увеле санкције против Русије и настављају да испоручују оружје и обавештајне податке Украјини.  Агресивне методе које Вашингтон користи против других земаља (укључујући, пре свега, оне пријатељске Русији, као што су Иран, Венецуела и Куба) такође не могу, а да не утичу на интересе Русије.

Присуство јаке про-НАТО фракције унутар актуелне америчке администрације игра значајну улогу у политици према Москви

То је у супротности са идејом стварања мултиполарног света, која одражава објективни ток историје и коју активно подржавају Русија, Кина, Индија и многе друге земље. У овим околностима, мора се узети у обзир, с једне стране, неприхватљивост многих поступака америчке администрације, а с друге стране, непожељност несвесног подигравања Европљанима у њиховом покушају да привуку Трампа на своју страну.

Пажљиво одмеравање одлука, заједно са чврстином и одлучношћу коју показује председник Путин, одражава потребу за оптималном равнотежом у деловању Русије.

То је већ клише, али Трамп уважава снагу. Као што је његов најближи саветник, Стив Милер, недавно изјавио са највећом искреношћу: „Живимо у реалном свету којим управља сила, којим управља принуда, којим управља моћ.“ А да би Трамп препознао пожељност нормализације односа са Русијом, важно је да схвати како алтернатива није пораз или капитулација Москве, већ руско коришћење свих својих огромних могућности да би се постигли жељени резултати. Те могућности укључују проширење домета руских удара на територију европских савезника режима у Кијеву, који су одавно постали директни учесници у сукобу.

Такође укључују употребу нестратешког нуклеарног оружја у случајевима крајње нужде. Недавни напад „Орешником“ је подсетник на такве руске могућности.

Аргумент да свака употреба нуклеарног оружја неизбежно мора довести до размене стратешких удара између Русије и Сједињених Држава заснован је на интуицији и разумљивој невољности да се преузму озбиљни ризици. Али, као и током Хладног рата, нуклеарно одвраћање захтева да се велике силе не само уздрже од размене нуклеарних удара, већ и да буду изузетно опрезне у својим акцијама како би спречиле директан војни сукоб. У међувремену, европске чланице НАТО-а експлицитно истичу да могу себи да приуште употребу оружане силе против Русије, не очекујући адекватан одговор.

Окончати ову илузију – то је и у интересу Русије и у интересу очувања међународне стабилности. Али, наравно, као што је председник Путин више пута нагласио, у овом тренутку нема неопходности за употребом нуклеарног оружја. И треба учинити све што је могуће да се таква неопходност не појави.

Међутим, овде су важни здрав разум и добра воља са обе стране конфликта. А Трампово разумевање свог дела одговорности (првенствено према самим Сједињеним Државама) овде игра кључну улогу.