Дмитриј Орехов: ТАЧНО ТАКВЕ СТАКЛАСТЕ ОЧИ…

Гледаш било који интервју министра спољних послова Лаврова или председника Путина иностраним медијима, и увек се дешава иста ствар. Представник западних медија поставља питање намерно провокативно и подругљиво. Као одговор, долази смирено изношење нашег става, набрајање неких општепознатих чињеница, са образложењем које би требало да буде разумљиво школарцу, са позивом чак не на наше, руске, већ на западне вредности. Али погледајмо онога ко је поставио питање. Он уопште не слуша! На лицу му је презир, очи су му стаклене, иронично клима главом, а сва његова снага је, очигледно, усмерена само на то да сваким мишићем лица покаже свету: он се није поколебао, није се савијао, није допустио „диктатору“ да га збуни. Овај приступ, у којем је могућност дијалога очигледно табу, наводи на размишљање. Тачно такве стакласте очи, тако демонстративно понашање и ритуални гестови сусрећу се у тоталитарним сектама.

Све су то, заправо, већ предвидели Маркузе и други филозофи Франкфуртске школе. Још шездесетих година двадесетог века они су изјавили да се западно друштво дегенерише у монолитни тоталитарни систем, у механизам у коме је појединцу додељена улога шрафа или зупчаника. И аналогија са сектом овде је врло прикладна: секташи су људи-шрафови, неспособни за самостално деловање.

О нечем сличном сад говори и Ноам Чомски, који је САД одавно назвао тоталитарном земљом у којој се систематски врши „производња пристанка“. Чомски верује да велики део становништва САД „практикује алтернативну стварност, лишену чињеничних основа“ и да се држи ње са „религиозном упорношћу“. По његовим речима, „приступ информацијама у Сједињеним Државама је ограничен“, „у друштво се усађује господарећа реторика“, а „несагласни се аутоматски претварају у изопштенике“. Чомски директно каже да су Сједињене Државе постале „главна терористичка сила“ на планети, иако и даље „певају оде сјају свог демократског система“.

Метода „производње пристанка“ у Америци има своју историју. Током Првог светског рата, у Сједињеним Државама је изведена велика операција да се преокрене свест становништва демонстративним премлаћивањем неистомишљеника. Кад су све земље света, укључујући совјетску Русију, још увек захтевале „лојалност у делима“, у Америци су већ почели да изнуђују „лојалност у мислима“. Незадовољни традиционалним методама државне принуде, почели су да стварају универзалне механизме контроле над масама, изграђене на методама манипулације.

Управо су те компаније под председником Вудроу Вилсоном навеле Џона Голдберга да изјави да се „модерни тоталитаризам први пут појавио на Западу, не у Италији или Немачкој, већ у Сједињеним Америчким Државама“, и да је „током Првог светског рата Америка постала фашистичка земља.“ У својој књизи о либералном фашизму, Голдберг реторички пита: „Како другачије описати земљу у којој је створено прво модерно министарство пропаганде на свету; где су хиљаде противника режима биле прогањане, пребијане, ловљене и затваране зато што су једноставно изнеле своје мишљење; где је поглавар нације оптужио странце и имигранте да су „убризгали отров издаје у крв Америке“; где су новине и часописи затварани због критике власти, а скоро сто хиљада владиних пропагандних агената послато је у народ да обезбеде подршку режиму и ратној политици државе; где су универзитетски професори терали своје колеге да се заклињу на верност власти; где је скоро четврт милиона насилника добило законска овлашћења да застраши и физички малтретира „лењивце“ и неистомишљенике; где су водећи уметници и писци били ангажовани на популаризацији владине идеологије?“

Методе које је Голдберг описао и које је Чомски назвао „производњом пристанка“ имају много заједничког са секташком индоктринацијом. После Другог светског рата, ове праксе су пренете у Западну Европу. Немачки политиколог Александар Рар је једном приметио да источни Немци „нису били малтретирани или индоктринирани“ као људи у Западној Немачкој. Према његовим речима, у Западној Немачкој је све изграђено „на величању American spirit – америчког духа, америчке и француске револуције, као и на причи о непрестаној борби европских народа за своју слободу“. И тако су васпитаване читаве генерације Немаца којима се од детињства утувљивало у главу да су „главни храм слободе, у коме висе свете иконе, Вашингтон и Сједињене Државе које су ослободиле Европу од страшне пошасти фашизма и дале јој демократију“. Што се тиче Руса, они у овој парадигми нису ослободили источну Европу, већ су је окупирали, након чега је део Европе постао evil.

И ево, баш те погледе нам данас демонстрирају људи стаклених очију. Њихова неспремност на дијалог, лицемерје, самозадовољство, стереотипно размишљање и одбацивање других одговарају ауторитарном или чак фашизоидном типу свести који описује поменута Франкфуртска школа. Пикантност ситуације састоји се у томе што су данас представници фашизоидног типа свести чврсто уверени да они и само они имају право да говоре у име слободе и демократије. Чини им се да управо због своје припадности Западу у тој улози изгледају природно и лепо и да им је то право заувек гарантовано. Не схватају да су у очима целог света одавно постали предмет подсмеха, и да у њима нема више лепоте и природности него у несрећној женки мамута из „Леденог доба 2“, која је себе сматрала опосумом и покушала да са дрвета виси наглавачке, држећи се репом за грану.

Међутим, за секташку свест било какве противречности нису проблем. Секташ има неку врсту селективног слепила које му омогућава да живи у простору снова, погрешно га сматрајући стварним животом. Попут Бореља, он верује да живи у рајском врту, док је остатак света дивља џунгла. Иначе, прелазак шефа европске дипломатије на језик сакралних метафора није случајан, јер савремени атлантиста даје натприродну ауру самом западном друштву, његовој структури, институцијама и принципима. Критички поглед му је немогућ. У принципу, он није у стању да гледа себе очима других и слуша свог опонента, јер су га својевремено учили да је једини извор тачних информација његова сопствена заједница. Тај важни механизам психолошке и информативне заштите постоји у свакој тоталитарној секти: информације се процењују у зависности од њиховог порекла, а речи људи ван секте унапред се проглашавају лажима. Није изненађујуће што је једини вид комуникације са спољним светом који секташи препознају – индоктринација опонента. Тако да понашање представника западних медија на конференцијама за штампу Путина и Лаврова више није нечији лични безобразлук, већ опште свето правило не-партнера.

У таквој ситуацији, чак и избори ће мало променити. Савремени атлантистички Запад се претворио у огромну квази-религијску секту, која сања да згњечи своје унутрашње неистомишљенике, а потом сатре и цео свет. Разговарати са њеним представницима о томе да друге земље и цивилизације могу имати своје вредности и интересе је исто као причати о лепоти старе московске црквице са Кришнаитима или Јеховиним сведоцима. Постоји, чини се, само један излаз из ове ситуације: радити на условима под којима ће атлантистичка секта што пре доћи до свог неминовног краја. Тада ће се уместо људи са стакленим очима појавити други – који мисле на свој начин, али живи.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)