Дмитриј Орехов: РУСИЈА ЈЕ ОПЕТ СВЕ ПОКВАРИЛА
У Русији је уобичајено бити огорчен чињеницом да је Запад нашу земљу доследно означавао као непријатеља: и у царско време, и у совјетско време, и у постсовјетско време. Ех, кажу, каква неправда, Запад нас све време тлачи, а ми му „уопште нисмо непријатељи“. А зашто, заправо, нисмо непријатељи?
У 17. веку осујетили смо планове Пољака и Свете столице да покатоличе Русију. У 17. веку је потучен шведски краљ Карло XII, исти онај у коме је Европа видела наду да цивилизује „руске варваре“. У следећем веку, стали смо на пут Наполеону, који је веома желео да прошири успехе Француске револуције по нашим пространствима. Чак ни топове са натписима „Слобода, једнакост, братство“ који су испаљени на Бородинском пољу и напуштени приликом повлачења из Москве наши преци нису дали Французима.
Погазивши француски сан, онда смо дуго шутирали енглески. Да, да, и Британци су имали сан: да колонизују све могуће земље, да својим колонистима населе Африку, Блиски исток, Јужну Америку, Пацифичка острва, Индонежански архипелаг и обале Кине и Јапана. Управо о томе су сањали такви идоли енглеске нације као што су Киплинг и Сесил Родс; њихови планови су били да цео свет претворе у земље подложне Лондону, изграђујући глобални поредак у коме би било какви сукоби и ратови постали немогући. Ова господа је искрено веровала да ће једног дана све проблеме цивилизованих народа решити светски парламент, у коме ће седети посланици из белих енглеских колонија. Леп сан? Леп. Али царска Русија је спречила Енглеску да изгради ово царство, па је чак и изградила своје, где је уместо хијерархијске лествице виших и нижих раса постојао сопствени веома чудан поредак, у коме су представници разних народа, од Пољака до Алеута , постали равноправни грађани огромне империје.
Врхунац „непристојности” било је наше понашање током Кримског рата: зауставили смо англо-француско-турску инвазију, нисмо дозволили да се Русија распарча, уништили смо на бојном пољу цвет британске аристократије… Навикли смо да верујемо да смо тај рат безнадежно изгубили; међутим, нису сви на свету тако мислили, а одлазак Британаца са Крима учинио је да многа срца радосно закуцају. Убрзо је почео устанак сипаја у Индији, а Бурма, на коју је Велика Британија већ бацила око, званично је затражила да постане део Руске империје. Мислите ли да су Британци овим били задовољни?
После 1917. поново смо почели да градимо нешто своје, чудно, збуњујуће друге. И било све у реду да смо се ограничили на Монголију. Али наш пример се показао заразним чак и за Европу, где је комунистички покрет почео да јача. Убрзо је „црвена опасност“ приморала водеће западне земље да улажу у промоцију фашизма. Био је то сјајан план: нахранити нацистичког монструма и нахушкати га на Русију. Све је ишло по плану, свет је већ био подељен на сфере утицаја, а тевтонске расе су ушле у еру просперитета, мудро поделивши своје одговорности према човечанству: Американци треба да управљају својим дивљацима на Мисисипију, Британци – на Гангу, Инду и Нигеру, Немци – на Волги.
Међутим, Русија је поново измешала све карте. Склапањем пакта о ненападању са Немачком 1939. забила је клин међу пријатељима и уништила англо-немачко партнерство. Настала је парадоксална ситуација: Енглеска се нашла увучена у рат са својим учеником и истомишљеником! Као резултат тога, тевтонски народи су почели да решавају ствари међу собом – и то упркос чињеници да је енглески краљ Едвард VIII своју рођаку, будућу краљицу Елизабету, већ научио да зигује и узвикује „Хајл Хитлер!“. У Совјетском Савезу волели су да огорчено помињу како су се радници Русије и Немачке борили на супротним странама фронта и пуцају једни на друге, али су из неког разлога сви заборавили да су се и енглески и немачки нацисти нашли на супротним странама фронта. И они су пуцали једни на друге и за многе од њих то је такође била трагедија.
Завадивши тевтонске народе, погазивши немачки сан о источном простору и помутивши све британске планове о подели света, Русија се ту није зауставила. Тада је уследила и бескрвна победа над Великом Британијом, када је, захваљујући брзом заузимању Берлина и блиставим војно-тактичким маневрима, наша команда успела да осујети операцију „Незамисливо“ коју је планирао Винстон Черчил. Черчил, оличење најбољих особина енглеских политичара, борио се као лав, покушавајући да поново састави фронт Запада против Русије. Све је било одлично замишљено – Енглеска, САД, немачки нацисти, Пољаци и Мађари 1945. нападају Русију и сви заједно довршавају оно што Хитлеру није успело. План је предвиђао да се „Московљани отерају дубоко у шуме и степе“ и оконча рат по првобитном сценарију. И тај план је поново пропао! Није било случајно што је „највећи Енглез свих времена“ тада хистерично преклињао Труманово окружење да започне нуклеарно бомбардовање градова СССР-а. Черчил је осетио надолазећу катастрофу; знао је да се Русија не сме оставити међу победницима Другог светског рата.
Убрзо је гром заиста ударио: инспирисани примером „неевропске“ и „расно инфериорне“ Русије, дојучерашњи дивљаци су свуда узели оружје и протерали Британце из колонија. И наша земља им је у томе активно помогла! У ствари, радили смо оно што су Британци вековима сматрали својим искључивим правом: мешали се у сукобе и победили непријатеља туђим рукама…
А шта је са нашом конфронтацијом са Америком? Заједно са Кином зауставили смо америчку инвазију на Кореју, подржали непријатеље Вашингтона у Азији, Африци и Латинској Америци, демонстративно помогли Вијетнаму и Куби… Наочиглед свима, укусни залогаји планете преселили су се у социјалистички лагер, стварајући директну претњу интересима САД. И да ли мислите да би Англосаксонци требали да све ово забораве? Да се праве као да се ништа од тога није догодило?!
У наше време угрожена је величина Америке – као што је, иначе, и некадашња величина Енглеске. Колико су само труда Американци уложили да остваре глобалну доминацију! Из године у годину стварали су Велики лук нестабилности – од северне Африке до Кине. Колико труда, колико новца, колико енергије је уложено у овај подухват, колико је агената утицаја требало припремити, колико сукоба распламсати! Али Русија је опет све покварила. Слањем наших ваздухопловних снага у помоћ Асаду и подржавањем легитимне сиријске владе, одбранили смо најважнију блискоисточну карику у овом појасу – Сирију. У ствари, ово је био нови шамар Америци и колективном Западу, пред очима целог света.
Могу се навести и други примери, али ово што је речено сасвим је довољно. Ми одавно стојимо на путу такозваним цивилизованим народима, одавно смо постали највећи непријатељи Запада. И била би највећа наивност мислити да би ти исти Англосаксонци требали да нам опросте само зато што је Василиј Ливанов добро играо Шерлока Холмса, а Борис Заходер суптилно превео Вини-Пуа.
Не будимо наивни. Ми смо непријатељи Запада и увек ћемо то бити.
Хајде да коначно престанемо да се тога стидимо.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
