Дмитриј Орехов: НЕВОЉЕ СА РОБИЊОМ

Једном је млади француски песник Жерар Нервал у Египту купио себи осамнаестогодишњу робињу. Девојка му се допала својом златастом кожом и бадемастим очима. Била је добро грађена, а продавали су је јефтино, јер је била из веома далеке земље – са острва Јава. Машта је Нервалу предсказивала бескрајна задовољства. Пошто је склопио договор са трговцем робљем, тријумфално је довео девојку у своју кућу у хришћанској четврти Каира.

Убрзо је песник открио да робиња није била превише срећна што је купљена. Умотана у вео, седела је на прозору меланхоличног погледа, готово ништа није јела, досађивала се и била нерасположена. Кад ју је песник замолио да кува храну, робиња је одбила: није она нека тамо проста девојка и пожалиће се турском паши ако јој Нервал не обезбеди одговарајући положај. „Купио сам те, па мораш…“, објашњавао јој је Нервал, али је девојка презриво изговорила само једну реч као одговор: „Мафиш!“ („Не!“).

Шта је био разлог њеног незадовољства? Песнику је преведено да робиња жели свилену хаљину, жуте чизме и црни огртач од тафта који су носиле племените даме у Каиру. Такође није била несклона добијању европских хаљина. Осим тога, робиња је желела да оде у палату Мухамеда Алија, да погледа белог слона који је турском паши поклонила британска влада.

Тако се оријентална бајка претворила у сурову стварност: песник је морао да забавља своју робињу и да јој купује скупе поклоне, а она га је стално подсећала да заслужује боље. Нервал није могао ни да изађе из куће, плашећи се да робиња не започне везу са турским официром. Није могао с њом ни да прође улицом. Девојка је све чешће изливала на њега гомилу љутитих псовки, од којих су најразумљивије биле речи „фараон“ и „ђаур“.

Ускоро је француски романтичарски поета свечано објавио лепотици да ће јој дати слободу. Слободу?! Робиња му је у лице сасула нове клетве. Шта она да ради на слободи? Она ништа не уме! Нервал је предложио девојци да научи да шије или да уђе у службу код неке даме, али она уопште није хтела да буде собарица. Желела је да има правог господара који би њој обезбедио служавку.

Кад је Нервал пловио на броду од Каира до Бејрута, робиња је на палуби безобзирно флертовала и у своје свађе са песником увукла арапске морнаре. Они су били огорчени: зашто неверник располаже муслиманком? Понекад је Нервал чак морао да маше пиштољем. Ситуација је постала опасна. Нервал је, наравно, могао да одведе своју робињу у Француску, али сад је о томе размишљао са ужасом. Да се појави у неком салону руку под руку са „лепотом у стилу људождера“? Да постане муж вулгарне Азијаткиње којој је на челу и грудима истетовирано сунце, а на левој ноздрви рупа од прстена? „Авај, не можете некажњено упасти у свет који вам је стран!“ – покајао се несрећни Нервал. „Сад немам право ни да је продам, ни да је одбацим без осећаја кривице, чак ни да је оженим – то би се схватило као лудило… Сад ми је она постала терет, претворио сам се у њеног роба“.

Зашто сам се присетио ове приче? Па зато што ме тренутна романса Запада и Украјине веома подсећа на Нервалов однос са прелепом Јаванком. У почетку је Украјина Западу деловала веома привлачно. Имала је низ очигледних предности (уз њену помоћ је такође било могуће повредити њеног источног суседа) и пристала је да се преда белом господару за ситне паре. Истина, кад је посао склопљен, испоставило се да је та сића само прва рата. Одговорности су расле као грудва снега: сад је било неопходно Украјину нахранити, наоружати, примити милионе њених избеглица, одржавати њену инфраструктуру у исправном стању, и још је припремати за рат са Русијом. Украјина је молила за поклоне, али је, примивши их, одмах почела да захтева нове и да псује као кочијаш. Разметала се својим нацистичким тетоважама, тврдила да јој је место у најбољим смештајима и захтевала једнака права са законитим супругама. Сад је Запад био политички одговоран за несташлуке своје штићенице, и свака грешка коју би она направила погађала је његову репутацију. За сумњиво право да се допадне дивљакуши, требало је сносити повећан ризик нуклеарног сукоба са Русијом.

Запад тренутно доживљава тешкоће сличне онима које је имао Нервал током путовања у Бејрут. Трошкови одржавања конкубине већ су премашили све очекиване користи, а још увек нема где да је удене. Предстоји само серија најава „контраофанзиве“.

Као и Нервал, Запад је упао у ову замку. Не треба покушавати да у свој џеп стрпате у нешто туђе, чак и ако лоше лежи – на ово су више пута упозоравали и сами западни интелектуалци. Семјуел Хантингтон је написао да европска цивилизација не треба да се шири даље од „велике историјске поделе“, која се, по његовим речима, тамо где је сад налази већ 500 година. Та линија „била је одређена већ у време поделе Римског царства у 4. веку и стварања Светог римског царства у 10. веку“, и раздвајала је наследнике Рима од наследника Византије. Европа се завршава тамо где завршава западно хришћанство.

У почетку се Запад придржавао овог правила. Од православних земаља само је мала Грчка ушла у НАТО (која је понекад оклевала и излазила из блока). Али апетит током јела расте. Запад је прогутао Бугарску и Румунију, Црну Гору и Северну Македонију, почео да баца поглед на Србију и Кипар, прогласио своја права на Грузију и Молдавију. Али његова главна грешка била је Украјина. Сад се Запад налази пред дилемом над којом је својевремено ломио главу несрећни песник: или се варваризовати, или увести дивљакушу у своју европску гостинску собу. И једно и друго је за Запад неприхватљиво.

Па шта је излаз? Случај са Нервалом показује нам могуће опције: песник је најпре хтео да ожени своју робињу неком случајном скитницом, затим је покушао да је упише у француску школу у Бејруту, а кад од тога ништа није испало, једноставно је своју робињу „заборавио“ на некој забави и отпутовао.

По свему судећи, Запад ће тачно тако поступити са Украјином. Пре тога, он ће, као и Нервал, открити да му лепотица никако не пристаје: она је својеглава, и недемократска, и корумпирана, и лоше користи скупоцене поклоне, и понаша се непристојно.

Узгред буди речено, Нервал се на крају обесио о лампу. Али то је, наравно, сасвим друга прича.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

 

 

?>