Дмитриј Орехов: ЛАВ ТОЛСТОЈ КАО ОГЛЕДАЛО СПЕЦИЈАЛНЕ ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Толстој је задивљујуће савремен. На дан његовог упокојења, 20. новембра, сећамо се класика Јасне Пољане са посебним осећањима. Он је наш, тај руски геније, и увек ће бити наш, чак и поред неких његових каснијих идеја и заблуда. Можемо рећи да је уметник Толстој већи од сопствених идеја. Са ове гигантске фигуре оне отпадају као краткотрајна боја.

Кад је „напад беснила који је захватио цео свет“ (Тјутчев) довео до напада на Севастопољ, Толстој је затражио да оде на Крим. Гроф добровољац имао је 26 година, а његова титула и богатство омогућавали су му да се бави другим пословима. Али Толстој је направио избор. Отишао је у рат и писао бриљантне извештаје са прве линије фронта. Његове севастопољске приче су ремек дело војног новинарства тог времена. У извесном смислу, Толстој је био први руски ратни репортер.

У Севастопољу је артиљеријски потпоручник Толстој могао да погине, као и хиљаде других руских војника и официра. Али он није погинуо, већ је учинио још један подвиг, подвиг више не ратника, већ романописца. Подвиг за сва времена. Подвиг такве врсте који одјекује на свим континентима.

Само један пример. Четири столећа Европљани су пљачкали и уништавали Африку, извозећи злато и робове, пустошећи минералне ресурсе и уништавајући економске везе. Истовремено, величали су своју „прогресивност“ и проклињали црнце да су „заостали“ и „дивљи“. Овакав приступ се задржао у главама људи, па су чак и противници трговине робљем омаловажавали локално становништво, сматрајући их представницима „не сасвим успешне људске расе“.

Чаролију ове рђаве магије распршила су два афричка генија: Воле Шојинка и Чинуа Ачебе. Први од њих, добитник Нобелове награде за књижевност, написао је величанствене антиколонијалне драме, други је постао аутор главног романа Африке двадесетог века „И подела је дошла“. Обојица су искрено и без улепшавања говорили о томе како су сами Африканци видели инвазију белаца. Ако је црнац код европског писца ћутао или причао глупости, онда је код Шојинке и Ачебеа проговорио и почео да прича о својој истини. Тада се испоставило да заправо не постоје ни „прогресивни” ни „дивљи”. Белци су били обични људи, са својим снагама и слабостима; у Африци су им се супротставили потпуно исти људи. Претензије белаца на супериорност уништене су дивном иронијом којом су црни аутори разоткривали мотиве и моралне стандарде колонизатора. Бриљантна форма у коју су ова дела уткана показала се као најбољи доказ да не може бити говора ни о каквој културној или цивилизацијској супериорности Европљана.

Можете питати, а какве везе с тим има Толстој? Да, упркос чињеници да је управо он тај који је на челу читавог низа заплета и слика у који су се у двадесетом веку својим причама укључили Ачебе, Шојинка и многи други. Толстој је први у центар наратива ставио незападни народ и помогао свету да сагледа конфронтацију са Западом очима обичних људи. Истих оних руских људи на које је, од Просветитељства, Запад гледао са страхом, мржњом и презиром, сматрајући их штетним и опасним дивљацима који су из мрака азијских шума и мочвара провалили у Европу.

Французи су 1812. искрено веровали да иду у поход против руског варварства. Они су себе називали „високо развијеним друштвом“ и „најцивилизованијом нацијом“. Веровали су да је њихова дужност да Русима дају законе и преведу неуки народ „на страну слободе“. Наполеон је себе сматрао витезом цивилизованог света, витезом Просветитељства, а цела Европа му је певала акатисте и славила га у том својству.

У роману „Рат и мир“ Толстој од ових конструкција није оставио камен на камену. Он је био први од класика који је исмевао идеју да се некоме може наметнути европски поредак. Странице романа посвећене окупацији Москве пуне су јетке ироније. Наполеон руској престоници дарује „устав“, успоставља „општину“, проглашава принципе безбедне трговине, обраћа се сељацима мирољубивом речју, убеђујући их да напусте шуме… И све то не функционише, јер у стварности не постоје ни цивилизатори ни варвари обдарени цивилизацијом. Постоје обични људи: освајачи и они који им се супротстављају. Дакле, Французи једноставно пљачкају, а Руси их првом приликом убијају. Наполеон је пун узвишених и племенитих идеја, али све његове речи и наређења су само вибрације у ваздуху. Они не утичу на суштину ствари и „врте се произвољно и бесциљно, не захватајући точкове као казаљке на бројчанику сата, одвојене од механизма“. Стога је француски император театралан и чак смешан. Он је као дете „које, држећи се за тракице везане у кочији, замишља да управља“.

Наполеон је извршио инвазију на Египат и Сирију, али глас локалних аутора није достигао светски ниво, те су стога сви препознали ову причу само у једној интерпретацији – француској. У Русији се нашао такав глас: Толстојев роман је загрмео широм света. Руски класик је поштено говорио о инвазији – показао је и ароганцију Француза, и њихово празнословље, њихову храброст, њихову вештину борбе. Али је показао и руско гледиште о овој инвазији, гледиште обичног народа, у коме Толстој није видео дивљаштво и варварство, већ изузетне духовне квалитете: снагу, човекољубље, правду. Платон Каратајев предаје кошуљу гладном Французу и напомиње: ево, нехристи, али „такође имају душу“. Колико се ово разликује од модела односа варвара и цивилизације који је смислила Европа! Како је ово блиско ветру промена нашег времена!

У ствари, Толстој је био први од великих прозаиста који је иступио у одбрану народа који одбија нападе Запада. И чули су га. Од тада се ова реч понавља у различитим деловима света. Мало по мало, сви Зулуи су добили свог Толстоја.

Овај дубоки и мудри толстојевски увид недостаје нам сад кад поново одбијамо западну инвазију. Од мајмунисања и празног копирања западних модела у култури, време је да пређемо на нашу тачку гледишта, наше традиције, наше вредности, наше хероје. Време је да чујемо глас савремених Платона Каратајева и капетана Тушина. Оних који су сад у Специјалној војној операцији.

Имамо пример. Руски геније Лав Николајевич Толстој дао је старт читавом антиколонијалном дискурсу и у том смислу он се може сматрати првим писцем БРИКС-а и читавог мултиполарног света.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)