Дмитриј Орехов: ДУБОКА МОРАЛНА ПАТОЛОГИЈА

Зашто неки наши сународници тако лако признају кривицу – не, наравно, не своју – већ кривицу Русије, руског народа, руске цивилизације? Укажите неком критичару на слична или чак много гора злодела западних земаља, и сваки пут ћете чути одговор: „Није ме брига шта други раде, важно ми је да моја земља не чини ништа лоше.“ Осећај за правду, наравно, заслужује одобравање, али жеља да се стално примећује трун у сопственом оку такође је, знате… луксуз. Људи оно што је родно обично воле, а не клевећу.

Да ли је уопште могуће помирити два тако различита погледа: онај љубавни, склон идеализацији и сликању свега у романтичним тоновима, и онај оштар, критички, који уочава све мане? Индијски историчар Чакрабарти је открио да је управо то успело великом Рабиндранату Тагору. У својој прози, класик је оштро критиковао недостатке свог родног Бенгала (феудално угњетавање сељака, обесправљени положај жена, кастински систем, незнање, склоност ка неслози итд.), а у својој поезији је опевао лепоту прелепе идиличне земље лишене било каквих недостатака:

„Мајко Бенгалијо! Златна земљо!

Твој сам, заувек твој!“

Кад је Махатма Ганди 1934. године изјавио да је земљотрес у Бихару, у којем су погинуле хиљаде људи, био „божанска казна за поступање Индијаца са недодирљивима“, Тагор је био дубоко огорчен. Он сам је саосећао са недодирљивима и много је учинио за ублажавање њихове судбине, али по његовом мишљењу ни Индија ни њен народ не би требало да буду укључени у категорију „кривих пред Провиђењем“.

Слични спорови су се дешавали и у нашој земљи. Чаадајев је у својим „Филозофским писмима“ изрекао суд о Русији: наводно, она није као Запад, није ни имала нормалну историју, а прогрес ју је мимоишао. Пушкин је као одговор објавио своје чувено: „Далеко од тога да сам одушевљен свим што видим око себе… али се кунем чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим своју отаџбину или да имам било какву другу историју осим историје наших предака, какву нам је Бог дао.“

Зар Александар Сергејевич није видео недостатке своје родне земље? Видео је. Али отписати је, ускратити јој само право на постојање – ни за шта на свету! А Тјутчев? Дипломата, достојанственик, веома интелигентан и образован човек, који је саркастично критиковао Русију због њеног „бича и чина“, истовремено је био и аутор бриљантних стихова „Горди поглед странца ништа неће разумети нити приметити…“

Чини се да су великани умели да виде недостатке своје Отаџбине, али су истовремено памтили и „златну земљу“ и до краја стајали за своју домовину. О недостацима свог времена говорили су у прози ума, а о домовини као таквој, лепој и вечној, у поезији срца. То важи за Пушкина и Тагора, Сервантеса и Гетеа, Љермонтова и Гогоља, Дикенса и Балзака, Достојевског и Чехова, Твардовског и Платонова, Висоцког и Шукшина… Сви су они били истинољубиви, али је постојала извесна граница коју никад нису прелазили. На крају крајева, „Мајка Бенгалија“ се човеку даје једном за свагда. Не можете заменити родитеље другима, исправнијима. Као што је рекао академик Борис Раушенбах, „треба навијати за своје“.

Управо та неспособност да се навија за своје очигледно води моралној корупцији. Не, целој овој дружини страних агената и њихових присталица, наравно, не може се замерити недостатак ума и срца, али њихова унутрашња структура је непоправљиво поремећена. У њиховим душама има места и за идеал, али романтично и поетски они виде само Запад. Страни агент Биков, на пример, увек говори о западној цивилизацији као о светој крави, која наводно постоји само да би човечанству донела изобиље, срећу и доброту. У песми „Терет црног“ он изједначава енглеског колонизатора са Богом; истовремено, сама помисао да неко може да се диви својој родној, али нецивилизованој (незападној) земљи, изазива у њему циничан смех и досетке о „вечерњој џунгли“, у којој има „толико дражи“, „влажног мрака“, у коме се крије нешто „уму незамисливо“, и о пљоснатоглавим жабама, које „срцепарајуће крекећу у жбуњу“.

Генерално, овај приступ је типичан за стране агенте. Русија – критички поглед, иронија, порицање, сарказам, подсмех. Запад – идеализација, поетизација, љубав, романтични жар, заклетва на верност. Зато нису видели ништа лоше у колонијалном насиљу над народима, ни у пљачки Источне Европе, ни у бомбардовању Југославије, ни у уништењу Либије и Ирака, ни у таласу обојених револуција, ни у нападима на Сирију и Јемен, ни у нацификацији Балтика и Украјине.

Сад одобравају геноцид у Гази и америчко-израелску агресију на Иран. Иза свега овога, наравно, не стоји појачан осећај за правду, већ нека врста унутрашњег обољења и дубоке моралне патологије. Ове људе не можете освојити аргументима и логиком. За њих се можете само молити.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)