Дмитриј Орехов: БЛАГОДАРЈЕ РУСКОМ ЈЕЗИКУ
Толико смо се навикли на тезе о „великом и моћном“ да смо престали да их схватамо озбиљно. Али хајде да покушамо. Сваки језик је фонетика, морфологија, лексика, синтакса. Дакле, имамо ли ми нешто посебно што би нам дало право да будемо поносни на свој језик?
Фонетика је звучно тело језика, градивни материјал за речи. У руском језику постоје четрдесет три фонеме. То није ни много ни мало. Поређења ради: у француском језику постоји тридесет пет фонема, у грчком двадесет девет, а у јапанском двадесет једна. Али у неким кавкаским језицима (абхазки, убишки) постоји више од седамдесет до осамдесет фонема, а у језику афричких Бушмана има их више од стотину. Али поента, наравно, није само у броју звукова, већ у могућностима њиховог комбиновања. Постоје језици који су лагани и грациозни, попут боксера у перо категорији, и постоје тешкаши попут сумо рвача. Руски језик СА ове тачке гледишта није ни лаган ни тежак. Пре је спортиста у средњој категорији: довољно је богат гласовима, али истовремено и флексибилан.
Морфологија. Овде је руски језик можда један од најсрећније обдарених. Проспер Мериме је приметио да је руском језику „довољна једна реч да обједини мноштво мисли, за чије изражавање би у другим језицима биле потребне најдуже реченице…“ И заиста, префиксима и суфиксима, Рус може да изрази читаву палету нијанси, да исприча причу. На пример, дивна реч „ошеломленный“ („запањен“). Она нам даје целу радњу: неко је био толико шокиран оним што је видео или чуо да је изгледао као ратник коме је шлем спао са главе. Или реч „окарячил“, коју је Лав Толстој чуо од дечака у сеоској школи. (Дечак није био задовољан Толстојевим речима о томе како је Кутузов победио Наполеона и исправио је писца: „Окарячил его!“) Такви невероватни обрти речи, који преносе сложен спектар утисака, прилично су чести у нашем језику.
Лексика. Овде је, како би рекао Гогољ, свака реч дар. Имамо речи које је готово немогуће превести без жртвовања неких нивоа значења. На пример, реч „тоска“ – у њој се чује онтолошки бол руског човека, толико сигурног у несавршеност овог света да чак не жели ни да учествује у гужви око уређивања свог живота и успостављања основног реда. А шта је са оним чувеним руским „авось“ („ваљда“), коме се стално надамо? А реч „справедливость“? Да ли је идентична, на пример, енглеском „justice“, шпанском „justicia“, италијанском „giustizia“ („законность“)? А реч „совесть“? Слична реч постоји и у европским језицима (латински – conscientia; италијански – coscienza; шпански – conciencia; француски – conscience; енглески – conscience итд.), али се више односи на свест особе и рационалност њених поступака. Али деловати свесно и рационално није исто што и деловати по својој савести.
„Без језика нема мишљења“, рекао је Лудвиг Витгенштајн. Кад се сусрећемо са западним народима, стално видимо потврду ове тезе. Њих се „правда“ и „савест“ дефинитивно не тичу; они би најпре да размотре „законитост“ и „рационалност“.
Синтакса. Романо-германски језици су аналитички, карактерише их крут, фиксиран ред речи. Зато је Лесинг жалио што се у немачком језику не могу стављати епитети после речи која се дефинише: „Наш немачки језик је у стању да Хомерове епитете пренесе углавном сличним кратким и еквивалентним епитетима, али не може да имитира грчки у практичности њиховог распореда. Ми, као и Грци, можемо рећи: `округли, бакарни, осмокраки`, али се код нас `точкови` вуку позади. Па ипак, ко не осећа да нам три различита епитета дају, док још не видимо реч на коју се односе, само нејасну и магловиту слику?“ Лесинг је схватио да је са становишта перцепције исправно најпре именовати предмет, па тек после тога разјаснити његове карактеристике: „Према природном току мисли, прво се упознајемо са самом ствари, а тек онда са њеним случајним својствима… Наш немачки језик нема ту предност.“
Па ето, руски језик има ту предност. Ми можемо имати и „бакарне точкове“, и „точкове бакарне“, и „зле ветрове“, и „ветрове зле“, и „сирову земљу“, и „земљу сирову“, и „златни гај“, и „гај златни“. И ту не можемо да разумемо Немце, Французе и Енглезе, чији су мозгови као парализовани правилима граматике. Сама структура аналитичког језика убеђује их да постоји само један могући поредак, а све остало је одступање од правила, грешка, пропуст. Можда у том смислу руски језик савршено одговара „цветајућој сложености“ (Константин Леонтјев) и самој мултиполарности ка којој се креће човечанство.
„Језик је пут цивилизације и културе“, тврдио је Куприн. Морамо бити захвални руском језику, који нас води посебним путем цивилизације. И овде се хтео не хтео присећаш Тургењева: „…Да није тебе, како би човек избегао очај гледајући све што се дешава код куће? Али, немогуће је веровати да такав језик није дат великом народу!“
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
