Дмитриј Ољшански: ЗАШТО НЕ НАВИЈАМ НИ ЗА КОГА

Дуги низ година, гледајући поновљене „Мајдане“, доживљавао сам врло различита осећања.

Најпре сам, пре двадесетак година – не схватајући ништа од онога што се дешава – једноставно помислио да су то млади, енергични момци који одбацују лопове и сенилне људе који су предуго на сцени. Зар је то лоше?

Онда, нагледавши се понижавања оних који су се нашли на „погрешној страни“, а истовремено увидевши крхкост целог нашег живота, почео сам да саосећам са непроменљивошћу, то јест са „злом“.

И ово саосећање је такође бивало разно. На пример, посматрајући револуцију у Кијеву, био сам прилично лакомислен, чак сам пожелео успех демонстрантима, пошто је било немогуће подржати Јануковича, али сам био потпуно сигуран да ће после њеног неуспеха уследити распоређивање наших трупа на половини ове земље – и испуњење снова о изгубљеној величини и изгубљеним границама.

Посматрајући револуцију у Минску, био сам забринут. За мене је фигура Лукашенка, опкољеног „тако лепим Белорусима“, оличавала чежњу за безнадежно одлазећим двадесетим веком, који управо протерује „евро-омладина“. И био сам срећан кад је Батка у белој кошуљи изашао на победнички митинг и, као уметник на бис, поклонио се својим млекарицама, пролетерима и полицајцима. Изгледао ми је као Хендрикс у Вудстоку.

Е, сад, кад ту исту прилично досадну представу понављају Грузијци, ја не навијам ни за кога.

И ево о чему размишљам.

Знате, постоји врста савремених уређаја – од телефона до система противваздушне одбране – који се могу купити од њихових твораца, али не у потпуности. У смислу да власник још увек има магично дугме уграђено у тај уређај и скривено од вас – и ако са том куповином урадите нешто што му се не свиђа, може да притисне дугме „искључи“, и тада ће се испоставити да је прави власник онога што сте кобајаги купили и даље он.

(Телеграм канал Д. Ољшанског; превео Ж. Никчевић)