Дмитриј Ољшански: СПОРО И НЕУПАДЉИВО

Украјинској офанзиви ће за неколико дана бити пет месеци.

Да будем искрен, тада, на самом почетку лета, био сам скоро уверен да је све изгубљено, гипс се скида, клијент одлази.

У ствари, понекад волим да паничим.

Али, како су рекли у омиљеном филму моје младости, авион који је требало да долети из Рио де Жанеира није долетео.

На срећу, ништа им није пошло за руком.

И сад ја – већ тако спокојан, тако весео – желим да пронађем све оне људе који су ми пре шест месеци причали како ће Украјина гурнути Русију у Азовско море (а ја тужно ћутао) – да их пронађем и питам, сад већ помпезно, знате, иронично:

– Па, како стоје ствари? Видите ли бар једног Тараса на обали Азова?

Сад нека они ћуте.

Смешно и срамотно.

Смешно – то је разумљиво, а срамотно – ево зашто.

Да би блогери на друштвеним мрежама тако опуштено прелазили пут од панике до радости, неко сасвим други, неко ко себи не може да приушти све те слатке емоције, морао је да се бори на живот и смрт у запорошким степама.

И кад размишљам о тим људима, не желим више да по фејсу тражим неке либералне будале и збијам изнуђене шале.

Желим да ћутим.

Могу ли да ћутим у знак захвалности?

Прошло је пет месеци.

А Украјинци – нису прошли.

 

***

Никад – па, за ових годину и по, наравно – нисам веровао у добронамерне приче да треба, наводно, још мало причекати, па ће се променити расположење у западном свету, а фанатизам поводом Украјине негде нестати – и биће то сасвим другачији филм.

Онда је одлетео Џонсон, па заоштрио Трамп, у Словачкој је на власт дошао евробунтовни премијер, на изборима у Швајцарској победила је партија скептична (по питању санкција), чак је и у америчком Конгресу један жесток човек постао главни спикер, непријатељ свега прогресивног, који не жели да поклања паре Кијеву.

Чак и Вашингтон пост пише да Тарас тргује терором и политичким убиствима.

Чак и Тајм пише да се окружење Зеленског плаши да му каже да победе неће бити.

Живот се очигледно негде креће. И, по свему судећи, ка глобалном разочарењу у Тарасе.

Да ли ћемо, седећи на обали ове реке, заиста дочекати да поред нас пролети хладни леш артисте са великих и малих сцена?

А ово је, иначе, типично својство Русије, овај спори и неупадљиви успех.

Русији треба много времена да се активира. Њу дуго не схватају озбиљно.

Пажњу јавности одвлаче хитри, бучни људи који знају како да произведу јарки, али кратак ефекат.

А онда се нешто поломи и зашкрипи.

И онда се мора признати да су ти Руси испали потпуно другачији од онога што смо ми о њима мислили.

Изгледа да се тај тренутак већ приближио.

(Телеграм канал Д. Ољшанског; превео Ж. Никчевић)