Дмитриј Ољшански: УБЕДЉИВ ДОКАЗ ВЕЛИЧИНЕ, ОВДЕ И САД

Левада Центар (иноагент) извештава да се број људи који Русију сматрају великом земљом за двадесет година удвостручио – било их је четрдесет и нешто одсто, а сад већ осамдесет.

То је вероватно истина.

Занимљиво је, међутим, шта би ти људи одговорили на питање које не поставља социологија: зашто Русију сматрате великом земљом управо сад?

Наглашавам: сад.

Тешко питање, и веома погодно за страног агента.

Јасно је шта могу да кажу честити обични људи: јер имамо Пушкина, Толстоја и Достојевског.

Јер имамо 9. мај 1945. године. Или – Гагарина.

Неко ће се можда сетити револуције. А неко, опет, наше поприличне територије. Или нуклеарне бомбе. Или Чајковског Петра Иљича, да би изгледало мирно.

Избор је велики, али предвидљив.

И све на тој листи је већ урађено, измишљено, освојено, стечено некад раније. Неко велики ко је деловао „пре” – а сад функционише као мит из уџбеника и са ТВ-а.

А шта сад?

А сад ево шта: Русија је велика земља јер она, и само она у целом свету, покушава да оспори сопствени пораз, посртање и слом с краја двадесетог века.

Много је, много народа на свету које је неко некад опљачкао, понизио, преварио и наговорио на неповољан резултат. И то, наравно, нико не заборавља. Не заборавља, али не може ништа да учини – јер, како каже друг Блинкен, постоји „поредак заснован на правилима“ или, једноставније речено, Американци ће вас средити ако сте непослушни.

Али и Срби, и Мађари, и Турци, и Пољаци, и сад Јермени (могао бих да продужим) ћуте, али знају где су и када насанкани.

Чак и Кина обилази око Тајвана као мачка око рибе која лежи на столу. Али не више од тога.

И само је Русија одлучила да прекроји очигледно неисплативи, поробљавајући аранжман. Да врати нешто изгубљено. Да преврне сто за којим су забринути грађани тако дуго и тако добро играли игрице.

Наравно, ја – и, најблаже речено, не само ја – имам милион различитих замерки и коментара поводом свега овога што се дешава. И то је нормално – ако си задовољан свиме, онда ниси личност, већ цепаница.

Па ипак, сам овај пробој – јединствен те врсте у двадесет првом веку – несумњив је доказ наше величине.

Овд и сад, а не са Фјодором Михаличем и Петром Иљичем.

А и да се ништа не деси, свеједно је, бар смо покушали, at least we tried, како у таквим случајевима говоре озлоглашени Англосаксонци.

Али ја мислим да ћемо у којечему сигурно успети.

(Телеграм канал Д. Ољшанског; превео Ж. Никчевић)