ДМИТРИЈ ОЉШАНСКИ: Руси упозорени да не буду наивни са Наваљним као са Јељцином, да не руше одушевљено Русију као СССР

ПРЕ нешто више од тридесет година, простодушни совјетски људи, који нису имали појма о стварном животу, почели су да насилно уништавају своју земљу.

Дозволите ми да појасним: нису рушили комунизам, ни свемоћну доктрину Маркса-Енгелса-Лењина, нити систем идиотских забрана из тридесетих година (све се то могло пажљиво и постепено реформисати и демонтирати).

Не, срушили су тада своју огромну, готово јединствену економију на планети, са њеним непроцењивим, бриљантним ресурсима попут војне контроле над Источном Немачком (само паметна продаја те контроле била би довољна да купимо све програмере и проналазаче на свету).

Рушили су је кличући увређено: Номенклатура! Командни систем управљања! Друг Романов је на венчању имао краљевске сервизе за јело! Брежњевљева ћерка и зет се се повијали брилијантима! Јељцин је народни трибун, вози се аутобусом. Он није такав! Није такав!

Био је то фантастичан, нечувени напад масовног идиотизма који је засенио чак и хистерију из 1916. године повезану са царицом, Распутином и Штирмером – немачким шпијунима (тада је уз такве `песме` била уништена ондашња држава).

А када је народни трибун и борац за правду – буквално само неколико година касније – извео на историјску сцену Мост-Банк, Менатеп, Романа Аркадијевича и многе, многе друге који су се, као и он, возили градским аутобусима, несрећним простацима је постало тако лоше да су пожурили да из свог сећања избаце блиску прошлост. И, почели су да верују да им је земљу уништио неко без икаквог њиховог учешћа: Ротшилди, чак и неки рептилоид…

Чинило се да смо заувек прошли метро-станицу „Одушевљени кретени у праведном гневу“ и да се врата на њој неће отварати.

Али, пошто је руски народ за првих двадесет година двадесет првог века успео да живи добро и да заборави како се то дешава, преваранти и случајни људи поново су извукли на светло дана исти фекални топ и испалили плотун по крхкој психи ухрањених и безбрижни људи.

Драги пријатељи, хтео бих да вам ово што следи изложим што блаже и мекше.

Путин влада Русијом 22 године, без неколико месеци.

Окончао је страшни кавкаски рат, прошао три велике економске кризе, присајединио Русији Крим, поделио стотине хиљада руских пасоша у Донбасу, суочио се са саботажом три барона, одржао у Русији Олимпијске игре и Светско фудбалско првенство, посвађао се са западним светом и супротставио му се на такав начин да никада неће моћи да „отплови на јахти са Силвијом“, односно – он ће, са свим својим незамисливим могућностима, заувек остати овде, иза сопствене гвоздене завесе јер није желео да се преда и да буде послушан уваженим рептилоидима из глобалног „централног комитета“ …

Он већ дуги низ деценија има све резиденције које му могу бити потребне, а могао је себи да поставити кревет и у самом Кремљу и тамо живети, само да је то пожелео.

А сада када је јасно да је то велико и ни издалека најгоре поглавље у руској историји (не знаете ви уоште шта је лоше ако то поглавље сматрате лошим) `сазидано` на његовим особинама – на његовој вишегодишњој одговорности у питањима живота и смрти, на његовој мирноћи и тврдоглавости, на његовом умећу да се не заноси и да се не повија – па ми већ безмало четврт века мирно живимо још се без краја и конца глупирамо.

Прегањамо се: да ли је Путин тиранин. Вичемо „срамота!“ и „доле!“…

Али, зар после свега озбиљно мислите да Путина треба оцењивати у зависности од тога да ли има терен за хокеј код Црног мора или нема?

Разумем да су људи-пахуљице, људи-коале и људи-панде сада страшно увређени јер им се чини да на челу Русије мора бити особа која ће одговарати за њихову безбедност, живети попут монаха у каквој колибици и притом фарбати косу мало на зелено и трчати са свима на митинге за слободу.

Баш ми је жао што се њихова бајковита слика света уопште не уклапа у стварност.

Ипак се надам да људи-пахуљице, људи-коале и људи-панде неће бити у стању да својим плишаним маштаријама запале нове масе простака. Ако се то догоди – ти простаци, а истовремено и сви ми, нећемо се суочити тек са новим хаосом, разарањима, изгубљеним ратовима, избеглицама, гангстерским празником и коначном погибијом Отаџбине, која је до сада била одложена на неодређено време.

Ако нам опет постане важно да ли се Наваљни вози аутобусом и да ли номенклатура има црни кавијар на столу – може нам се све срушити на главу.

Руска историја неће судити Путину због тога да ли има још једну резиденцију са излазом на море, већ због тога да ли је успео да спаси нашу земљу од таквог жалосног финала.