Дмитриј Ољшански: А ВИ СТЕ НЕШТО ДРУГО!

Данас сам разговарао са угледним чикицом-историчарем, аутором солидних књига о Холокаусту и присталицом специфичних ставова који су нам свима познати. Чикица је, уз то, један од умерених (по њиховим стандардима, наравно), а ни 2022. није емигрирао, иначе до овог разговора не би дошло.

Све је почело од тога што се он – у свом првобитном посту – пожалио да ових дана примећује мало саосећања за његове саплеменике. Реч, наравно, није била о Русима – то је, у оквиру ове слике света, заједница изузетно ниског ранга, незанимљива као предмет емпатије – већ о „најнапреднијој“ западној јавности, чији проарапски став сад нашу бившу либералну јавност веома, веома боли. Они толико желе да за њих буде „цео Кембриџ и Харвард”, али он, изненађење, није за њих, каква непријатност.

Ипак, нисам могао да одолим и написао сам му резонерску опаску о томе да није лако саосећати са онима који одлучно одбијају могућност да Руси покажу потпуно иста национална осећања која сад видимо на Блиском истоку.

Е, онда је разговор кренуо у предвидљивом правцу.

Чикица је љубазно рекао: Не сећам се у руском контексту сличних догађаја везаних за убиства и друге ствари који би захтевали такво саосећање.

Рекао сам му: Стварно се не сећате? Ех, а кад су у Одеси људе живе спаљивали у директном ТВ преносу, то се брзо заборавило? Разумем. Шта је ту толико посебно да би се запамтило.

А чичица ће – буквално по тексту мема – Ах! Али то уопште нису слични догађаји. То је „нешто друго“.

Питао сам: А зашто? Да ли је колективно убиство људи засновано на мржњи према туђем идентитету другачије? Ако је Петљура 1919. године – опет исто?

А чичица ће: Али, поред намерних убистава, дешавају се и убистава из нехата…

А ја њему: О, да! Како да не! Људи који су скакали са прозора били су доле докрајчени штаповима једноставно због немара. Случајно. Много је случајности у животу.

Преписка је типична и не би је имало смисла цитирати да сам хтео само да опсујем тог типа. Не, не желим то, не помињем му ни име, као што видите.

Желим да кажем нешто друго.

Овде је важно да је он – знам то сигурно – говорио искрено и озбиљно, без икакве намере да ме исмеје.

Он се, као интелектуалац, историчар и политизована личност у Москви, заиста није сећао ничега о догађајима у Одеси од 2. маја, а кад сам га подсетио, био је изненађен. „Какве то има везе? Да, то је инцидент за жаљење, дешава се, мало ли је у криминалним хроникама страшних догађаја, али ми сад имамо – Армагедон, борбу добра и зла, трагедију целог света! Ја вас не разумем.“

О чему се ту ради?

Овде се ради о чињеници да се национализам нација које су заиста јаке и веште по овом питању никад не гради на рационалној логици и реторици „наших интереса“ и „подршке својима“.

Таква логика и реторика – веома популарна у последње време међу патриотским круговима у Русији – одају слабост националне свести, њено, ако хоћете, неспретно шегртовање.

Јер сâм разговор о „нашим и вашим интересима”, „нашој и вашој заједници”, па чак и ако је разговор најнепријатељскији, ипак претпоставља да се „не-нашим“ признаје субјективност и, на крају крајева, објективна равноправност ваше позиције, слично као код аристократа у дуелу.

А то је – наиван поглед.

Прави дубински националиста – као тај мој чичица, то јест коренски, инстинктивни националиста – никад тако не размишља.

Он нема никакве „националне интересе“ и нема никакве „своје“, он чак и не зна такве речи.

Али он чврсто зна нешто друго: ради се о борби дивних, културних, љубазних, лепих и цивилизованих људи – против паклених чудовишта.

А то што су сви ти лепи и цивилизовани људи једни другима рођаци није ништа друго до случајност, и сама концентрација пажње на то је – већ фашизам.

„Ми“ – то уопште нису саплеменици, ма какви.

„Ми“ – то значи доброта, светлост, истина и лепота.

И немамо ми неке посебне националне интересе, јер су наши интереси интереси целог човечанства, које је дужно да нас воли и подржава. Како би другачије? – и ово је, наглашавам, искрено чуђење – јер смо добри и праведни.

Па, ако се неко налази ван овог светлосног круга, онда је он или паклено чудовиште, непријатељ човечанства (то у случају да је нечим активно незадовољан), или једноставно не постоји.

Апсолутно не.

„Кога су, кажете, спалили? А! Добро…“

То је национализам високе класе – кад је етничко осећање потпуно поистовећено са моралним, а круг саплеменика и њихових симпатизера једноставно је круг са људима као таквим, док су „остали“ очигледно без икаквог напора избрисани из човечанства, осуђени да буду или ирационална чудовишта (на пример, у Гази), или празнина (на пример, у Донбасу).

И све ово није никаква „пропагандна шема“, већ најискренији осећај, из стомака, из природе.

А ако почнете да се супротстављате тој слици света, онда сте највероватније луди, или сте плаћени.

Како би другачије, понављам?

Ми смо светлост, истина и лепота! – а ви сте против тога?

Бојим се да Руси ово никад неће научити.

(Телеграм канал Д. Ољшанског; превео Ж. Никчевић)