Дмитриј Губин: КАКО ПРЕЋИ ПУТ ОД „ЉУТОГ ПАТРИОТИЗМА“ ДО РУСОФОБИЈЕ

Петar Јаковљевич Чаадајев

Постоје две врсте критика садашњих руских реалности. Неки кажу да је у прошлости власт била доследнија и одлучнија, и да треба да учимо од Алексеја Михајловича (Петра Великог, Катарине Велике, друга Стаљина и других, само изаберите). Други сматрају да је Русија и даље другоразредна и стерилна на позадини велике европске цивилизације. И тај спор траје већ три века заредом. Штавише, позиције страна формулисали су чланови исте породице.

Кнез Михаил Михајлович Шчербатов никад није видео свог унука Петра Јаковљевича Чаадајева. Његова Екселенција је умрла 1792. године, а Његова Благородност је рођена две године касније. Али само изгледа да између трактата „О кварењу морала у Руском царству“ и „Филозофских писама“ постоји „огромна удаљеност“, како је написао Грибоједов, који је добро познавао Чаадајева.

На кнеза Михаила Михаиловича Шчербатова не односи се ниједна тврдња од оних које се обично упућују критичарима „одређених аспеката руске стварности“. Он није странац, штавише, он је представник Рјуриковича, потомак удеоних кнежева и московских бољара. А његов досије је исцрпан – доспео је до чина тајног саветника. И немогуће му је замерити због непознавања руске историје – на крају крајева, управо је он написао седмотомну „Историју Русије“. Али, као што је рекао Проповедник, „У многој мудрости много је туге; и ко увећава знање, увећава тугу“.

Дакле, аутор трактата „О кварењу морала у Руском царству“ знао је о чему пише, а није само показивао да је један у крду незадовољних људи. 

И кад овај веома искусни генерал пише, био би грех не послушати његове речи. А он пише ово: „Само потпуно уништење свих добрих морала, које прети падом државе, мора наравно имати неке фундаменталне разлоге, које ћу прво открити, а затим показати саму историју, како је морал био оштећен из сата у сат, чак и како је доспео до праве изопачености.“

Али није увек било тако, према аутору у „галантном веку“ најопсежније студије руске историје. Несрећа моралног пропадања догодила се у доба Петра Великог, кад се „грубост морала смањила, али место које је оставила за собом испунили су ласкање и себичност“. Одатле је дошла сервилност, презир према истини, обмана владара и друга зла која данас владају на двору и која су се угнездила у племићким кућама.“

Међутим, према речима историчара и великодостојника, није увек било тако. Пре реформи Петра Великог, руски живот је био много природнији и моралнији. „Успостављени су такви обичаји да је скоро свако, према свом статусу, могао да живи од својих прихода и да има све што му је потребно, не тежећи ка најбољим жељама, јер за боље нико није ни знао. А осим тога, васпитање у побожности, иако је понекад друге чинило сујеверним, уливало је страх од закона Божјег, који се у њиховим срцима учвршћивао свакодневним богослужењем код куће“, наглашава Михаил Михајлович и наводи примере из живота царева и њихових предака, кнежева Шчербатова, који су им верно и истински служили.

Он такође детаљно описује Катаринину владавину, током које се и он уздигао. И ту је немилосрдан. Али немилосрдан као државник, а не као рушитељ.

Ресетовање прошлости

Мада је трактат кнеза Шчербатова први пут објављен у алманаху „Руска старина“ 1870. године, било је људи који нису могли а да га не прочитају. То су били чланови његове породице. Петра Јаковљевича Чаадајева, рано осталог без родитеља, одгајале су тетке и ујак, деца Михаила Михајловича. Изгледа да су управо они у њега усадили незадовољство руским животом који га је окруживао.

И унук Његове Екселенције је такође верно и истински служио Отаџбини – борио се против Наполеона и догурао до чина капетана, а затим се пензионисао. Међутим, и читање литературе епохе Просветитељства и учешће у европској кампањи одвели су га не у табор љубитеља антике, већ у оне које боли чињеница да Русија не досеже ниво Европе.

Чаадајев је тражио одговоре на своја питања у масонерији и тајним друштвима, али их није налазио. Кад су будући декабристи почели да расправљају о могућности устанка, дистанцирао се од њих. У време нереда на Сенатском тргу, он уопште није био у Русији. По повратку кући, Чаадајев је испитиван, али нигде нису пронађени докази о преступу. Истражитељи су приметили да је Петар Јаковљевич био усамљеник и да је живео „по сопственој памети“. 

Управо ту памет су многи ослушкивали, укључујући и младог Пушкина.

Један од савременика је писао о њему: „Од осталих људи се разликовао својом изванредном моралном и духовном узбудљивошћу… Његов разговор, па и само његово присуство, утицали су на друге као што мамузе утичу на племенитог коња. У његовом присуству је било некако немогуће, незгодно препустити се свакодневној баналности. Кад би се појавио, сви су се нехотице морално и ментално преиспитивали, сређивали и дотеривали.“ 

Није изненађујуће што су многи књижевни критичари сигурни да је прототип Чацког у Грибоједовљевој драми „Невоље због памети“ управо Чаадајев.

На позадини добрих старих времена

Дуго времена, пензионисани официр је био једна од атракција московског друштва. И локални становници и посетиоци били су заинтересовани шта ће он рећи овом или оном приликом.

И тако, почетком октобра 1836. године, објављен је број 15 часописа „Телескоп“, где је објављен чланак под оригиналним насловом: „Филозофска писма госпођи ***. Писмо прво“. И иако је текст био анониман, скоро сви читаоци су препознали аутора. Штавише, текст је преведен са француског.

За разлику од свог деде, унук је судбину Русије видео овако: „…тупо и мрачно постојање, лишено снаге и енергије, које није оживљавало ништа осим зверстава, омекшало ништа осим ропства. Никаквих задивљујућих успомена, никаквих грациозних слика у народном сећању, никаквих моћних учења у његовој традицији.. Ми живимо само у садашњости, у њеним најужим границама, без прошлости и будућности, усред мртве стагнације.“ 

А историјска мисија Русије, према Чаадајеву, јесте следећа: „Живели смо и још увек живимо да бисмо далеким потомцима дали неку велику лекцију.“

И овакав начин постављања питања заиста се свидео страном агенту Херцену: „Део Русије, дуго одсечен од народа, патио је у тишини, под најпрозаичнијим, најнедаровитијим и најбезвреднијим јармом. Сви су осећали угњетавање, свима је нешто било на срцу, а ипак су сви ћутали; коначно је дошао човек који је на свој начин нешто рекао. Говорио је само о болу, нема ничег светлог у његовим речима, а нема ничега ни у његовом погледу. `Писмо` Чаадајева је немилосрдни крик бола и прекора упућен Русији Петра Великог; имала је право на то: да ли је та средина сажаљевала или поштедела аутора или било кога другог?“

Наравно, Пушкин је прочитао ово дело и написао свом старом пријатељу на ову тему: „Што се тиче наше историјске безначајности, апсолутно се не могу сложити са вама… Иако сам лично срдачно везан за господара, далеко сам од одушевљења свим што видим око себе; као писац – иритиран сам, као човек са предрасудама – увређен сам – али се кунем чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим своју отаџбину или да имам другачију историју од историје наших предака, какву нам је Бог дао.“

А Александар Сергејевич није читао следећа писма – није имао времена, пре тога је погинуо. Али цар је све прочитао. Часопис је затворен, цензор је кажњен, а и сам Чаадајев… Не, није био затворен нити прогнан, већ је једноставно проглашен лудим. Тако блага одлука за то време била је последица чињенице да Петар Јаковљевич није покушавао да окупи људе око себе и остао је усамљеник.

И Шчербатовљев трактат и Чаадајевљева писма су много пута поново објављивани после 1905. године, кад су пала цензорска ограничења. Али нико никад није помислио да их штампа под једним корицама. Тада би се јасно видело на које стране може да иде порицање руског живота.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)