Дмитриј Галковски: НЕВЕРОВАТНИ НАРОДИ ПРЕВРТЉИВЦИ

Пријатељи моји! Драги јутјуб-ратници! СССР, а потом и све земље ЗНД, укључујући и Руску Федерацију, сто година из све снаге доказују да су Украјинци посебан народ, штавише, народ који је увек био непријатељски расположен према Русима, а Руси су их увек тлачили. Додуше, сматрало се (и сад се сматра, де факто, ако не и де јуре) да су Руси угњетавали све народе. Бар тако пише у безбројним уџбеницима на језицима националних република Руске Федерације. И, наравно, сви ови безбројни народи уопште нису тлачили једни друге.

Зар могу, на пример, Башкирци тлачити Татаре, а Казахстанци Киргизе? Ако се то понекад и деси, то је само зато што су Руси веома лукави. На пример, Руси су лукаво од неког Украјинца направили генерала или грофа, и поставили га за царског сатрапа негде у Јакутији. Ко је онда тлачио Јакуте? Украјинци? Наравно да не. Руси. Притом, тлачили су и Јакуте и Украјинце; Украјинце – у посебно софистицираној форми, подмећући их и исмевајући. И тако даље. Ова глупост се може емитовати до бесконачности, и емитује се до бесконачности – до дана данашњег.

Па ко су онда Украјинци? Ко су Јакути – јасно је. Јакути су Јакути. Били су злостављани, натерани да прихвате православље, давали су им руска имена и презимена, али, генерално, лако је разликовати Руса од Јакута, и јасно је да су то заиста потпуно различити народи, иако међу њима има много комбинација. Али са Украјинцима се дешавају нека чуда. Чим неки Петренко уђе на територију Русије, он се врло брзо претвара у стопроцентног Руса. Чак и сад, после милион малтретирања. Сви видимо такве примере, како у свакодневном, тако и у јавном животу. Огроман број политичара, војника, официра, културних личности Русије има украјинска презимена – па ево и ја. И већина њих себе сматра или само Русима или не види битну разлику између Руса и Украјинаца. За њих су то унутарнационалне разлике – као између Бавараца и Саса. Или, тачније, између становника Нормандије и Провансе, јер између Бавараца и Саса ипак постоји разлика: никад раније нису били део једне централизоване државе, а имају различите вере.

Све је то тачно, али је тачно и обрнуто. Чим неки Петров дође у Украјину и тамо живи одређен број година, он се претвара не само у Украјинца, већ у помахниталог Украјинца, ултраУкрајинца. Раније то није био случај, али после 1991. јесте и за то има много примера, понекад веома живописних. Рецимо, Алексеј Данилов, садашњи високи украјински званичник задужен за односе са јавношћу, огласио се пре неки дан:
„Енглески у Украјини је обавезан, наш матерњи језик је обавезан. Веома је опасно овде подметати руске наративе. Не треба нам ништа од њих, нека се повуку у своје мочваре и тамо гракћу на свом руском језику.“

Алексеј Данилов је Рус из Луганске области. Има жену Рускињу и децу Русе. Сад има 60 година. Раније је, наравно, говорио само руски, а и сад набада украјински са великоруским интонацијама. Слажем се, ситуација је надреална. На крају крајева, немогуће је променити своју националност, и веома је тешко одрећи се свог матерњег језика и прећи на други. Међутим, у украјинском је врло мало таквих потешкоћа: то је исто тако магичан језик као што је магичан украјински народ. Њега Рус може савладати за недељу дана, а течно говорити за месец дана. Нико неће приметити грешке, јер – пажња! – нема ни устаљеног речника ни правила. То су у ствари десетине дијалеката са врло произвољним тезаурусом, па су грешке немогуће. Становник Кривог Рога рећи ће да говори овако, становник Полтаве – онако; становник Одесе ће исмевати и једне и друге, а становник Лавова их једноставно неће разумети. И тако они живе.

С једне стране, ово, наравно, ствара приличну конфузију. Али, с друге стране, врло је једноставно тако живети: отклања се много проблема. Замислите да пишете на језику где се скоро свака реч може написати и овако и онако. На крају крајева, то значи да је врло лако писати компетентно: шта год да напишете биће добро. Половина највиших украјинских политичара није знала украјински, а онда га је научила за недељу дана, укључујући и Зеленског. Председник Украјине сам признаје да је језик своје земље почео да учи тек као председник. И све своје улоге играо је на руском – све претходне улоге.

И, наравно, језици се увек уче за нешто, а не против нечега. Након што је научио нови језик, човек никад неће бити у непријатељству са старим. Може да престане да га користи ако то није језик детињства – скоро и да га заборави, али учити један језик да би се ратовало са другим, то некако не иде. То може бити у облику индивидуалног хира или лудила, али је као масовна појава немогуће. Али на Украјини је тако. Таква су то чудеса.
То јест, другим речима, Руси и Украјинци су невероватни народи-превртљивци, лако се претварају једни у друге, на нивоу преобувања у ваздуху. Исто важи и за руски и украјински језик. Добро, супер. Али има ли још таквих примера у светској историји? Нешто се не сећам. Националност није шала, језик није шала. Срби и Хрвати су раније били јединствен народ, њихов језик се и данас понекад назива српскохрватским. Али претворити Србина у Хрвата, а Хрвата у Србина није задатак за две недеље, већ за две генерације. Да не причамо о другим народима. Испоставља се да у светској историји нема таквог народа као што су Украјинци, а нема ни таквог језика као што је украјински.

И онда је очигледно да Украјинац није националност, а украјински није језик. То је нешто друго. Али шта? То би требало да буде нешто што одмах осветљава ситуацију. Вео мора да нам падне са очију. Слагалица мора да се комплетира. Тако да уздахнемо, како што је уздахнула Татјана гледајући белешке Евгенија Оњегина у књигама у његовој библиотеци: „Да ли сте заиста решили загонетку? Да ли сте пронашли праву реч?“
Реч коју је Татјана пронашла је – „пародија“. Испоставило се да је Оњегин само пародија на романтичног хероја којег је она за себе измислила. Али украјински народ није пародија, нити је украјински језик пародија: то би било превише безазлено и не тако страшно.

Није то ни реч попут „ви-руси“. „Ви-руси“ – и то је пропагандни трик. Хрвати нису „ви-срби“, иако су у неком стадијуму развоја једноставно били Срби који су се покатоличили. Али тамо је све било озбиљно и постепено су Хрвати постали посебан народ. Не може се рећи гори од Срба: у нечему су гори, у нечему бољи. То је просто други народ са другачијим националним карактером и све више другачијим језиком. Да су Украјинци кренули овим путем, то не би била најгора опција. Тужна, наравно, јер зашто се раздвајати без разлога? Уосталом, вера је заједничка, заједничка историја и држава. Али може и тако. Међутим, то овде није успело, а рат 2022. је само почетак пропасти украјинског пројекта.

Буњин има добру епизоду у „Проклетим данима“. У Одеси је говорник рекламирао светску револуцију. Украјински сељак га је саслушао, а затим рекао: „Тога овде неће бити“. Говорник је био изненађен: „А зашто?“ Украјинац је одговорио: „жидив не хвате“ – „Нема довољно Јевреја“.
Па ето, ни Украјинаца „не хвате“ за оно што су планирали у Украјини, у Русији, у Европи и широм света.

(Телеграм канал Д. Галковског; превео Ж. Никчевић)