Дмитриј Естафјев: О СТРАДАЊУ УКРАЈИНСКОГ НАРОДА

Да, наравно, нама (и мени) је јако жао што смо морали да ударимо по инфраструктури и тиме погоршамо животне услове обичних Украјинаца, који су, како се обично каже, са нама један народ. И који су, како се обично каже, углавном нормални. Додуше, за председнике бирају наказе, једну гору од друге. Али то је тако….

Да, наравно, веома је тужно што није било могуће принудити кијевски режим на мир. И поред, према мојим прорачунима, 4 покушаја, почев од 25. фебруара.

Штета, баш штета што украјинска политичка елита није смогла храбрости да збаци суманути марионетски режим Зеленског-Нуланд-Бајдена млађег, него је више волела бесконачни ток-шоу и брбљање о перемоги. И да машта о томе колико ће западних пара стрпати у џеп.

Жао ми је сваког погинулог Украјинца, изузев очигледних нациста. Они су не тако давно организовали „Купјански масакр“ и мучили наше заробљенике. Жао ми је и пијаних дебила из територијалне одбране, које бацају на тенкове као „месо“, а ни лешеве не покупе. То је јаче од мене – жао ми је ових запуштених мужика.

Па чак и након што су добри гостољубиви Кијевљани, међу којима сам некад имао много познаника, ликовали због експлозије на Кримском мосту, а затим увече заливали тугу вотком, сазнавши да мост стоји, а возови иду, – код мене данас нема ликовања. Па, да будем искрен, скоро да нема.

Прижељкујемо ли катарзу украјинског друштва, утонулог у мрак русофобије и уверење да смо ми „вата“, „мокша“ и „стока“, а они „супериорна раса“, која има „Нутелу“? Наравно да прижељкујемо!

Али понекад, управо да би ова катарза наступила, понекад и најближој особи морате разбити њушку и привремено је истерати на хладан ваздух (још није мраз). Да се ​​смири и охлади. Да укључи мозак.

Касније ћемо је вратити кући. Загрејаћемо је. Срдачно попричати. И боршча насути. Нашег руског боршча.

Без злурадости. Али са ду-у-у-гим памћењем.

Ово вам ја као Евроазијац говорим. По евроазијски – директно.

 

(Телеграм канал Дмитрија Естафјева; превео Ж. Никчевић)