ДМИТРИЈ ДРОБЊИЦКИ: Свет са Америком мора да буде на опрезу бар још 20 година

ПРЕ неки дан је помоћник председника САД за националну безбедност, Џејк Саливан, једној великој америчкој телевизији говорио о принципима спољне политике нове америчке администрације.

ТВ водитељ је речено прилично патетично назвао – „Бајденовом доктрином“.

Готово све што је Саливан рекао представљало је, међутим, варирање америчких догми добро познатих целом свету. На пример, изнео је да ће „Сједињене Државе деловати са позиције снаге“. Али, било је и сасвим разумних указивања. На пример: да Американци морају успоставити ред у својој земљи…

Главна теза била је Саливанова тврдња да је задатак спољне политике Вашингтона да „међународна правила пишу Сједињене Државе“, а не било ко други – на пример, Кина.

Мада и ово о „правилима“ већ дуго слушам, јер су то `правила` којима је колективни Запад током 1990-их и 2000-их заменио међународно право, ипак је нешто ново зазвучало у Саливановим речима.

Својевремено је Барак Обама говорио о „свету заснованом на правилима“, као о свршеном чину, о готовој структури изграђеној једном за свагда.

Сада Обамин бивши потчињени говори да ће правила писати Сједињене Државе, а то значи: прво, да ће то бити неки процес, и друго – да ће се САД морати да боре за право да намећу своја правила. На пример, у борби са Кином.

У овоме се могу уочити и неки знаци реализма јер је Саливан признао да америчко лидерство није очигледно као у прошлости.

Додуше, за њега је стратешки циљ јасан: задржавање америчке контроле над главним светским процесима. Конкретно, над финансијским системом, међународном поделом рада, главним трговинским путевима и геополитички важним регионима планете.

У Вашингтону се сада рачуна да ће део овог задатка решити стварањем Савеза демократија лојалног глобалном лидеру.

Ако ово Бајдену успе, раздор на Западу ће се завршити, а импресивни финансијски, технолошки и војни ресурси биће под јединственом контролом.

Неки савезници САД, укључујући и европске, мораће да остану ван алијансе, а друго издање глобализације мораће да се гради без Кине. Међутим, дисциплина ће у новом блоку бити гвоздена. То ће приморати многе земље, које нервирају Вашингтон непокорношћу, да измене своје понашање.

Многе, али не све.

Још увек није јасно шта радити са онима који се не покоре.

Неуспех америчко-кинеског самита у Енкориџу и тродневна гложења око пројекта деескалације са Русијом (а још нису завршена) сугеришу да стварни конкуренти Сједињених Држава не журе да играју по америчким правилима. На пример: да слушају лекције вашингтонских политичара или да ће устукнути када Сједињене Државе почну да подижу улоге.

Бела кућа ће дефинитивно предузети нове покушаје да изврши притисак на Пекинг и Москву, као и на друге „неразумне“ престонице. Али, јасно је да она нема ни поуздане инструменте за приморавање на послушност центара моћи који су у јачању ни технологију отварања дијалога са њима.

САД и западне елите желе да управљање климом буде модул за управљање светским поретком преко којег ће усмеравати индустријску и пољопривредну политику читавих континената. А за то већ имају формирано посебно – комисију којој је на челу бивши амерички државни секретар Џон Кери.

Али, шта спречава ширење те „технологије“ на цео свет? Много шта… Русија и Кина намеравају да на том плану делују самостално и по својим програмима.

Како ће Вашингтон остварити своју стратешку мисију? Како ће либерални естаблишмент на Западу задржати контролу над међународним правилима?

Стиче се утисак да америчка стратегија остаје без тактичких алата за њено спровођење.

Глобално руководство има добру стратегију, али је у тактичком ћорсокаку.

Вашингтонски професионалци нашли су се у незавидној ситуацији. А за то постоје најмање четири разлога.

Први: амерички либерални естаблишмент и даље је заробљеник свог концепта „једине моћи“ (sole power), према којем од 1992. године у свету нема утицајних центара који се могу не само супротставити Сједињеним Државама и уједињеном Западу, већ ни остварити свој независни развој без одобрења Вашингтона.

Тако су мислили председници Буш старији и Клинтон. Много касније, 2014. године, Обама је ову тезу благо формулисао на следећи начин: „Када се негде појаве проблеми, нико не зове Пекинг. Москву нико не зове. Зову нас“.

Али, данас није ни 1992. ни 2014. година. А коридори моћи у Вашингтону пуни су људи из тог времена.

Неки од њих су ученици и наследници оних који су одређивали спољну политику тих година, а понекад су то исти људи. То су Ентони Блинкен, Џејк Саливан, Џон Кери и Сјузан Рајс.

Нико од њих није стигао да смисли ништа ново. Још су у свету у којем постоји једна једина сила способна да „реши“ све проблеме у свету. А кад неко не попусти под њиховим притиском, искрено се изненаде. За њих је то нека нова појава са којом се нису сретали и коју још нису у стању да схвате и себи објасне.

Друго, сви људи који данас чине Бајденову администрацију и воде министарства САД планирали су да узлазном линијом наставе своју каријеру 2017. године, уместо да постану опозиција Трампу. Пауза од четири године изван власти није била нимало по вољи.

Тренутну гарнитуру Беле куће називају и трећом Обамином администрацијом и петом Клинтоновом администрацијом. А требало је да постане прва администрација Хилари Клинтон.

После избора 2020. године, Кери, Саливан, Блинкен, Рајс и остали стартовали су са тачке на којој су били заустављени. Они сада психолошки живе у 2017., а не у 2021. години. Само, много тога се променило за четири године. За њих друге полазне тачке нема јер су научили да сви буду послушни пред Америком.

Треће, ти људи сматрају да су једина легитимна власт у „Граду на брду“ и на Западу у целини. Међутим, питање власти у САД још увек није решено.

Можда либерална елита, која је срушила Трампа и задавила неколико популистичких влада у Европи, има разлога да своју победу сматра коначном, али свет у то није сигуран. И те резерве су објективне.

Наравно, америчка Демократска партија, која предводи светску антипопулистичку контраофанзиву, има план како да рашчисти политичко поље на колективном Западу, али где је гаранција да ће тај план бити успешно спроведен?

За већину земаља које немају шансе да се придруже наводном Савезу демократија, Запад не изгледа као монолит настао у 20. веку, већ као место где леволиберални политичари практично изводе своју револуцију, настојећи да прекодирају управо сам Запад и у његовим дубљим слојевима.

Москва, Пекинг, Делхи и гласачи многих западних земаља немају посла са елитом „враћања у нормалу“, већ са радикалним реформаторима, чија победа није баш очигледна. Ко ће гарантовати да за пет до седам година Француску, Немачку, Сједињене Државе, Британију итд. неће водити лидери са потпуно другачијим културним и геополитичким ставовима?

Где је гаранција да се хладни грађански рат на Западу неће наставити пар деценија?

И зашто се онда подастирати овима који сада покушавају да издиктирају своја правила?

Уосталом, још увек не постоји „Савез демократија“. То је само план, који су чак и његови аутори оставили за крај 2021. године.

Да ли ће успети или не, велико је питање.

Актуелни владари Вашингтона понашају се као да тај савез већ постоји и у њему је успостављена најстрожа идеократска дисциплина.

Али, ствари не стоје баш тако. А неизвесно је и да ли ће стајати.

Можда сам Запад очекују државни удари, грађански ратови и изборна изненађења. Можда им се догоди неки нови Трамп, неки нови Салвини…

Све ово, наравно, не значи да ће Вашингтон ускоро ублажити притиске, напустити улогу хегемона и генерално почети да се „понаша пристојно“. Управо супротно, у садашњим условима треба очекивати најнеочекиваније, нелогичне и самим тим опасне акције нестабилне либералне елите.

Можда би, да је тамо сада све стабилно, Запад био мање агресиван и предвидљивији.

Не треба се радовати тактичком ћорсокаку Вашингтона и његових савезника.

Њихов ћорсокак је додатни разлог да будемо на опрезу.

Да будемо будни и на опрезу још најмање двадесет година.