Дмитриј Демурин: Да ли Запад спрема нови поход на Русију?

Из разговора руског и немачког краткорочног посматрача мисије ОЕБС/ОДИХР на изборима у једној од земаља Централне Азије:
Сергеј: Гунда, да ли се твој деда борио у Другом светском рату?
Гунда (изнервиран): Да, ваши су га убили код Витебска.
Сергеј: Гунда, одавно сам хтео да те питам: а зашто сте нас напали?

Уочи 80. годишњице победе у Великом отаџбинском рату и завршетка Другог светског рата у Европи, са жаљењем се може констатовати да је „рат сећања“ [1], који су пре неколико деценија започели европски и амерички реваншисти, постигао циљ коме су наши непријатељи очигледно тежили. На основу прилично искривљене историјске перцепције, као и незнања значајног дела европске популације, модерне западне елите су учиниле оно што је пре 10-20 година било незамисливо: етикетирајући жртву као агресора у јавној свести, успеле су да себи обезбеде политичке услове да поново пошаљу своје трупе на Исток.

Потомци европских нациста „врте“ ратну машину, опсесијом која је сасвим упоредива са опсесијом њихових предака. У периоду 2022-2024, европске земље су повећале издатке за одбрану за више од 30 одсто. [2] Али ово није довољно. Сједињене Државе намеравају да повећају војну потрошњу земаља чланица НАТО-а на пет одсто БДП-а [3].

С обзиром на то да су раније успели да натерају 23 од 32 чланице алијансе да испуне или премаше тренутни циљ од два одсто, упркос снажном гневу Европе, нема разлога за сумњу да ће нови циљ временом бити испуњен.

Истовремено, по први пут од Другог светског рата, Немачка је напустила самоограничење сталног размештања националних војних контингената у иностранству, које је поштовано деценијама, што се отворено представља као спровођење планова за јачање источног крила НАТО-а за супротстављање Русији [4].

У том контексту, тактичко повлачење америчких трупа из Европе не би требало да нас доводи у заблуду. Американцима су ове трупе сада више потребне у другим регионима. Поред тога, задатак је строжије стимулисање Европљана да самостално делују против Русије.

Фалсификовање историје

Како се десило да је европско друштво, посебно немачко, које је доживело трагедију Другог светског рата и деценијама васпитавано у духу неприхватљивости употребе војне силе, данас спремно не само да зажмури на убрзану милитаризацију свих сфера живота, већ и да верује да Русија планира напад на земље Европске уније [5]?

У великој мери, то је заслуга западних политичких стратега који су вешто користили „Овертонов прозор” [6], односно тактику промовисања одређеног концепта у друштву, омогућавајући да до тада неприхватљиве, табу идеје постану општеприхваћене и обрнуто.

Управо тако се развијала кампања за дискредитацију улоге СССР-а у Великој победи над немачким фашизмом. Условни почетак је стављен 23. августа 1986. Тада су у неколико десетина градова широм света – Вашингтону, Лондону, Отави, Сијетлу, Стокхолму итд. – први пут одржане демонстрације са циљем да се скрене пажња на „совјетске ратне злочине и кршење људских права”.

Избор датума – дана потписивања Пакта о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза 1939. године – није био случајан: циљ је био да се оцрни овај очигледан успех предратне совјетске спољне политике, за који су наши противници чврсто прилепили етикету „пакта Молотов-Рибентроп“.

Затим је низом резолуција ПССЕ, ПС ОЕБС-а, Европског парламента, као и закључцима Савета ЕУ [7], „зацементирана“ јединствена европска визија историје Другог светског рата у Европи, према којој је одговорност за његово избијање подједнако стављена на Совјетски Савез и нацистичку Немачку, а злочини, које су починила „два тоталитарна режима“, изједначени су.

Нови корак ка трансформацији перцепције европске јавности о догађајима од пре 80 година била је резолуција „О руској дезинформацији и фалсификовању историје у циљу оправдавања агресивног рата Русије против Украјине“, коју је Европски парламент усвојио 23. јануара 2025.

Потомци европских нациста „врте“ ратну машину, опсесијом која је сасвим упоредива са опсесијом њихових предака

За разлику од претходних докумената, који генерално нису заташкавали злочине немачког нацизма, овде европски политичари свој напад усмеравају искључиво на СССР и Русију као „државу настављача“: ми смо, кажу, „инструментализовали историју и створили култ победе око Другог светског рата“ како бисмо мобилисали наше грађане да подрже „агресивни рат“.

Истовремено, за савремене европске политичаре антируског убеђења „агресија у Украјини“ није изолована чињеница, већ елемент империјалистичке политике, која укључује „рат у Чеченији и војну агресију на Грузију, као и окупацију Крима и почетак рата у Донбасу“. Главна порука документа је крајње једноставна: савремена Русија, која се није покајала за „злочине Совјетског Савеза почињене на окупираним територијама источне Европе“, представља директну претњу Пољској и балтичким земљама. Грубо речено, сви – под оружје!

Историјски обрт

Потврда коначног обрта у историјској свести савремених Европљана је и одбијање дирекција музеја бивших немачких концентрационих логора – фабрика смрти – да позову представнике Русије – силе победнице – на меморијалне догађаје (деца бивших надзорника такође више не желе да помињу у својим говорима улогу Црвене армије у њиховом ослобађању), и одбијање лидера европских земаља да одрже заједничке меморијалне церемоније са Русијом.

Упечатљив пример историјске постистине објавила је почетком априла редакција највећег француског листа Фигаро. Овако је Париз прокоментарисао [8] информацију да немачко Министарство спољних послова разматра да одбије да позове Русију и Белорусију на догађаје посвећене обележавању 80. годишњице победе над нацистичком Немачком: „Разлог за ово је очигледан: очекује се да Русија (заједно са Белорусијом) експлоатише сећање на Други светски рат и погрешно га повеже са агресорским ратом против Украјине… Пошто је самоуверено ушао у пакт са Немачком, Совјетски Савез је био нападнут и приморан да се брани, изгубивши при том неколико милиона војника. Ово закаснело учешће у борби против Немачке омогућило је Совјетском Савезу да седне за победнички сто и заузме велики део централне и источне Европе.“

Значајно је да се историја на овај начин окреће наглавачке у Француској, која је своје место међу силама победницама добила тек захваљујући Ј. В. Стаљину [9].

У том контексту, више није изненађујуће што европски политичари затварају очи пред активностима украјинских или балтичких нациста и чак говоре у њихову подршку. На пример, министар спољних послова Италије (наглашавам ову „случајност“ – Италије!) А. Тајани је у интервјуу римском листу Месађеро 24. априла 2024. године, на Дан ослобођења Италије од фашизма, дозволио себи да изједначи неонацисте из батаљона Азов и италијанске партизане и војнике антихитлеровске коалиције [10].

И наравно, не може се не поменути интензитет антируске хистерије у западним медијима (при чему је европска јавност скоро потпуно одвојена од алтернативних, пре свега руских, извора). Ово, наравно, такође припрема становништво на чињеницу да је удар на Русију морално оправдана и практично неопходна ствар [11]. Чак се и датум почетка рата – 2030. – већ отворено помиње у разним европским изворима [12].

У том контексту, немачка номинација савезног министра спољних послова Аналене Бербок [13], која се отворено залаже за уједињење целог западног света против Русије под немачком заставом [14], за место председавајућег јубиларног 80. заседања Генералне скупштине УН није само исмевање сећања на милионе погинулих у Другом светском рату. Ово је озбиљан корак ка даљој легитимизацији реваншизма, важног елемента широког офанзивног политичког рада у циљу решавања конкретних проблема данашњице и сутрашњице.

Корени мржње

Али зашто нас они толико мрзе? Зашто желе час да нас задаве у загрљају, као деведесетих година, час да нас економски сломе (санкције од 2014), или да нам нанесу стратешки пораз, укључујући и током директне војне операције? Одговор се може наћи код историозофа, као и у савременој геополитици и економији.

Давне 1871. године велики руски мислилац Н. Данилевски је писао: Европа нас не признаје за своје. Она у Русији и Словенима уопште види нешто што јој је потпуно туђе, а уједно и нешто такво што јој не може послужити као прости материјал из којег би могла да извуче своје користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке итд. – материјал који би се могао обликовати и обрађивати по сопственом лику и прилици… Европа стога у Русима и Словенима види нешто не само туђинско, већ и непријатељско.

Колико год да је био растресит и мекан горњи, спољашњи слој, да је извертио и претворио се у глину, Европа ипак разуме, или, тачније, инстинктивно осећа да испод те површине лежи јако, тврдо језгро које се не може ни згњечити, ни самлети, ни растворити – које се, дакле, не може асимиловати, преобразити у сопствену крв и месо, језгро које претендује да живи сопственим независним, самобитним животом. Тешко је – да не кажем немогуће – да Европа, поносна и с правом поносна на своје заслуге, то може да поднесе. Дакле, по сваку цену – ако не крстом, онда топузом, ако не прањем, онда мазањем – не смемо дозволити да то језгро још више ојача и разрасте се, да пусти корење и гране у дубину и ширину [15].

Много година касније, други велики руски филозоф, А.А. Зиновјев је рекао да „Русија никада неће постати део Запада, ма колико ми пузили на коленима и мазили се пред њима, ма колико опонашали све што је западно“. [16]

А 2003. године, на протоколарном догађају у Константиновој палати у оквиру самита Русија-ЕУ, који се поклопио са прославом 300. годишњице Санкт Петербурга, један од службеника Комисије ЕУ, грицкајући сендвич са црним кавијаром и чашицу вотке коју је управо попио, рекао је мом колеги: „Знате ли зашто вас мрзимо? Зато што не можемо да управљамо вама као свима овима“ – рекао је он, са гађењем показујући на присутне представнике источноевропских земаља.

„Русија никада неће постати део Запада, ма колико ми пузили на коленима и мазили се пред њима“, пише А. А. Зиновјев

Додуше, пре 1917. Запад није себи поставио задатак да војним путем и геноцидом над народима Русије потпуно потчини нашу земљу. Он је Русију доживљавао као историјски и политички субјект стран западној цивилизацији, али је веровао да би могао да је „смлави“ захваљујући претежно прозападном ставу елите Руске империје. За западне силе је главно било да уз себе имају Русију као инструмент своје политике и да имају могућност да профитабилно развијају своје ресурсе.

Ситуација се значајно променила након Велике октобарске социјалистичке револуције и каснијег формирања СССР-а. Тада је Запад схватио пуни обим претње која долази од Русије/СССР: претње стварања независног и суштински другачијег од западног пројекта светског развоја, као и конкретног примера политике и националне економске структуре у интересу радног човека (а не појединих друштвених слојева, тзв. елита). Зато су, водећи политику масовног истребљења цивилног становништва на окупираној територији СССР-а 1941–1944, нацисти сматрали комунисте својим главним непријатељима.

Линија разарања

И не само нацисти. Операција Unthinkable („Незамисливо“), коју је у најдубљој тајности развио Британски војни плански штаб по наређењу британског премијера В. Черчила, предвиђала је војну кампању против СССР-а непосредно по завршетку Другог светског рата. Планови операције укључивали су пораз совјетских трупа на територији бившег нацистичког Рајха и нову инвазију на Совјетски Савез, као и потпуно уништење совјетских градова из ваздуха употребом нуклеарног оружја.

Снаге намењене за блицкриг по немачком моделу укључивале би и англо-америчке трупе и немачке, пољске и мађарске дивизије. И само захваљујући нашим обавештајним подацима, брзом напредовању совјетских трупа, укључујући и заузимање Берлина, и на тој основи вештом политичком и дипломатском раду највишег руководства земље, било је могуће спречити трећи светски рат [17].

Међутим, и након овога, линија разарања СССР-а је настављена, али је 1940–1960-их година наша земља њу подједнако рефлектовала, реализујући пројекат ширења антизападног политичког простора (логора) у свету. Као резултат тога, задатак потпуног физичког уништења СССР-а није скинут са дневног реда. Седамдесетих година, како је расло схватање да прозападна осећања јачају у вишем слоју руске елите и одређеним сегментима интелигенције, Запад је усвојио политику разоружања, детанта и распада СССР-а изнутра.

А шта сад? Зашто Запад према нама поново појачава свој бес и мржњу, које је изгледа донекле ублажио крајем осамдесетих и деведесетих година прошлог века? Очигледно, овде се ради како о нашој јасно исказаној неспремности да трпимо агресивну, деструктивну спољну политику земаља НАТО-а (почев од уништења Југославије па до непријатељске употребе Украјине у борби против Русије), тако и o пажљивом, али чврстом избегавању „загрљаја” глобалиста.

Главно је да је Запад у нама поново осетио потенцијал враћања свом самосталном историјском и културном (цивилизацијском) пројекту, потенцијал да поново, као у време СССР-а, постанемо лидер антизападне заједнице земаља и народа које Запад експлоатише.

Како је рекао руски историчар А.И. Фурсов: „Иза свих лажних оптужби западне елите на рачун Русије, ако уклоните плеву, крије се страх од једине незападне земље која не само да није потпала под капиталистички Запад као колонија или полуколонија, не само што му се успешно одупрла, већ му је током четири века наносила поразе, а у двадесетом веку створила светски систем алтернативан капитализму – системски антикапитализам”. [18]

Ми за њих остајемо Скити и Азијати „искошених и похлепних очију“ [19] и озбиљно иритирамо атлантистичке елите чињеницом да смо духовно и културно толико различити, али споља слични представницима романо-германске и англосаксонске цивилизације. У том контексту, желео бих да наведем упечатљиву, по мом мишљењу, метафору Захара Прилепина, коју је он изнео током интервјуа са Ксенијом Собчак 19. новембра 2023:

„Руси су бели само због неразумевања. У ствари, ми смо црвенопути, жути, црнопути, само смо случајно рођени бели, Руси су грешком бели, Руси су обојени. А цео шарени свет гледа у нас и каже: Каква срећа што има белаца који су бели, а у стварности су исти као ми – нису колонизатори, нису ниткови, неће нас понижавати. Преводиће нас, превозиће нас, уручиће нам новог светског „Оскара“, радоваће се са нама… доводиће лекаре, градити електране, универзитете итд.“

Стуб отпора

Шта да радимо? Пре свега, да се водимо народном мудрошћу: „Ако хоћеш мир, припреми се за рат!“ И овде, колико год цинично звучало, захваљујући специјалној војној операцији ми постајемо јачи, искуснији, спремнији, спречавамо НАТО војну инфраструктуру да се приближи нашим границама, отклањамо безбедносне претње које потичу са територије бивше Украјинске ССР. Истовремено, поједини историчари и политиколози с правом упоређују СВО са совјетско-финским ратом [20], укључујући и по питању његовог утицаја на процесе модернизације оружаних снага и принципа ратовања.

Руска цивилизација је увек била јака и привлачна нашим пријатељима и савезницима

Друго, морамо, наравно, наставити борбу за историјску истину. Мислим, пре свега, на систематски рад на уклањању тајности докумената из совјетских архива, укључујући и руско Министарство спољних послова, о улози западних земаља у покретању Другог светског рата, њихове акције које су имале за циљ слабљење СССР-а и наше активно противљење плановима Запада да уништи међународно право и систем међународних институција изграђених као резултат Другог светског рата (јалтинско-потсдамски систем међународне безбедности), и да „заборави” одлуке Нирнбершког трибунала [21].

Међутим, само скидање тајности докумената није довољно; они морају бити пропраћени одговарајућим садржајним коментарима, а број оних који су способни да то ураде у савременом облику намењеном широком кругу читалаца у Русији и иностранству мора се проширити.

И треће, а то је можда и најважније, треба да наставимо да јачамо наш суверенитет, развијамо здраве домаће темеље у националној економији, јавном животу, култури, политици. Русија, руска цивилизација је увек била јака и привлачна нашим пријатељима и савезницима јер је имала свој јединствени, англосаксонским и немачко-римским погледима на развој света алтернативан, универзалистички пројекат.

Некад су то били пројекти „Москва – Трећи Рим”, затим Совјетска Русија – Трећа интернационала, даље – СССР – упориште мира, социјализма и антиколонијалистичке борбе. Како год звучали, они су увек били засновани на принципима равноправности људи и правде, потреби развоја културе и науке, поштовању традиције својих и других народа и оданости својим цивилизацијским коренима.

Данас, као никад раније, разумемо и циљеве Запада у његовом новом „Дранг нах Остен“ и методе којима намерава да их оствари. Историјске и културне основе су нам такође јасне – барем већини наших грађана – и историјских и културних темеља, пре свега оних који су чинили темељ Победе 1945. године, на којима би у овим условима требало да се гради руска унутрашња и спољна политика. Важно је да их вратимо, ојачамо и чврсто стојимо на њима, и тиме наставимо да привлачимо подршку народа света који се противе западној доминацији.

Аутор је заменик директора Другог одељења земаља ЗНД у Министарству спољних послова Русије

УПУТНИЦЕ:

(1) Демурин Д. И ты, Эмманюэль? Для чего Запад переписывает историю // Международная жизнь. 2020. №4.

(2) ISPI извештај, април 2025, „Политички тест европске одбране“: „Између 2022. и 2024. године, државе чланице ЕУ повећале су укупну потрошњу на одбрану за више од 30%. Ови напори су одиграли одлучујућу улогу у подршци Украјини, али нису довели до европске самодовољности у погледу одбране. Ово захтева већа улагања у развој европске одбрамбене технологије и индустријске базе. Подстицаји за куповину „искључиво европскog“ биће од кључног значаја, на пример кроз зајмове које нуди Комисија у складу са SAFE уредбом. Остало видети: https://iwmes.hse.ru/news/1032357344.html; https://www.ispionline.it/en/publication/the-political-test-of-european-defence-203797

(3) Сједињене Државе ће инсистирати да НАТО савезници троше 5% БДП-а на одбрану. Ову изјаву дао је шеф америчког Стејт департмента Марко Рубио. Према његовим речима, нико не очекује да ће земље чланице алијансе то успети да остваре за годину или две. Међутим, нагласио је да „кретање ка овом циљу мора бити стварно“. Тренутно су само 23 од 32 чланице алијансе испуниле или премашиле тренутни циљ од 2% БДП-а // https://russian.rt.com/world/article/1458604-nato-voennye-rashody-ssha-rubio

(4) Российская газета. 2 апреля 2025 г. Реч је о 45. тенковској бригади под командом генерала Кристофа Хубера из 10. тенковске дивизије Бундесвера, која броји 4,8 хиљада војних лица и још 200 цивилних службеника. У њен састав улазе 44 борбена возила пешадије „Puma”122. панцер-гренадирског батаљона, 44 тенка „Leopard“ 203. тенковског батаљона, као и 455. самоходни артиљеријски дивизион и низ других јединица. Пуно распоређивање трупа планирано је за 2027. годину, за шта ће Немачка изградити нови борбени комплекс на површини од 170 хектара у војном објекту Руднинкаи, који се налази у близини белоруске границе. Док се изградња не заврши, немачке трупе, од којих су неке већ стигле у Литванију, биће базиране у локалним војним објектима. Остало погледајте: https://eadaily.com/ru/news/2025/04/05/nato-u-granic-soyuznogo-gosudarstva-koloss-na-glinyanyh-nogah

(5) Њемачке оружане снаге, Бундесвер, недавно су добиле зелено светло за велико повећање потрошње након што је парламент изгласао ублажавање стриктног правила о „дужничкој кочници“ за трошкове одбране. Главнокомандујући Бундесвера генерал Карстен Бреуер рекао је за Би-Би-Си да је хитно потребно повећање потрошње за његово одељење, јер сматра да се руска агресија неће ограничити само на Украјину. „Прети нам Русија. Прети нам Путин. Морамо учинити све што је могуће да то спречимо“, рекао је генерал Карстен Бреуер. Он упозорава да НАТО мора бити спреман за могући напад, за који каже да би могао доћи већ за четири године.

(6) Деведесетих година прошлог века потпредседник Макинак Центра за јавну политику Џозеф Овертон предложио је теорију о дозвољености различитих политичких мишљења. Према Овертону, за сваку идеју или проблем у друштву постоји такозвани прозор могућности. У оквиру овог прозора, идеја може, али и не мора бити широко расправљена, отворено подржана, промовисана или садржана у закону. Прозор се помера, чиме се мења распон могућности, од стадијума „незамисливог“, односно потпуно страног јавном моралу, потпуно одбаченог, до стадијума „актуелне политике“, односно о којој се већ нашироко расправља, прихваћено од масовне свести и укорењено у законе. Остало погледајте: https://nstarikov.ru/tehnologiya-unichtozheniya-okno-overton-36349

(7) Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе бр. 1096 „О мерама за борбу против наслеђа бивших комунистичких тоталитарних режима” (1996), бр. 1481 „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних режима” (2006); Европски парламент „О европској свести и тоталитаризму“ (2009); ПС ОЕБС-а „Поновно уједињење подељене Европе: Промовисање људских права и грађанских слобода у региону ОЕБС-а у 21. веку“ (2009); Закључци Савета ЕУ „О европској савести и тоталитаризму” (2009), „О сећању на злочине које су починили тоталитарни режими у Европи” (2011); Европски парламент „О важности европског сећања за будућност Европе“ (2019).

(8) У документу, који је прибавило уредништво листа „Берлинер цајтунг“, пише: „Ако се представници Русије или Белорусије појаве на националним догађајима без упозорења, институције могу искористити своје право да их протерају по сопственом нахођењу и опрезно. // https://www.lefigaro.fr/international/guerre-en-ukraine-un-missile-balistique-fait-18-morts-a-kryvyi-rig-la-ville-d-origine-de-zelensky-20250405#05-04-2025-09-38-36

(9) Како је Стаљин створио темеље новог света // Војни преглед. 04.02.2020 // https://topwar.ru/167442-kak-stalin-sozdaval-osnovy-novogo-mira.html; Наришкин је подсетио на допринос СССР-а признавању Француске као победнице над нацизмом // https://ria.ru/20240408/frantsiya-1938567829.html

(10) Види: Коментар Амбасаде Руске Федерације у Италији на ВК страници амбасаде од 26. априла 2024.

(11) „Тренутна ситуација донекле подсећа на 30-40-те године 19. века. Након што су Британци схватили да им је Русија главни непријатељ, почели су да спремају европску коалицију. Тада се, 1820-их, у Британији јавља русофобија као феномен – непријатељство према Русији. Од 1830-1840 Британци су обрадили европско јавно мњење. Обратите пажњу на интензитет тренутне антируске хистерије. То се није десило током Хладног рата, јер је Совјетски Савез био јак и нико није намеравао да против њега ратује. То не значи да ће они дефинитивно похрлити у рат. Све ће зависити од тога колико смо јаки, издржљиви, јединствени итд. Али ниво хистерије на Западу, наравно, припрема становништво на чињеницу да је удар на Русију морално оправдана и практично неопходна ствар. Мржња према Русији обузима читаве слојеве становништва; постаје потпуно ирационална. Са тим ћемо живети у наредним годинама” // Фурсов А.И. На Западу мржња према Русији обузима читаве слојеве становништва. 5. април 2018. // https://izborsk-club.ru/15031

(12) Филатов С. Европа разворачивается на войну с Россией. План ЕС «Готовность-2030» // Международная жизнь. 10 апреля 2025 г.; Парк отвлечений: зачем в Европе активно продвигают идею будущей «войны с Россией» // Известия. 9 апреля 2025 г.

(13)  https://www.un.org/pga/79/pga80election/

(14) „Не само да се драматично променио начин на који моја земља доживљава претње сопственој безбедности, већ и начин на који разумемо своју одговорност у савременом свету: као лидера на кога се наши партнери могу ослонити. „Знамо да ће у догледној будућности Русија председника Путина остати претња миру и безбедности на нашем континенту и да морамо да градимо своју безбедност против Путинове Русије, а не са њом“ //https://www.theguardian.com/world/commentisfree/2023/jul/06/russia-war-ukraine-germany-foreign-policy

(15) Цит. по: Данилевский Н.Я. Россия и Европа. Взгляд на культурные и политические отношения славянского мира к германо-романскому. М.: Известия, 2003. С. 71-72.

(16) Цит. по: Телеграм-канал «Рубеж и Zа Рубеж»: «Насущное чтение: книга А.А.Зиновьева «Запад. Феномен западнизма». 29.10.2023 // https://t.me/rubezhizarubezh/5654

(17) Операция «Немыслимое», или Несостоявшийся блицкриг Уинстона Черчилля // Военное обозрение. 08.07.2015 // https://topwar.ru/78439-operaciya-nemyslimoe-ili-nesostoyavshiysya-blickrig-uinstona-cherchillya.html

(18) Фурсов А. Кость в горле мировой элиты. На чем основан страх Запада перед Россией. 10 августа 2023 г. // https://dzen.ru/a/ZNJEVeQZIirOucGz

(19) Блок А. Скифы.

(20) Војни историчар је упоредио догађаје у Украјини са совјетско-финским конфликтом // https://www.mk.ru/politics/2022/03/20/voennyy-istorik-sravnil-sobytiya-na-ukraine-s-sovetskofinskim-konfliktom.html

(21) Ово такође укључује рад на проширењу подршке нацрту резолуције коју Русија годишње подноси Генералној скупштини УН. „Борба против глорификације нацизма, неонацизма и других пракси које доприносе подстицању савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и сродне нетолеранције“, и рад на томе да међународна заједница призна чињенице протеривања и истребљења цивилног становништва СССР-а од стране нацистичких освајача и њихових саучесника, како је утврђено пресудом Међународног војног суда у Нирнбергу, као геноцид над народима Совјетског Савеза.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: interaffairs.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Lula Oficial/CC BY-SA 2.0